1
Knjige Džordža Orvela, posebno “1984”, ponovo su dospele na liste najprodavanijih u Americi, ali ne zato što su autorska prava na dela čuvenog britanskog pisca istekla, nego zato što su uticajni američki političari ponovo počeli da se razmeću terminom “orvelovski”, a da, reklo bi se, nisu ni svesni šta ta reč znači.
Priredio: Matija Jovandić
Republikanski senator iz Misurija Džoš Hauli očigledno je pretpostavio da bi mogao da postigne sve: da svoju zvezdu dobaci uz onu Donalda Trampa, da pokuša da preokrene rezultate predsedničkih izbora u novembru, da se pokaže pred masom koja je kasnije okupirala Kapitol pozdravljajući je uzdignutom pesnicom, dok se istovremeno predstavlja kao Veoma Ozbiljan Mislilac koji je napisao knjigu o mudrosti Teodora Ruzvelta i nameravao je da objavi još jednu sa naslovom „Tiranija velike tehnologije“. Sve što je dobio umesto toga je odbojnost među svojim kolegama u kongresu i otkazan ugovor o štampanju knjige, piše „Njujork tajms„.
Razbesneli Hauli okrenuo se onda Tviteru, nazivajući potez izdavača „direktnim napadom na Prvi amandman“. U sumnjivim izjavama o prevari glasača, rekao je da je samo obavljao svoju dužnost, „vodeći debatu u Senatu o integritetu glasača“. Isticao je da je izdavača podstakla „levica“ i pokušao da ga ućutka rečima: „To ne može biti orvelovskije“.
Lako mogu da padmu napamet stvari koje su zaista „orvelovskije“, uključujući tu i blagi eufemizam „integritet glasača“, koji uglavnom služi kao razlog za ukidanje prava glasa, a ne prava glasača. (Kao što bi se moglo zapitati da li je ijedan izdavač odbacio ijedan ugovor uz ono što roman „1984“ Džordža Orvela opisuje kao „otisak čizme na ljudskom licu – zauvek.“)
Ali Hauli je pribegao dugoj tradiciji korišćenja Orvelovog imena kao palice za poravnavanje rezultata i brojanje bodova, piše novinarka ovog lista Dženifer Salai. Dan nakon što je Tviter trajno suspendovao predsednikov nalog, njegov sin, Donald Tramp Mlađi, izjavio je (na Tviteru) da „slobode govora u Americi više nema“ i da „živimo u Orvelovoj 1984.“ U međuvremenu, roman „1984“ – u kom totalitarni režim lomi disidente nasiljem i izvrtanjem jezika – dospeo je na vrh Amazonove liste bestselera. Hauli je možda pokušao da digne buku oko svoje knjige, ali izgleda da je pomogao povećanje prodaje dela nekog drugog.
Takva ironija bi se Orvelu, koji je stalno upozoravao na diskrepanciju između stvarnosti i preteranih fantazija, možda i dopala. Ili bi možda očajavao zbog toga što je njegov poslednji roman, objavljen 1949, manje od godinu pre nego što je umro, štampan ubrzano zbog impulsivnih narudžbi (nestrpljivih kupaca knjiga) i korišćen kao oruđe (ciničnih političara). Prodaja romana „1984“ barometar je zabrinutosti nacije, piše „Njujork tajms“, podsećajući da je ona povećana 2013. nakon što je Edvard Snouden otkrio širok spektar prisluškivanja, a potom i 2017. godine, kada je Kelien Konvej, tadašnja savetnica predsednika Trampa, branila izrečene očigledne laži nazivajući ih „alternativnim istinama“.
Amerikanci u 2021. godini možda ne mogu da se slože, ali svako bi mogao da bude saglasan sa tim da je svet opisan u „1984“ distopijski, što bi značilo da je očigledno i neporecivo loš, ističe novinarka.
Orvel je, sve vreme dok se bavio pisanjem, bio preokupiran onim što se smatralo stvarnošću – njenom neophodnošću i slabim tačkama. U „Kataloniji u čast“ zabeležio je lična iskustva kakva je stekao kao dobrovoljac u Španskom građanskom ratu, boreći se u internacionalnim brigadama protiv Franka i gledajući kako se republikanci cepaju međusobno. Kada je na kraju njihovo gledanje na svet počelo da se razilazi, počeli su da denunciraju jedni druge kao lažljivce i izdajnike zajedničkog cilja. „U takvim okolnostima nema rasprave. Nemoguće je postići ni minimum saglasnosti“, pisao je Orvel.
Orvel je bio izuzetno plodan pisac prikaza knjiga i kolumnista, autor je mnogih eseja i romana, ali su „Životinjska farma“ i „1984“ najpoznatija dela iz njegove zaostavštine.
Prema Oksfordskom engleskom rečniku, termin „orvelovski“ nastao je kao slobodna stenografska beleška koju je spisateljica Meri Makarti iskoristila u eseju iz 1950. godine da bi opisala magazin koji „nije imao drugačiji stav do proklamovanja sebe samog“. Ta reč korišćena je od tada da bi se opisali različiti fenomeni kao što su eufemistički žargon za nuklearnu industriju, povlačenje trupa iz Vijetnama, pa i kuhinjski uređaji iz šezdesetih godina koji su pretvarali prah u kafu ili supu, podseća „Njujork tajms“.
Nije potrebno ni da ste pročitali „1984“ da biste shvatili zašto neko nešto zove „orvelovskim“, čak iako se ne slažete sa tim šta ta reč označava. Ali oni koji nisu pročitali knjigu morali bi da budu oprezniji pri korišćenju tog termina. Hauli, Tramp Mlađi i drugi sa desne strane političkog spektra koriste tu reč da bi se žalili na kulturu „kenselovanja“ (ostrakizovanja na društvenim mrežama zbog javno izrečenih stavova koji odudaraju od standarda politički korektnog, prim. prir.), ali sam roman nije toliko rasprava o slobodnom govoru koliko je upozorenje na degradaciju jezika i mogućnosti da se on koristi u svrhe (smrtonosne) propagande, piše Dženifer Salai. Pa čak i to je uprošćen opis romana koji je daleko složeniji od priče sa poukom kako se često ispostavlja da se na njega gleda.
Dorijan Linski u svom „Ministarstvu istine“, knjizi o romanu „1984“ i njegovom uticaju, ubedljiv je u tome da je roman tako strukturiran da pojačava dvosmislenost. Da, sirova snaga totalitarizma je zamršena tema, ali naracija u romanu – sa svojim podtekstima – takođe utelovljuje sopstvenu fantazmagoriju, svet u kom je sve i istinito i lažno, piše američki dnevnik.
Linski pripisuje Orvelu da je anticipirao nešto što će Hana Arent opisati u „Izvorima totalitarizma“, objavljenim godinu nakon Orvelove smrti: „Idealni subjekt totalitarne vladavine nije ubeđeni nacista ili ubeđeni komunista, nego ljudi kod kojih razlika između činjenice i izmišljotine (na primer, stvarnost iskustva) i razlika između istinitog i lažnog (na primer, standardi mišljenja) više ne postoje“.
Ali povremena pozivanja na „orvelovsko“ opšte uzev manje imaju veze sa specifičnostima teksta nego sa sjajem autora – Orvelom kao nepokolebljivim levičarem koga nikada nisu zaveli ekstremi sa bilo koje strane. Kako to Linski kaže, „Orvel se citira da bi se preuzelo, zasluženo ili ne, nešto od njegovog moralnog prestiža“.
Kristofer Hičens napisao je 2002. godine kratku knjigu sa naslovom „Zašto je Orvel važan“, u kojoj je veličao Orvelovu nezavisnost u razmišljanju, implicirajući da je i sam njegov naslednik. Ali godinu kasnije, Hičens je bio deo hora koji je podržavao invaziju u Iraku, cilj koji je nepokolebljivo podržavao sve do svoje smrti 2011. godine, čak i onda kada se navodni povod za rat ispostavio kao netačan.
U „Politici i engleskom jeziku“ Orvel piše o „izumirućim metaforama“, onim izbledelim frazama koje nam dozvoljavaju da ih iskažemo bez obraćanja previše pažnje. Primeri koje je dao su „Ahilova peta“ ili „labudova pesma“. Da je poživeo dovoljno dugo, možda bi dodao i „orvelovski“ na listu, zaključuje Dženifer Salai.
