Šeste festivalske večeri na Pozorju su prikazane dve predstave. U takmičarskoj selekciji nastupila je srpska scena Narodnog pozorišta iz Subotice sa ''Radničkom hronikom'' Petra Mihajlovića, u režiji Veljka Mićunovića.
Radnička hronika
Hronika znači letopis, a to je istorija pisana po godinama. Hronika je i deo u novinama koji beleži dnevne događaje i vesti. U oba slučaja, radnička hronika na ovim prostorima – bar poslednjih trideset godina – može da beleži isključivo nemaštinu i poniženje, višemesečne neisplaćene zarade, nepravdu, namerno urušavanje fabrika praćeno masovnim otkazima, bedu. Pa kad je sve tako isto, i tako izvesno, ima li smisla pisati o tome, i kako uopšte pisati o tome?
Petar Mihajlović ovu hroniku beleži naoko hladno, kao da u letu hvata reči koje su mogle biti izgovorene u nekoj ovakvoj situaciji, prilikom susreta očajnih i besnih radnika sa obesnim direktorom. Tim rečima, poput izlomljenih stihova, gradi poemu o banalnosti nesreće. Štrajk koji sledi je štrajk nemoćnika, kakofonija naivnih, mada opravdanih zahteva. Zatim rez, i drugačija intonacija, smirenija, emotivna, sa intimnim ispovestima koje svedoče o bekgrandu i različitim sudbinama ovih ljudi koje je muka spojila. A kao lajt-motiv i ironijska distanca provlače se sve vreme informacije o utakmicama nekakvog fudbalskog kluba iz Hamburga i rezultatima koje postiže, koje likovi razmenjuju kao da im od toga životi zavise.
Priča se iz fabričkog kruga širi na porodicu jednog od likova. I dalje nema dramske radnje, kao što je ni u prethodnim scenama nije bilo. Ono čega ima, to je osetna tenzija, izazvana nesigurnošću, neizvesnošću, odsustvom bilo kakve čvrste tačke u tim životima. Jednaka je sudbina i radničke dece, zatvaranje kruga nemoći i nesreće se da lako naslutitit, kao i kraj ove radničke pobune i štrajka.
Bez obzira na hroničarski ton kazivanja, na sceni se bez sumnje odvija tragedija, i toj tragediji nije potrebno da dodatno manipuliše emocijama gledalaca. Pa ni reditelj, Veljko Mićunović, ne pribegava tome. On je poetski diskurs pisca promišljeno razvio u visoko stilizovane slike i radnju, naglašeno se oslanjajući na mehaničko kretanje glumaca, insistirajući na ponavljanju bilo replika, bilo pokreta, čime je jasno označeno da su likovi samo delovi nekakvog ogromnog mehanizma, i kao takvi odavno obezljuđeni od strane sistema. To kulminira u nekoliko scena, kao što je na primer oživljen spomenik revoluciji koja se slama pod težinom tela, ali i zbog očite neodlučnosti aktera i nemoći da stvar izvedu do kraja; ili završna scena koja se odvija u sumanutom kruženju koje potresno podseća na dance macabre. Sa nekoliko suptilnih upada naturalizma u stilizaciju – krv koja je posledica samopovređivanja, voda kao element čišćenja i pročišćenja, zemlja koja donosi konačni mir, i najemotivniji, tihi momenat, takoreći van scene i sa strane, na platou gde se odigrava porodični radnički ručak, pasulj nad kojim svi sukobi prestaju, uz maltene opipljiv spokoj koji izaziva zveckanje punih kašika.
Linearnu naraciju događaja vezanih za radnički štrajk, dramaturg Slobodan Obradović promišljeno preseca, čime se ritam predstave dodatno usložava.
Krajnji rezultat nije nikakav hladni performans, jer svaka izgovorena reč je bolno prepoznatljiva iz života. Rezultat je angažovan teatar visokog umetničkog nivoa.
Što podrazumeva i da je svaki segment predstave jednako vredan. Glumački ansambl na prvom mestu, energičan i visoko koncentrisan. Nastupaju kao grupa, horski, bez precizno određenih likova, klizeći iz jednog u drugi, ali pojedinačno vrlo sugestivni i izražajni. To su Srđan Sekulić, Bojana Milanović (koju smo pre neko veče videli na Pozorju kao jednu od dve fantastične Dženis Džoplin), Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević i Dimitrije Aranđelović. Minimalistički osmišljena scena Marije Kalabić, ili suptilni rad kostimografa Marka Marosiuka, koji uspeva da realno prikaže izanđalu savremenu odeću radnika, a da je stilizuje u dovoljnoj meri da je jasno da smo u pozorištu, a ne na ulici.
Tužnom, ali katarzičnom pozorištu, nevezanom isključivo za fabrički milje. Ova stilizovana groteska zahvata široko, sugerišući da se pipci liberalnog kapitalizma neće zadovoljiti samo fabrikama.
Niko i ništa
“Niko i ništa“, predstava je pozorišne trupe “Tri groša“, uz koprodukcijsku potporu Puls teatra iz Lazarevca, i odabrana je da inauguriše novi sterijanski program “Druga scena“. Dobro je da Pozorje otvori ovu vrstu programa, nije dobro da ga otvara predstavom bez posebnog značaja. Reč je o fizičkom teatru, dakle ne plesnom, već teatru oslonjenom na pokret, koji se kači na – kod nas nerazvijenu pojavu – Novog cirkusa. Lično ne volim cirkus, ne razumem ga, i ne bih ni pisala o njemu da ovde ima išta cirkuskog, ali nema ni toga. Ovo je fizičko prepričavanje veselog života tri klošarke, koje – toliko se razumem – sa stvarnim problemom beskućništva nema veze, a nije ni ples, ni cirkus, ni pantomima. O ovakvim predstavama se ne piše iz očiglednog razloga.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar