Samostalni umetnici su i prestali da pitaju za drugi krug pomoći države kada su shvatili da je neće biti, kažu u Udruženju likovnih umetnika Srbije govoreći o situaciji u kojoj su se našle njihove kolege u ovom statusu.
Jednokratna pomoć od 90.000 dinara za mart, april i maj, uplaćena krajem juna, i to posle niza peripetija, poslednji je novac koji su samostalni umetnici dobili od države kao pomoć ugroženima u pandemijskom krizom. Reprezentativna umetnička udruženja ponovila su apel i krajem jula, u vreme kada je država najavila i pomoć privredi, ali odgovora nema.
– Tražili smo drugi deo pomoći za ugrožene kovidom onda kada je krenula inicijativa da zaposleni dobijaju 60 odsto od minimalne zarade u privredi i očekivalo se da će na sličan način biti rešen i problem koji imaju samostalci – kaže Martin Erdeš, predsednik Upravnog odbora Udruženja likovnih umetnika Srbije.
Na pitanje da li samostalni umetnici zovu i traže da se takva inicijativa ponovi, Erdeš kaže da to rade sve manje.
– U početku su pitali i tražili, ali poslednjih par meseci, negde od septembra, prestali su da zovu kada su shvatili da je neće biti – kaže predsednik UO ULUS-a.
Da država treba da pomogne, jer je umetnicima ugrožena osnovna egzistencija, napominje i glumac Vojislav Voja Brajović, predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije. Ovo udruženje proletos je prvo uputilo apel za pomoć, ne samo samostalnim umetnicima, nego i nezaposlenim glumcima koji po zatvaranju pozorišta zbog vanrednog stanja, nisu imali gde da rade. I sada, s obzirom na novi talas i otkazivanje predstava i odluke pozorišta diktirane trenutnom slikom, jedva da imaju.
– Apelovali smo već na to da se samostalnim i nezaposlenim umetnicima omogući da dobijaju bar 60 odsto od minimalca, ali nemamo još odgovor od Ministarstva kulture. Nadamo se da će u Ministarstvu to prepoznati, jer bi ono trebalo da ima jasniji stav o tome koliko su umetnici ugroženi. Svaka država od umetnosti ima samo koristi, nikada štetu. Umetnici stvaraju u korist društva, a egzistencijalno su ugroženi. Ponovo skrećemo pažnju države na to da su samostalni umetnici ljudi koje je država priznala. Što im se plaća penziono i zdravstveno osiguranje, a ne mogu da kupe hleb, brinu o deci, prežive i plate račune? – kaže Brajović.
– Treba imati na umu i to da su i nezaposleni umetnici ugroženi, jer oni takođe ne rade. Znamo da su ugroženi i ugostitelji, i turističke organizacije, i različite druge delatnosti, ali umetnici učestvuju u duhovnom napretku i nadam se da će ljudi koji drže vlast to prepoznati. To je minimum u budžetu, a znači doslovno održavanje egzistencije baletskih umetnika, muzičara, glumaca, prevashodno izvođača, a onda i slikara, književnika… Slikari možda mogu da rade od kuće, ali i oni treba negde da izlažu radove – napominje Brajović.
Predsednik UDUS-a potvrđuje da se ovom udruženju obraćaju dramski umetnici sa takvim pitanjima i navodi da su „svi prepoznali dramu“.
– Gradski sekretarijat za kulturu, treba to reći, odmah je reagovao na naš prvi dopis proletos, pa očekujemo da to prepozna i sada. Mada, pitanje je odakle bi oni mogli da izdvoje sredstva, jer je prošli put taj novac nađen preusmeravanjem novca predviđenog za gradske konkurse iz oblasti kulture. Zato je ovaj apel u prvom redu upućen Ministarstvu kulture – navodi Brajović.
Taj drugi krug pomoći koji su čekali (samostalni) umetnici nije nikada isplaćen sa obrazloženjem da će umesto toga početi da rade galerije, pozorišta i muzičke sale, pa će „imati gde da rade“.
Međutim, iskustvo Aleksandra Topića, grafičkog dizajnera iz Novog Sada, pokazuje da je to bilo daleko od idealnog.
