Podeli
Danilo Kiš Foto: Printscreen/YouTube/ФИЛМОВИ додатак

Havijer Serkas, jedan od najznačajnijih savremenih španskih pisaca, u romanu "Kralj senki", objavljenom nedavno kod nas, piše o Manuelu Meni, svom pretku poginulom sa 19 godina u Španskom građanskom ratu na strani falangista. Da bi ga bolje razumeo i oslikao njegov portret, pisac poseže i za pripovetkom Danila Kiša "Slavno je za otadžbinu mreti", nudeći kroz dijalog sa rediteljem Davidom Truebom u romanu i drugačiji uvid u priču iz "Enciklopedije mrtvih".

Kiš u priči “Slavno je za otadžbinu mreti” piše o plemiću Esterhaziju (“ličio je pre na iždžikljalog dečaka nego na zrelog mladića”), pobunjeniku protiv cara kome je pred pogubljenje jedino važno da sačuva dostojanstvo. U ćeliji ga posećuje majka, kaže mu da će moliti cara da mu poštedi život i da će, ako u tome uspe, obući belu haljinu kad ga povedu na pogubljenje. Sin na putu ka gubilištu ugleda majku u beloj haljini, drži se dostojanstveno i bude pogubljen.

Istraga o smrti i životu drugog mladića, Manuela Mene, okosnica je romana “Kralj senki” Havijera Serkasa. Španski pisac postao je svetski poznat po romanu “Salaminski vojnici” (2001), objavljenom i kod nas, po kom je godinu kasnije snimljen i istoimeni film u režiji Davida Truebe.

I u “Kralju senki” (Arhipelag, prevod Biljana Isailović) Serkas se bavi Španskim građanskim ratom, uprkos tome što ga Trueba upozorava da mu to nije dobra ideja. “Šta god da napišeš, jedni će te optužiti da idealizuješ republikance jer ne otkrivaš njihove zločine, a drugi će te optužiti da si revizionista ili da šminkaš frankizam jer predstavljaš frankiste kao normalne, obične ljude a ne kao monstrume”, kaže Trueba Serkasu, a pisac taj razgovor unosi na početku romana.

Manuel Mena na koricama romana “Kralj senki” Havijera Serkasa Foto: Promo

Serkasova namera bila je da, polazeći od jedne fotografije Manuela Mene u uniformi poručnika falangiste i skoro bez ikakve druge materijalne stvari iz njegove ostavštine, rekonstruiše život i smrt strica svoje majke, poginulog sa 19 godina u građanskom ratu. Krećući se po delikatnom periodu iz istorije da bi rasvetlio ličnost majčinog strica za kog je ona bila izuzetno vezana, piscu put otežavaju i prećutane porodične tajne (preci su mu mahom bili falangisti, on je ubeđeni levičar), a pomažu mu svedočanstva retkih savremenika i poneki rođak i prijatelj. Rešen da ne izmišlja ništa, nego se drži dokumenata i činjenica, koristeći i stvarna imena u romanu, Serkas na put u selo odakle mu je porodica vodi i Truebu, da kamerom zabeleži svedočenje jednog od Meneovih poznanika, čoveka kome su falangisti ubili oca. I nakon toga, dok se vraćaju u grad, Trueba Serkasu spominje priču Danila Kiša.

“‘Slavno je za otadžbinu mreti’ jeste slobodna obrada jedne kasne građanske legende koja je bila omiljenim prilogom istorijskih čitanki i često varirana – poslednji put u knjizi nekog Ižlsa o organizaciji Crna ruka – a na osnovu austrijskih izvora, ne baš lišenih pristrasnosti, slukubracija i sentimentalnosti”, zapisao je Kiš o ovoj noveli, jednoj od devet u “Enciklopediji mrtvih” u post skriptumu ove knjige.
“Enciklopedija mrtvih”, od kada je prvi put objavljena 1983, doživela je brojna izdanja i prevedena je na sve veće svetske jezike, a o njoj je napisana “čitava jedna biblioteka studija i kritičkih tekstova”. Priče u toj knjizi, kako je Kiš sam zabeležio, “u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od ‘Epa o Gilgamešu’, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature”.

Ako su čitaoci “Enciklopedije mrtvih” iz citata iz jedne Horacijeve ode sa početka romana, “slatko je i slavno za otadžbinu umreti”, možda i mogli da povuku daleku paralelu sa Kišovom pričom, ona na sredini knjige pokreće i dijalog pisca i reditelja iz kog ne samo da se čuje još jedan od mogućih uglova za razumevanje Kišove priče, nego mu menja i vizuru iz koje gleda na Manuela Menu, ali i na lični odnos prema svojoj majci.

“Tada je David pomenuo priču srpskog pisca Danila Kiša, pod naslovom ‘Slavno je za otadžbinu mreti’. Siguran sam da je to učinio zato što ga je priča o Manuelu Meni podsetila na nju, mada ne znam tačno zašto ga je podsetila; to je učinio zato što je junak Kišove priče mladi ratnik koji umire u cvetu mladosti nasilnom smrću, kao Manuel Mena, ili je možda to učinio jer je hteo da mi kaže što nije stigao da mi kaže ili se nije usudio da mi kaže ili mi je rekao ali ne otvoreno pa ja u datom trenutku nisam razumeo. Ponavljam, ne znam. Ali znam da ga je ta priča oduševila i da je pre nekoliko godina razmišljao da je adaptira za film; zato ju je pročitao mnogo puta”, piše Serkas u romanu.

Dok se voze autoputem kroz noć, Trueba detaljno prepričava siže Kišove priče i kao “jednu od najboljih scena u priči” opisuje trenutak “kada Esterhazi stiže do bulevara gde da dočekuje bučna svetina i rulja”, a on doživljava trenutak slabosti, ali se ponovo uspravlja kada ugleda majku na balkonu u beloj haljini, na šta mu Serkas odgovara da je u to odlična priča, a Trueba potom šta, osim dramatične priče, u njoj još nalazi.

“Najlepša je njena dvosmislenost, zar ne? Ili njene dvosmislenosti, jer ih u priči ima nekoliko: jedna je izrečena, a druga neizrečena, jedna je naizgled a druga stvarna. Izrečenu naizgled dvosmislenost opisuje sam Kiš u nekoj vrsti epiloga. Tu kaže da je priča koju je upravo ispričao ima dva moguća tumačenja. Prvo je herojsko tumačenje, ono pripada sirotinji i gubitnicima; prema tom tumačenju, Esterhazi je umro kao hrabar mladić, podignute glave i potpuno svestan da će umreti. Drugo tumačenje je prozaično, ono pripada pobednicima; prema njemu, sve je bila majčina montaža”.

Reditelj David Trueba Foto: EPA-EFE/JOSE MANUEL VIDAL

Trueba u romanu ustvrdio je  i da je ta dvosmislenost samo prividna.

“Zato što mi znamo da je herojska verzija ove priče, u stvari, legenda, romaneskna verzija (odnosno:lažna) kojom se sirotinja i gubitnici teše u svom siromaštvu i porazu, ili kojom pokušavaju da se iskupe, dok je prava istina da je sve bila majčina montaža, da je to ono što se zaista dogodilo makar to pričali pobednici i zvanični istoričari kako bi sprečili rađanje herojske legende. Kiš je neumoljiv, okrutan, ne ostavlja ni najmanju pukotinu za utehu ili nadu: osim što ima moć, vlast poseduje i istinu. Zato dvosmislenost priče nije u tome, ni njena istorijska genijalnost. Dvosmislenost je u majci, u majčinom držanju ili njenom taktiziranju, koja je, u stvari, glavna junakinja priče”, podvlači Trueba u “Kralju senki”.

On tu ističe da majčino držanje dozvoljava dva tumačenja: da ona izlazi na balkon u beloj haljini jer ga voli majčinskom ljubavlju i želi da ga poštedi agonije ili ga obmanjuje jer ga voli, ali ne samo zato, nego da bi, kako kaže, “bio na visini svog imena i svojih predaka, da u poslednjem trenutku ne bi klonuo i da bi se suočio sa smrću odvažno poput jednog Esterhazija”, odnosno da bi, kako to tumači Serkas, “imao lepu smrt”, dodajući da su stari Grci smatrali da je to najbolja smrt: “Smrt plemenitog i čednog mladića koji potvrđuje svoju čednost i plemenitost tako što gine za sopstvene ideale. Kao Ahil u ‘Ilijadi’. Ili kao grof Esterhazi”, kaže Serkas. “Ili kao Manuel Mena”, sugeriše mu Trueba.

Serkas u romanu te filozofske, moralne i psihološke okvire priče briljantno smešta u današnjicu, iznoseći ih kroz dijalog sa Truebom na auto-putu (dok sa radija dopire Dilan ili neki imitator). Jedno od pitanja koje postavlja, potaknut Kišovom pričom je i “može li se biti čist i plemenit mladić i istovremeno se boriti za pogrešnu stvar”. Razmišljajući o Kišovoj priči, kad je razgovor utihnuo, Serkas prenosi pitanja iz nje i u svoju temu.

Havijer Serkas Foto: EPA-EFE/Alberto Morante

“… i odmah sam se zapitao nije li se isto dogodilo Manuelu Meni, nije li majka Manuela Mene takođe bila ta koja ga je, uprkos tome što prema porodičnoj legendi nije želela da njen sin ode u rat, podstakla da to učini, možda potajno ili nesvesno da nije bila ona ta koja mu je, kako bi njen sin bio na visini svoje loze seoskih patricija, ispisala sudbinu heroja. Sve mi je to prošlo kroz glavu i ponovo sam pomislio, kao kad smo ručali u La Mahadi (samo što sam sada to pomislio sa nekom vrstom ponosa), da sam se ja pišući oslobodio Esterhazijeve sudbine i sudbine Manuela Mene, da sam postao pisac da ne bih bio napisan majčinom rukom, da majka ne bi ispisala moju sudbinu kao sudbinu koju je smatrala najuzvišenijom, kao sudbinu Manuela Mene”, zapisuje Serkas u “Kralju senki”.

Zaključujući razgovor o Kišovoj priči, Trueba se zadržao na kraju “Slavno je za slobodu mreti”, ističući da u pričama prezire “bespogovoran kraj s naravoučenijem koje sve objašnjava”.

“U Kišovoj priči na prvi pogled deluje da je takav kraj, ali nije, jer u stvari ništa ne objašnjava. Toliko mi se sviđa da napamet znam kraj. ‘Istoriju pišu pobednici’, kaže; i zatim nastavlja: ‘Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt'”, citira Trueba kraj priče Danila Kiša.

Komentari

Vaš komentar