Kreće 65. Sterijino pozorje: Sve predstave iz ugla selektora

Stvarnost – ona aktuelna, sirova, opresivna ili (ređe) radosna - biće, dakle, nezaobilazna činjenica ovogodišnjeg Pozorja. Ne samo okosnicu takmičarske selekcije, već i osnovu međunarodnog programa "Krugovi", predstavljaju izdanci pozorišta koje vodi neposredan, aktuelan i (samo)kritički dijalog sa najrazličitijim dimenzijama stvarnosti koja nas okružuje: istorijska stvarnost (stradanja nevinih u ratovima, mučno sazrevanje pojedinca usred svetskih lomova), stvarnost konclogora i genocida, medijski posredovana stvarnost (kulturološki fenomeni, reprezentativne biografije), stvarnost gorućih socijalnih napetosti (nezaposlenost, štrajkovi) i najzad, stvarnost čoveka i prirode u okruženju terora tehnologije i civilizacije.Evo šta će gledaoci imati priliku da vide, hronološkim redom, u takmičarskom programu (iz kojeg je, nažalost - zbog odlaska izvođača-izostala predstava Kovačevićevih "Maratonaca", u režiji Paola Mađelija i izvođenju budimpeštanskog pozorišta "Magyar Színház"):SMEDEREVO 1941 (SNP, Novi Sad)https://www.youtube.com/watch?time_continue=2&v=g9mKCZYdcFc&feature=emb_logoInspirisana stvarnom nesrećom - do danas neobjašnjenom eksplozijom skladišta municije u Smederevu 5. juna 1941, u kojoj je stradalo 17-oro glumaca Srpskog narodnog pozorišta tokom svoje turneje – spisateljica i rediteljka Ana Đorđević gradi, iz suptilne retrospektive, različite tokove "pret-povesti" ovog kobnog događaja. Uobličavajući na planu emocija upečatljivu atmosferu lišenu sentimenta, a posredstvom višestruke i otvorene naracije, mrežu u kojoj se sreću tri sveta - intimni, istorijski i pozorišni - autorka nenametljivo sugeriše ideju da je život pojedinca (čak i kad je on glumac) nemoćan pred katastrofom, ali da je, samosvojan upravo u sposobnosti da pred tom katastrofom pokaže vrednost ličnog iskustva i patnje.KRETANJE (Bitef teatar, Beograd)

Tekst Dimitrija Kokanova, predstavlja niz od pet paralelnih/ukrštenih monoloških iskaza o najvažnijim situacijama ugroženosti koje čoveku nameću savremeni svet i društvo. Ovi iskazu su zasnovani na suprotnostima kao što su: prošlost-budućnost, spolja-iznutra, pojedinačno-opšte, ljudsko-mašinsko ili priroda-civilizacija. Pronašavši jednu dinamičnu ravnotežu između psihološkog i distance, rediteljka Jovana Tomić dosledno se na više načina igra granicama scenske iluzije, kao i mogućim vidovima uključenosti gledalaca (svrstanih u pet grupa, što različitim redosledom posmatraju pet prizora) kako bi nas, uprkos svesti o frustracijama i otporima, pobudila da se, zajedno sa izvođačima, za dragoceni korak približimo prostorima saosećanja i intuitivnog razumevanja.KO JE UBIO DŽENIS DŽOPLIN? (SNP)https://www.youtube.com/watch?v=1t6KCvStvqoPo brižljivo sazdanoj i prividno nepretencioznoj dramskoj potki Tijane Grumić, rediteljka Sonja Petrović uspeva da napravi uzbudljivu, ali i ne samo dramski, već i muzički atraktivnu scensku parabolu o kultnoj pevačici, pouzdano najslavnijoj figuri iz tzv. "Kluba 27" (Džim Morison, Džimi Hendriks, Ejmi Vajnhaus). Kroz sučeljavanje promišljeno odabranih detalja iz "dinamitaške" biografije Dženis Džoplin i postavke kojom je lik junakinje udvojen na "naratorku-pevačicu" i dramsku "performerku", sa nizom pevačkih numera koje obrazuju inteligentnu muzičko-dramsku "mrežu" (i u kojoj se i glumački i pevački suvereno kreće Sonja Isajlović), izrasta gorka scenska rok-balada o tragici svake "izgubljene generacije".GUSTAV JE KRIV ZA SVE (Pozorište Кosztolányi Dezső, Subotica)U nameri da predoči - uglavnom tragikomičnu - odgovornost "malog čoveka" za velike socijalne, ideološke i moralne deformacije našeg doba, Kokan Mladenović poseže za idealnim oličenjem takvog čoveka: Gustavom, poznatim likom iz mađarskog crtanog filma osamdesetih godina prošlog veka. Nižući, posredstvom efektnog mešanja žanrova, maštovitog mizanscena, a naročito pomoću posebnog "nemuštog jezika" (vrtoglave kombinacije pantomime i jednog lakrdijaškog "esperanta"), arhetipske prizore iz pretpostavljenog današnjeg Gustavovog življenja, Mladenović nam pruža oštru, beskompromisnu, no raskošnim humorom protkanu parodiju, pozorišni doživljaj koji poseduje nesumnjivu dozu brehtovske kritičnosti, ali i nepobitnu aromu čaplinovske gorčine. Istovremeno, ova parodija funkcioniše i kao "razbijeno ogledalo" današnjice, u kojem se, nažalost ili na sreću, sa sramotnim uživanjem prepoznajemo.SEMPER IDEM (Narodno pozorište, Sombor)https://www.youtube.com/watch?v=hGGQWbbSUXMUpustivši se u uprizorenje apartnog, potresnog i višeslojnog romana-ispovesti Đorđa Lebovića - hronike preživljavanja jedne građanske jevrejske porodice u vihorima ratova, genocida i društvenih lomova, a sagledane kroz vizuru dečaka koji odrasta - Gorčin Stojanović je stvorio predstavu epskog zamaha. I to kako u pogledu trajanja, tako i na planu uspešnog sučeljavanja unutrašnjeg života pojedinca (junaka, naratora) sa bizarnim, a prijateljskim energijama porodice sa jedne, ali i sa sve rizičnijim i u krajnjoj instanci kobnim silama istorije. Žrtvujući kad god je bio prinuđen, "figuru" (pojedine sporije deonice, preobilje dijaloga ili rekvizite), Stojanović je, šahovski rečeno, ubedljivo dobio partiju: pred gledaocem se, pristižući iz različitih dimenzija, sjedinjuju u snažnu maticu rukavci jedne tragične, a istovremeno utešne priče o raz-očaravanju sveta: neizbežno zlo jeste uvek isto (semper idem), ali su ljubav i spoznaja uvek novi i različiti.RADNIČKA HRONIKA (Narodno pozorište, Subotica)Prema tekstu Petra Mihajlovića, reditelj Veljko Mićunović je, uz značajnu dramaturšku asistenciju Slobodana Obradovića, stvorio predstavu koja ubedljivo spaja savremeni teatarski izraz sa žestokom socijalnom kritikom. O pohlepi "tajkuna", potkupljivosti vlasti i manipulativnosti medija, rečju, o čitavom (još kako nazavršenom!) "hororu tranzicije", Mićunović, potpomognut izuzetnom igrom mladog subotičkog ansambla, progovara brehtovski na planu kolektivnog (štrajkovi, pregovaračke manipulacije), ali i u stilu naturalista na individualnom nivou (porodični lomovi usled nemaštine i beznađa). Rečju, ova predstava opominje da je nekadašnji šekspirovski "veliki Mehanizam" istorije, koji su pokretali ubistva kraljeva i ratovi, zamenjen suptilnijim, ali i opasnijim mehanizmom "slobodnog protoka robe, novaca i usluga".LEPA BRENA PRODŽEKT (Bitef teatar, Beograd)

Pisci: Vedrana Klepica, Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar, Slobodan Obradović, koncept i režija Vladimir Aleksić i Olga DimitrijevićU okviru nesvakidašnjeg dramskog mozaika, tematizirajući različite aspekte biografije, harizme i kulturološke funkcije kultne folk-pevačice, grupa naših istaknutih spisateljica mlađe generacije, uobličava potresnu "unutrašnju povest" bivše (jugoslovenske) zajednice, njenih kompromitovanih ideala, ali i njenih (naših?) još živih utopijskih čežnji. Od Brene graditeljstva i Brene biznismenke, preko Brene pesme, do Brene Jugoslovenke i Brene seksualnosti, diskretna, simbolički slojevita režija, koja žanrovskom zaigranošću otvara kreativni prostor grupi sjajnih glumica, pretvara jedan para-biografski scenski esej u baladu o slobodi koja se uvek iznova gubi, ali nikada ne zaboravlja.Program "Krugovi": Predstave iz Sarajeva i ZagrebaDrugi segment ovogodišnjeg pozorja, program "Krugovi", donosi predstave iz Sarajeva i Zagreba, dok su prisustvo treće, "Bogoslovi:Šredingerov Bog" reditelja Jurija Šehvatova, u izvođenju moskovskog pozorišta Teatr.doc, sprečili epidemiološki razlozi.

JEDVANOSIMSOBOAKALOMISTOBO (Sarajevski ratni teatar SARTR, Sarajevo)Napisavši, zajedno sa Nejrom Babić, dramski predložak na osnovu anketa i različitih dokumentarnih materijala, iskusni sarajevski reditelj Aleš Kurt je napravio vrcavu, paradoksima obojenu, a istovremeno uznemirujuću predstavu. Povezujući goruće pitanje svih zemalja "eks-ju" regiona "Zbog čega mladi napuštaju svoju zemlju?" sa (danas) naizgled ne tako važnim pitanjem "Zbog čega smo uopšte (vekovima) ovde ostajali", autori ove, na stvarnim ispovestima zasnovane, a krajnje iluzionističke, "sirove", ali metaforički i žanrovski prefinjene predstave uspeli su da istovremeno stvore utisak apsurdnog karnevala, ali i melodrame koju optimizam ne kompromituje.EICHMANN U JERUZALEMU (Zagrebačko kazalište mladih, Zagreb)Upotrebljavajući kao dragoceni, idejni i narativni vodič čuvenu studiju Hane Arent "Ajhman u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla", autor koncepta i reditelj Jernej Lorenci nas - najpre posredstvom Ajhmanove čudovišne sudbine "tehničara holokousta", potom njegovog (po "zamahu" manjeg, no ne manje čudovišnog) parnjaka Andrije Artukovića, i, najzad, kroz "odjeke" Jasenovca koji se sa zastrašujućom snagom probijaju čak i kroz individualne biografija stvarnih aktera predstave – uvodi, sa britkom jednostavnošću i nesvakidašnjom snagom, u poslednju od svih Velikih Pripovesti, povest o Zlu, u nama. Ova antologijska predstava zaslužuje nesumnjivo opširniju analizu, no kao zaključak, valja napomenuti da nam ona vraća veru u pozorište koje je istovremeno i čin umetničke spoznaje, ali i čin društvenog osvešćenja.Programska novina: "Druga scena"Najavu ovogodišnjeg Pozorja je neophodno okončati napomenom o značajnoj programskoj novini. Kao integralni deo festivala, od ove godine se uvodi jedna vrsta "off" programa, pod nazivom "Druga scena": reč je o nameri da se, pred stručnom javnošću, značajnije afirmišu pozorišna ostvarenja mlađih autora koja, u sferi dramskog i scenskog izraza predstavljaju iskorake iz vladajućih konvencija naše pozorišne produkcije. Pretpostavljeni moto (i merilo) ovakvog prorama bi glasio: Invencija umesto koherencije. Za ovogodišnju, premijernu selekciju programa "Druga scena", pozorišna kritičarka mlađe generacije Ivone Janjić odabrala je dve predstave: "NIKO I NIŠTA" (režija Ana Popović, Puls Teatar, Lazarevac) i "POVRATAK" (režija Dejvid Glas, Srpsko narodno pozrište, Novi Sad).(Autor je selektor ovogodišnjeg Sterijinog pozorja)