– U tom periodu uspeo sam da imam samostalnu izložbu u „Formi“, galeriji UPIDIV-a, i tada je bilo drastično malo ljudi. Razumljivo je da ljudi izbegavaju okupljanja, plaše se. Grad je smanjio troškove prema galeriji, pa sam u svoj krizi morao sam da finansiram katalog. Grad se udostojio da plati štampu 30 primeraka kataloga i to tek kad je izložba prošla – kaže Topić.
On ističe da samostalni umetnici ni u redovnim uslovima nemaju pomoć, a kamoli u vanrednim okolnostima.
– Grad Novi Sad nam pokriva porez do 28.000 dinara prihoda, a sve što premaši tu sumu moram na kraju godine sam da platim. Sa druge strane, angažmani su opali i prodaja je opala. Pored onoga što inače radim, dizajniram čestitke, leptir-mašne i bedževe, a sada dopunjavam svoj budžet tako što dizajniram maske. Ta vrsta angažmana mi nadomešćuje novac potreban za elementarnu egzistenciju, ali mi je to sve „na knap“. A opet te maske koje pravim ne mogu da reklamiram jer to nije zakonom dozvoljeno – priča Topić.
On kaže i da su iz Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), čiji je član, još letos tražili da se nastavi pomoć samostalnim umetnicima. Na pitanje šta u međuvremenu radi i kako uspeva da se izdržava, kaže da to ide teško.
– Tražim frilens poslove na internetu, jer ljudi nisu spremni da u ovo vreme potpisuju nove ugovore. Preorijentisao sam se potpuno na internet, kao što sam radio i proletos – navodi mladi umetnik.
Danilo Prnjat, samostalni umetnik i član Umetničkog saveta ULUS-a nedavno je otvorio izložbu „Neću može, hoću mora“ u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, na koju su bili pozvani svi slobodni umetnici da izlažu, ne bi li ukazali na situaciju u kakvoj se nalaze. Neki od njih su, kaže, izložili tada – prazne džepove.
I on kaže da su udruženja poslala dopis Ministarstvu kulture, tražeći da se nakon isplate pomoći za proleće nađe neko rešenje, ali da odgovora nema.
– Sve to zvuči kao da je pred izbore dana mala injekcija i potom nije delovalo kao da neko namerava sve to da reši. Tražili su nam tada i analizu, što smo mi i poslali, ali odgovora opet nije bilo. Pokazatelj je i to što dugovanja samostalnih umetnika nisu rešena, a umetnici to prosto sami ne mogu da plate. Bilo je tokom ove godine i situacija da su umetnici izbacivani iz kuće jer su im dugovi narasli na više hiljada evra. Ako su preduzetnici dobili pomoć, a i nas u velikoj meri tretiraju kao preduzetnike, zašto onda nismo i mi dobili pomoć? – zaključuje Prnjat i dodaje da ove godine nije bilo ni otkupa likovnih dela, iako se pričalo da će ga biti.
Da ga je bilo, dodaje on, bar neki umetnici mogli bi da tih „1.000 ili 2.000 evra nekako razvuku i bar nešto imaju tokom cele godine“.
Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), zajedno sa još pet umetničkih organizacija, osnovali su letos Fond solidarnosti kulturnih radnika i radnica, u okviru kojeg je prikupljena i podeljena jednokratna pomoć od 30.000 dinara za 177 ljudi. Na konkurs za podelu pomoći najugroženijima stiglo je 1.668 prijava, saopšteno je iz NKSS.
– To smo radili „na mišiće“, kao ad hok varijantu, pokaznu vežbu da to može da se izvede. Pokazalo se i koliko je ljudi pogođeno krizom. Sa druge strane, ne možemo mi da pariramo državnim ustanovama, niti to treba da radimo. Ne nameravamo da nastavljamo tu aktivnost u toj formi jer je to obiman posao i onda bismo u NKSS bili dovedeni u situaciju da se bavimo samo time. To mora nekako sistemski da se reši. Umetnicima i drugim radnicima u kulturi pre svega treba omogućiti da rade, oni ne žele milostinju. Bitno je da se nađe načina da se održi kontinuitet u radu i finansiranju, jer je dugoročno to korisnije nego ovakva „krpljenja“ – ističe Aleksandar Popović, predsednik UO NKSS.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare