"Putin nije Gorbi. Nismo u 'perestrojci'. Naše babe, dede i roditelji živeli su očekujući da će umreti u SSSR-u. A onda iznenada, u dve ili tri godine, nađete se u sasvim drugačijoj stvarnosti. Mislim da to može ponovo da se dogodi”, kaže ruski pisac Sergej Lebedev, autor pet romana, među kojima je poslednji politički triler "Bez tragova" inspirisan trovanjem Julije i Sergeja Skripalja.
Priredio: Matija Jovandić
Ruski pisac Sergej Lebedev objavio je nedavno svoj peti roman, politički triler „Bez tragova“ u kom, između ostalog, piše i o otrovu smišljenom u Rusiji, oružju za ubijanje koje ne ostavlja tragove. Živi u Berlinu, odakle prati proteste u Rusiji nakon hapšenja vođe opozicije Alekseja Navaljnog. Sudeći po izjavama u medijima, žestoki je protivnik režima Vladimira Putina. Luk Harding, nekadašnji dopisnik „Gardijana“ iz Moskve, kome je 2011. zabranjen ulazak u Rusiju, pozvao je Lebedeva i razgovarali su za ovaj britanski list u svetlu novih događaja u Rusiji.
Posle 20 godina represivne vladavine Vladimira Putina i njegovih kolega iz KGB-a, nezadovoljstvo ključa Rusijom. Ali u kom smeru? Lebedev optimistično gleda na političke promene, na otopljavanje posle duge zime, piše Harding.
„Putin nije Gorbi. Nismo u ‘perestrojci’. Ali naše babe i dede i roditelji živeli su očekujući da će umreti u SSSR-u. A onda iznenada, u dve ili tri godine, nađete se u sasvim drugačijoj stvarnosti. Mislim da to može ponovo da se dogodi“, kaže Sergej Lebedev.
Ruska dijalektička prošlost, sa saradnicima i pripadnicima otpora, sa mučenicima i čudovištima, inspirisala je Lebedeva za novi roman „Bez tragova“. To, kao i dramatični događaji u Salisberiju. Lebedev je 2018. gledao vesti i izveštaje o trovanju Sergeja i Julije Skripalj. Dvojica ubica iz Moskve raspršili su nervni agens „novičok“ na ulazna vrata doma Skripaljevih, piše Harding.
Lebedev je primetio detalj koji su drugi previđali. Naučnici su izumeli „novičok“ u zatvorenom gradu Šikanju, oko 1.000 kilometara južno od Moskve, na obalama Volge. Upravo tamo su dvadesetih godina prošlog veka sovjetski i naučnici iz vajmarske Nemačke tajno testirali hemijsko oružje. Saradnja je trajala sve do 1932. „Bio sam fasciniran mračnom ljubavlju između ljudi od znanja i ljudi od moći“, objašnjava Lebedev.
U romanu „Bez tragova“ Lebedev pretvara Šikanj u „Ostrvo“, zabranjeno mesto opterećeno istorijom koje je „svuda i nigde“. Glavni lik u romanu, profesor Kalitin, darovit je sovjetski omladinac. On pronalazi „neofit“, otrov koji napada nerve i ne ostavlja tragove, u laboratoriji otvorenoj u nekadašnjoj pravoslavnoj crkvi. Anđeo, napola sastrugan i ispran, gleda ga sa plafona. Kada se SSSR raspadne, Kalitin odlazi na zapad i nosi sa sobom bočicu svog jedinstvenog otrova.
Roman počinje citatom iz „Fausta“ i ubistvom (sličnom onom pokušanom na Skripaljima) jednog ruskog emigranta u nekom srednjoevropskom restoranu. Kalitinovo skrovište u Nemačkoj je pronađeno i dvojica ubica poslata su iz Moskve da otruju profesora njegovim izumom. U međuvremenu, nemački sveštenik, suđen i osuđen pod komunističkom vlašću, rve se sa demonima u sebi. Ostrvo je SSSR. Njegovi su žitelji odsečeni od spoljnog sveta, bezlični elementi u gigantskom, zlom društvenom eksperimentu, piše novinar „Gardijana“.
Jedan od ubica, Šeršnjev je „čestica državne moći“; Kalitin ne uspeva da se suoči sa etičkim aspektom svog naučnog rada i postaje neka vrsta ljudskog „novičoka“.
„Njegova unutrašnja suština otvara ta vrata tako da može da radi u laboratoriji bez problema sa moralom“, kaže Lebedev.
„Bez tragova“ je njegov peti roman. Pisac je u protekloj deceniji bio baš zauzet i prolifičan. „Njujork rivju ov buks“ naziva ga „nesumnjivo najboljim“ ruskim piscem mlađe generacije – ima 39 godina – a njegove knjige hvalili su i Karl Uve Knausgor i Svetlana Aleksejevič. Harding piše da je bi privučen baršunastom liričnošću njegove proze i njegovim lekareovskim zapletom. Lebedev svoj novi roman smatra „više političkim nego špijunskim trilerom“. Nema tu špijunaže, ističe on: „To je nešto između“.
Jedna od glavnih tema u njegovim delima je kontinuitet između starih organa represije tokom 20. veka i novih službi. Staljin je likvidirao „neprijatelje“ kod kuće i u inostranstvu, a sve to pravdao je time da su ubistva bila neminovna da bi se branila napredna država od kapitalističkih vukova. Žrtve su ubijane na ingeniozne načine, od diskretnih do upadljivih: tiha trovanja i vazdušno oružje sa cijanidom sa jedne i torte koje eksplodiraju i noževi za led sa druge strane.
Lenjinistička racionalizacija političkih ubistava je nestala. Ali Putin je vratio stare metode zastrašivanja i, u određenim slučajevima, ono što je KGB nazivao „fizičkim uklanjanjima“. Disidenti i problematični novinari iščezavali su u mutnim okolnostima. A otrovi su postali ponovo egzotični instrument državnog terora, kao što se videlo na primeru Skripaljevih i u slučaju radioaktivnog čajnika Aleksandra Litvinenka u Londonu 2006. godine, piše Harding.
Lebedev kaže da je njegov pristup tim zločinima „duboko ličan“.
„Između 1917. i 1991. godine državna bezbednost ispisivala je priču moje porodice. Izgubili smo oko 20 ljudi“, navodi pisac.
Njegovi rođaci bili su meta boljševičkog progona. Među njima je bilo i pravoslavnih sveštenika iz Sankt Petersburga, potomaka provincijskog plemstva iz Kaluge i Vladimira i Nemaca emigriralih u Rusiju u 19. veku, piše „Gardijan“.
Nakon pada Berlinskog zida, Lebedeva je baka odvela da vidi nemačko groblje u Moskvi. Otkrila mu je skriveno poreklo: imali su nemačke pretke, što je bila kobna veza u doba staljinizma. Ta epizoda pojavljuje se u njegovom romanu „Gusan Fric“, u kom istoričar traga za svojim poreklom. Pošto je geolog po obrazovanju, Lebedevljeva fikcija iskopava ono što leži ispod: unutrašnje živote ranijih generacija, pokopanih ispod slojeva zvaničnih mitova i samoobmana.
I Lebedovljeva lična istorija povezana je sa zločincima. Drugi muž njegove bake bio je pukovnik NKVD-a, Staljinove tajne policije. Porodični prijatelj živeo je otvoreno nesovjetskim načinom života, nezavisno i slobodoumno. Njegov posao bio je da izmišlja biološko oružje. Lebedev kaže da u svojim knjigama istražuje te „kontadiktorne moralne okvire“, čudni dualizam koji omogućava brižnim očevima da danju služe tiranima, a uveče ušuškavaju svoju decu.
Jedan od trovača u Salisberiju, Anatolij Čepiga, otac je male dece. U „Bez tragova“, lik ubice Šeršnjeva ima komplikovan odnos sa sinom Maksimom. Lebedev kaže da su se liberalniji ruski mediji prema Čepigi i njegovom kolegi iz vojne obaveštajne službe Aleksandru Miškinu odnosili kao prema dvojici komičara. „A uopšte nije bilo smešno. Oni su su radili svoj posao. Ja ih shvatam ozbiljno“, navodi on.
Kremlj, sasvim očekivano, negira da ima bilo kakve veze sa „novičokom“. To je, misli Lebedev, deo šireg propusta postsovjetskih Rusa da priznaju svoja zlodela. Nakon perioda na brisanom prostoru ranih devedesetih, Putin i njegovi KGB prijatelji su se vratili. Izveli su kontrarevoluciju protiv ruske demokratije. Kada su došli na vlast, obogatili su se. Manir tajanstvenosti i konspirativnog razmišljanja se takođe vratio. Spoljna politika postala je otvoreno antizapadnačka i ksenofobična, navodi Harding.
Lista optužbi na račun Putina i kruga ljudi oko njega premašuje neobuzdanu ličnu korupciju, na kakvu je ukazao Navaljni svojim nedavnim snimkom predsednikove tajne palate na obali Crnog mora, do sada pogledanog više od 100 miliona puta. Najveći gresi režima odigrali su se tokom protekle dve decenije u Čečeniji i u invaziji na Ukrajinu, ocenjuje Lebedev. Opozicija u Rusiji uglavnom je ignorisala te ratne zločine, kaže on, u kojima su stradale hiljade ljudi.
„Jedna važna osoba nedostaje u našim istorijskim analima. To je figura zločinca. Rusi ne žele da govore o svojoj odgovornosti za te ubice. Za 30 godina, od kako je Rusija postala nezavisna država, naše službe za primenu zakona počinile su mnoge zločine koji se ne mogu pripisati sovjetskom periodu. Gde je izvor tog zla? Zanima me ko je to u radio, i zašto“, navodi Lebedev u razgovoru za „Gardijan„.
Baveći se istraživanjima, Lebedev je pregledao arhive Štazija, špijunske agencije Demokratske Republike Nemačke. Tamo je pronašao mnoštvo materijala koji prikazuju ono što Lebedev naziva „kreativnošću zla“. U „Bez tragova“, vlasti proganjaju harizmatičnog pastora šaljući mu stvari koje nije naručio: žensku odeću, manekenke, mrtvačke sanduke, konzerve mleka u prahu. „Mučenje preko izobilja“, otkriva sveštenik.
Putin je hladni rat proveo kao mlađi oficir KGB-a u Drezdenu. I Sovjetski Savez i njihovi saradnici u DR Nemačkoj izvodili su tajne operacije sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, ali su pokušavali i da primenjuju zakonske odredbe, kaže Lebedev. Ovih dana, napominje on, Putinov režim ophodi se beskrupulozno. „Novo zlo ukorenjeno je u starom zlu“, misli on, dodajući da je Rusija sada deo savremenog tiranskog kluba sa Saudijskom Arabijom i Severnom Korejom.
Lebedev nije posetio Veliku Britaniju, ali je ljubitelj engleske književnosti. Njegov otac bio je u Londonu 1979. kao član sovjetske delegacije i vratio se sa koferom punim knjiga Agate Kristi i drugih detektivskih romana. Odrastajući, Lebedev je uronio u prevedenih osam tomova knjiga o Šerloku Holmsu. Postoji jednostavnost u pričama Artura Konana Dojla, kaže on i – „filozofski aspekt“.
„Za mene je Šerlok Holms otelotvorenje pravde. Moralnost je zasnovana na činjenici da svaki zločin ima svoje tragove“, kaže.
Kao geolog po profesiji, Lebedev je krstario Rusijom, posetio daleki sever sa zaleđenim tundrama, kao i Kazahstan. Proveo je 14 godina kao novinar u Moskvi, pišući za naučne novine, postavši na kraju i zamenik glavnog urednika.
Od 2014. je profesionalni pisac, piše pesme i romane. Kremlj ga je, kaže, „uglavnom ignorisao“, uprkos njegovoj rastućoj međunarodnoj reputaciji.
Harding je pitao Lebedeva i za stanje na savremenoj književnoj sceni u njegovoj domovini. U 19. i 20. veku su se ruski pisci bavili velikim stvarima svog vremena, kaže Lebedev, a u doba Putina intelektualci mahom „žmure na realnost, na to da se „zemlja pretvara u autokratiju u punom sjaju“.
„Svesno ili nesvesno, ljudi pokušavaju da izbegnu neka teška i važna pitanja“, ocenjuje pisac i kao primer spominje listu 100 najboljih ruskih knjiga u 21. veku, koju je sastavio moskovski književni list „Polka“.
„Tu je samo jedna knjiga o ratu u Čečeniji i nijedno delo Ane Politkovske. Za mene se trenutno ruska književnost sastoji od nenapisanih knjiga. Jasno mogu da vidim praznine. Piscima je moralna i stvaralačka dužnost da odražavaju stvarnost“, ocenjuje Lebedev.
Lebedev je završio „Bez tragova“ pre nego što je grupa operativaca otrovala Navaljnog letos u Sibiru. Tajna jedinica radila je za FSB, špijunku agenciju koju je vodio Putin pre nego što je postao premijer i doživotni predsednik. Prema priznanju jednog od pripadnika te grupe, napadači su sipali „novičok“ u unutrašnje šavove Navaljnovog plavog donjeg veša. Na letu za Moskvu je kolabirao. Preživeo je samo zahvaljujući tome što je pilot brzo reagovao i sleteo u Omsk, piše Harding.
Lebedev kaže da nema ničeg „natprirodnog“ u načinu na koji se slučaj Navaljnog podudara sa objavljivanjem njegove nove knjige. Prošle nedelje sud je poslao iza rešetaka lidera opozicije na dve godine i osam meseci. Sada je u zatvoreničkoj koloniji. Sudbina najpoznatijeg Putinovog kritičara je neizvesna; reklo bi se da dalja odmazda predstoji. Šta će se dogoditi? “Biće držan u zatočeništvu kao talac”, predviđa Lebedev i dodaje: “Ne znam šta je sve moguće. Mogu samo da mu poželim snagu, zdravlje i bodrost”.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar