Piše Aleksandra Glovacki: “Semper idem” Gorčina Stojanovića

Roman prati liniju odrastanja jevrejskog dečaka u Somboru, u godinama koje prethode holokaustu. Lebović beleži porodične prilike, počevši od majke i oca, preko izuzetno važne figure dede Adolfa i dedine druge žene, ''Švabice'', uz koje je odrastao posle razvoda roditelja, pa do širokog kruga baba-tetaka i rođenih tetaka i ujaka porodice Lebović. Sa druge strane, tu je i milje dečjeg i školskog druženja, školskih nastavnika, komšija, zanatlija... razgranata mreža somborskog života unutar gradskih toposa, od kojih su neki preživeli, a neki zauvek nestali. Roman ih pamti, pamti događanja u određenim kućama, u određenim ulicama, kao što pamti i zlo koje se u maloj evropskoj provinciji snažno reflektovalo potaknuto događajima iz evropskih centara.''Semper idem'' je naziv i predstave nastale po Lebovićevom romanu, u produkciji Narodnog pozorišta Sombor (izvedene sinoć na 65 Sterijinom pozorju),autora dramatizacije Gorčina Stojanovića, ujedno reditelja i scenografa predstave. On romanesknu epiku prevodi u oštroumne i duhovite komentare glavnog lika, još uvek dečaka, neminovno starmalog s obzirom da izgovara reči autora - više decenija starijeg sebe. Predstava teče lagano, ritmom romanesknog pripovedanja, bez prebacivanja u klasični dramski diskurs. Usporenost kao namera podvučena je sa četiri pauze, pa čitav događaj traje šest sati. To je tempo promišljeno odabran, prilagođen današnjim gledačima serija takozvanim bindžovanjem, te bi se predstava i tako mogla gledati, kao ''bindžovanje'' nekoliko epizoda iz Lebovićevog mladalačkog života.Epizode su, osim pauzama, razdvojene i različitim odnosom prema scenografiji. Početak je prazna scena, sa nekoliko tankih zastora koji se pomeraju, sugerišući koprenu najranijeg dečjeg sećanja. U narednim činovima pozornica se puni nameštajem, ali suštinski to je i dalje efekat prazne scene, koja jedina uspeva da uspešno objedini različite prostore. U ovom slučaju to je neophodno, s obzirom na mnoštvo epizoda, kratkih fragmenata života glavnog lika. Nagomilane stvari su u funkciji prodora odlomaka tuđih života u prethodno čisti prostor njegovog mladog bića. Sve do velike promene, tog strašnog reza u njegovoj 15. godini, kada završava u Aušvicu, dok svi bližnji nestaju zauvek. Scena je ponovo prazna, jer se neki sasvim drugi svet tek formira. Semper idem, od nule.Osnovne odlike rediteljskog koncepta pronalazim upravo u tretiranju vremena (sveprisutni sat namešten na pet do 12, koji gubi kazaljke na kraju, manje mi je suptilno rešenje od konkretnog tretiranja vremena), kao i u oslanjanju na vrhunske somborske glumce, sposobne da praktično pripovedački tekst prevedu na nivo uzbudljivih odnosa i unutrašnjih događanja, koja ne moraju ni da budu izgovorena. Junakinja tog neizgovorenog je Ivana V. Jovanovića, kao majka. Ipak, Marko Marković kao glavni lik, i Saša Torlaković kao deda, sjajne su zvezde ove predstave, dva glumca sposobna da vam se šest sati obraćaju, i da im svaka izgovorena reč nosi puno značenje i izaziva istinsku emociju. Da ne pominjem uspešno odbranjen lik deteta od strane odraslog glumca, čemu retko možemo da svedočimo.

I ostatak ansambla je na ponos ovom našem glumištu, svi u po nekoliko uloga. Branislav Jerković kao drugačiji, prefinjen i duhovit teča. Biljana Keskenović kao dve bake i jedna tetka, svaka drugačije promišljena i doneta u punoj koncentraciji, čak i kad sa scene izađe kao jedan lik, a kroz par sekundi se vraća kao drugi. Srđan Aleksić je dobri, topli i pošteni očuh, apartno biće u jevrejskoj zajednici. Ninoslav Đorđević je otac, somborski reditelj, lik kao da je došao iz našeg vremena, dok Danica Grubački utelovljuje i lepu tetku, i odvratnu malograđansku ujnu. David Tasić Daf suvereno svojom pojavom donosi mistični nivo narativa, kao odavno mrtvi drugi deda, sa kojim glavni lik oseća jaku povezanost. Bogomir Đorđević, Pero Stjepančević i ostatak od svih 20 članova somborskog ansambla, neodvojiv su deo vrednosti ove predstave, koja se ne bi održala na manje upečatljivim glumcima.Uvek isto (zlo), pored svih kvaliteta, meni lično je ostavilo određenu zapitanost, vezanu za neke detalje u stvarnosnom kontekstu predstave. Naime, jedno je u auto-biografskom romanu prisećati se (sa punim pravom) zločina iz 1941. godine, a drugo je dramaturškim postupkom eksplicite nagaziti na poštenje Srba i zločine Mađara. Zločini su neuputni, ali suprotstaviti im isključivo neke poštene Srbe, pri tom dramaturški nebitne, otvara pitanje na kakvu se percepcipciju gledatelja računalo. Stvar je u nijansama, ali đavo spava upravo u nijansama. A đavolja posla su semper idem. Banalno, ali istinito. A o banalnosti zla će na ovom Pozorju tek biti reči, koliko već sutra uveče, predstavom ''Ajhman u Jerusalimu'' Zagrebačkog kazališta mladih.