Reditelj Deni Rozenberg za Nova.rs: Film će doživeti renesansu

Razgovor smo vodili putem Zuma u prepodnevnim satima, a povod je to što je film Denija Rozenberga jedno od devet ostvarenja koja su uvršćena u prvi zajedničkiregionalni onlajn festival,koji zajednički organizuju filmske smotre iz Beograda, Sarajeva, Zagreba i Herceg Novog. Od danas do 17. aprila prvi dugometražni film izraelskog reditelja "Smrt filma a i mog oca" dostupan je na platformi ondemand.kinomeetingpoint.ba. Pre nego što je snimio "Smrt filma, a i moga oca", koji je premijerno prikazan na prošlogodišnjem izdanju Kanskog festivala, Deni Rozenberg radio je brojne kratke filmove tokom studija na čuvenoj školi "Sem Špigel" u Jerusalimu. Školovanje u ovoj prestižnoj ustanovi koristilo mu je prevashodno da se još kao student, kako se seća, oproba u poslu. Jer, dok je studirao njegova kratkometražna ostvarenja su doživela promociju i distribuciju na brojnim internacionalnim festivalima, što je Rozenbergu, kako priznaje za naš sajt, veoma pomoglo. - Prva dva filma snimio sam dok sam još studirao, a već sa prvim koji je bio deo projekta "Granice" doživeo sam da mi ostvarenje bude uvršćeno u zvaničnu selekciju Kana ili Berlinala. I to za vas kao mladog reditelja veoma znači. Biti u prilici da odete na Berlinale, koji je verovatno jedan od najznačajnijih festivala, jeste san za svakog reditelja. Bilo je lepo i podsticajno biti tako rano primećen - objašnjava Rozenberg.Izraelski reditelj proteklih godina dosta je radio na televiziji. Priča kako su njegovi serijali, ne samo imali uspeha u njegovoj rodnoj zemlji, već i u Evropi:- TV serijal "Milk and Honey" bio je otkupljen u Velikoj Britaniji i Nemačkoj. Ali, koliko god da sam imao uspeha na televiziji, shvatio sam da to nije za mene. Sećam se da sam na studijama učio da je televizija budućnost. I zato sam se i otisnuo u ovaj "format". Ali, shvatio sam koliko je zapravo ograničavajući. Taj dugogodišnji rad na televiziji jeste ponukao ovaj film i posle nekoliko godina rada shvatio sam da zapravo želim da živim u prošlosti - u svetu filma i bioskopa. To može da zvuči kao šala, da želim da se "izmaknem" iz budućnosti, ali film je zaista čarobna stvar. Svi su mislili proteklih godinu dana da će čitava ova pandemija označiti smrt filma i bioskopa. Ali, ne mislim tako. Mislim da će sve ovo označiti renesansu bioskopa. Čini mi se da je publika širom sveta sada uvidela, kada nisu bili u mogućnosti da sede u mraku bioskopske sale, koliko je to divno i unikatno iskustvo. I ne može se porediti ni sa čim - ocenjuje izraelski sineasta, dodajući da je jedan od razloga što se sve više reditelja odlučuje za TV formate jeste i novac. Kako priča, u filmskom biznisu nema novca:

- Naravno, mislim na nezavistan, autorski film. Takve stvari ovde u Izraelu, ali čini mi se i drugde, niko neće tako lako da podrži...

Na ideju da snimi prvi dugometražni film potpuno unikatnog scenarija ali i realizacije, koji su kritičari nazvali nekom vrstom "hibrida" jer se kreće između igrane i dokumentarne forme,došao je kada mu se otac razboleo:- Čini mi se da sam ovim filmom, na neki način, hteo da zaustavim vreme, da ga nekako zamrznem, da se ovim ostvarenjem oduprem neminovnom - a to je smrt moga oca. I počeli smo da snimamo, međutim mom ocu, koji je bolovao od raka, i tada već imao metastaze, bilo je jako loše od hemoterapija. I snimali smo tek nekoliko dana, međutim bilo mu je toliko loše da sam sve zaustavio. Ovaj film je bio dugotrajan proces, jer kada je moj otac preminuo najpre nisam želeo ni da pogledam snimljeni materijal. Međutim, posle nekih godinu dana sam shvatio da ipak želim da zauvek zabeležim jedan život i čak "oživim svoga oca", bar na velikom platnu. I seo sam, dopisao scenario i okončao snimanje. Ali, sve vreme mi je bilo u glavi da nešto nedostaje. To nešto jeste život sam. I onda sam počeo da koristim materijal koji sam snimio za očevog života, i na neki tajnovit način sve je profunkcionisalo. I nastao je neki čudnovati lavirint - priča Rozenberg.Priznaje da mu je bilo izrazito teško i emotivno razarajuće da okonča "Smrt filma i mog oca". Sam film je čudne forme, s obzirom da se istovremenomešaju različiti nivoi realnosti - čas su tu pravi kadrovi njegovog oca, čas čoveka koji ga "izigrava", jer suu istim ulogama i članovi njegove porodice i glumci. Sam reditelj ističe da je u ovom ostvarenju na jedinstven način želeo da pomeša činjenice, fikciju i autobiografiju:- Želeo sam na neki način da istražim tu tanku liniju izneđu stvarnosti i mašte. Zato u filmu igraju profesionalni glumci, ali i naturščici. Moga oca, na primer, igra poznati izraelski novinar Roni Kubam, mene istaknuti producent Marek Rozenbaum, ali zato moju suprugu tumači zaista priznata glumica Noa Keler. Međutim, rekao bih da je "zvezda" filma moja majka Ina, koja igra samu sebe. Zapravo, dok još film nije bio završen jedan producent mi je prišao i bio je ubeđen da je moja majka profesionalna glumica sa ogromnim iskustvom. Čak me je upitao da li može da bude angažovana u sledećem filmu koji producira - priseća se. https://www.youtube.com/watch?v=qqs_29-5R9UI dok ukazuje da je žanr koji je "izmislio" sa "Smrću filma a i mog oca" fikcija koja se ukršta sa realnošću, jedna od replika iz ovog tragikomičnog ostvarenja jeste da film nikada neće biti završen, jer "otac neće preživeti":- To je dilema sa kojom sam se sve vreme suočavao. Gledate oca koji kopni, a s druge strane želite da napravite umetničko delo zahvaljujući kome će ostati zauvek u sećanju kao junak jedne porodice…

Kao već iskusni filmski stvaralac Rozenberg se nalazi, kao i mnogi koji se bave autorskim filmom, pred izborom - šta je umetnost, a šta biznis danas.

- Shvatio sam da imam mogućnost ili talenat da pravim narativne priče, ali na nesvakidašnji način, a "Smrt filma a i mog oca" je početak toga. Već sam završio scenario za novi film, čak sam obezbedio i neophodna finansijska sredstva i nadam se da ću početi da ga snimam ove godine - kaže Deni Rozenberg, a na kraju priča da je situacija sa pandemijom koronavirusa u Izraelu sada stabilna:

- Sasvim je u redu, jer je većina ljudi vakcinisana. Međutim, jedini je problem što bioskopi još uvek nisu otvoreni, i ne žele da ih otvore, a nećete verovati šta je razlog! Vlasnici bioskopa neće da ih otvore,zato što im nije dozvoljena prodaja pića i kokica. Taj novac im je baš neophodan… Po našim propisima, u bioskopu su posetioci u obavezi da nose masku.A sa maskom na licu, ne možeš da jedeš kokice… Tu je novac, ne u filmovima! I zbog toga bioskopi još uvek drže vrata zabravljena. Suludo, zar ne!