Piše Aleksandra Glovacki: S obe strane Drine (isti cirkus)

Gustav je kriv za sveU takmičarskoj selekciji Pozorište Deže Kostolanji je nastupilo sa autorskim projektom Kokana Mladenovića, pod nazivom ''Gustav je kriv za sve'', u kome je scenski oživljen čuveni lik iz mađarskog crtaća, nastao negde sedamdesetih godina. Serija kratkih filmova bavila se problemima odraslih, bila je i namenjena odraslima, i u kontekstu vladavine herojskih mitova socijalizma, odbranom antiherojskog malog, nesretnog, nesposobnog poslušnika, predstavljala je svojevrstan politički otpor.Taj takozvani mali čovek u međuvremenu je, u domaćim uslovima, avanzovao u bota, u ljigavog preživljača, glasača bez glasa, i nije više ni malo simpatičan. Sve njegove devijacije vezane za društvenu odgovornost, koje kolokvijalno najčešće označavamo seksualnim atributima, ovaj Gustav je odradio, da bi na kraju pobegao u publiku, sakrivši se u masi gledalaca. Mrak koji je usledio dobio je svoje pismeno objašnjenje: Sedite u mraku, i niste krivi za to. Zna se ko je kriv.Mislim da ove tešiteljske reči treba sa velikom rezervom primiti.

Satira se zasniva na opštim mestima, pa ni ova gustafovska nije izuzetak. Ono što je posebna vrednost predstave je ludizam petoro glumaca, koji uspešno i u potpunosti rekreiraju estetiku crtanog filma, vizuelnu i zvučnu. Da, u predstavi se ne progovori ni jedna razumljiva reč, pa ipak je više nego jasno da je Gustav kriv za sve. Gustavi su Krista Sorčik, David Buboš, Boris Kučov, Gabor Mesaroš i Imre Elek Mikeš.I mi ostali u publici.JedvanosimsoboakamolimistoboDruga predstava treće večeri došla je iz Bosne i Hercegovine, u okviru selekcije Krugovi. ''Jedvanosimsoboakamolimistobo'' (Jedva nosim sebe a kamo li tebe), naziv je jedne pank pesme, pozajmljen za ovu priču o prepoznatljivim društvenim fenomenima, u produkciji Sarajevskog ratnog teatra. Još jedna satira, spisateljice Nejre Babić, u režiji Aleša Kurta, o zemlji apsurda, koja može biti Srbija jednako kao Bosna.U izrazu i glumi reč je o stilizaciji, ne baš uravnoteženoj, pa je tako suptilna i diskretna kod nekih glumaca, dok kod određenih doseže nivo vrhunske visoke stilizacije, kojoj uzor ponajpre nalazimo u letećem cirkusu Montija Pajtona. I ovde se događa cirkus. Dok pokušavaju da se domognu nekih neophodnih potvrda, likovi ekvilibriraju na biciklu, sa šipkama ili koturom oko svoga tela. Državni aparat i društveni sistem su predstavljeni u vidu hora šalteraša, nepobedivog i moćnog, pred čijim maltretiranjem običan čovek (Gustav?) upada u hamletovsku dilemu: Ići ili ostati. Jer tu ni samoubistvom čovek ne može da se spasi; tlo je prosto takvo da i mrtve reciklira.

Dok se dilema razrešava (sama od sebe), likovi će zaigrati predačko kolo, zaojkati iz glasa u patriotskom zanosu, da bi trenutak kasnije zajaukali u građanskom očajanju. Tragično-komični vozić na kraju se ukrcava u avion i odlazi u nepoznatom pravcu, ostavljajući za sobom beketovski par koji nije uspeo da dobije neophodnu potvrdu za putovanje.Ovaj dobro poznati društveni mrak, scenski je pretrpan različitim postupcima i estetikama, kao koš u koji se svi promašaji društva ubacuju bez ikakvog reda, jer je čoveku muka i da razvrstava gomilu bezumlja u kojoj je prinuđen da živi. Sarajevska (tradicionalna) duhovitost nas je sinoć spasila od očaja.