Vodič za samostalne umetnike naziv je publikacije koju su pripremili članovi ULUS-a ne bi li se preglednije definisao status ove kategorije stvaralaca. On je jasan i logičan, jasni su i zakoni, ali je nevolja u tome što zakoni na različite načine tretiraju status samostalnog umetnika i nisu usklađeni, navode samostalci, zbog čega se javljaju novi problemi za njih.
Samostalni umetnici, pored toga što se bore sa predrasudama da „njihov posao i nije baš posao“ i što se bore za uslove u kojima stvaraju, redovno su u situaciji i da se rvu sa birokratijom. I to je praktično tako od samog početka priznavanja statusa pa sve do penzije.
1) Borba da im se prizna status
„Samostalni umetnik jeste fizičko lice koje samostalno, u vidu zanimanja, obavlja umetničku delatnost i kome je reprezentativno udruženje u kulturi utvrdilo status lica koje samostalno obavlja umetničku delatnost iz oblasti kulture“, navodi se u „Vodiču za samostalne umetnike“, rezultatu saradnje više umetničkih udruženja. Međutim, ispunjavanje uslova koja postavljaju udruženja (određeni broj objavljnih dela ili izložbi, dokazi da se profesionalno bave umetnošću…) tek je prvi korak, jer da bi samostalni umetnici ostvarili prava koja im taj status donosi, potrebno je da im to priznaju i lokalne samouprave, koje im uplaćuju doprinose. A to se ne dešava uvek.
Pisac Srđan Tešin je status slobodnog umetnika ostvario i u Srpskom književnom društvu i u Srpskom PEN centru, ali gradske vlasti u Kikindi, kaže on, već dve i po godine to ne prihvataju.
– Srpsko književno društvo uputilo je 7. februara 2018. godine dopis – molbu Gradskoj upravi Kikinde da preduzme neophodne korake za potpisivanje ugovora između grada i SKD da bi blagovremeno mogli da uplate doprinos. Međutim, Gradska uprava nije donela odluku u vezi sa realizacijom mog statusa samostalnog umetnika, iako su niže gradske službe sačinile ugovor i obavestile me o tome. Do potpisivanja ugovora do danas nije došlo. U međuvremenu sam status samostalnog umetnika ostvario i kod PEN centra Srbije. PEN je ponovo poslao svu dokumentaciju Gradskoj upravi. Još čekamo na pozitivno rešavanje zahteva za potpisivanje ugovora kojim bih ostvario prava samostalnog umetnika. Naravno, lokalna samouprava nije obavezna da potpiše ugovor sa reprezentativnim udruženjem i sa osobom koja je ispunila uslove za sticanje statusa samostalnog umetnika, ali dosadašnja praksa pokazuje da je Kikinda usamljeni slučaj po tom pitanju – kaže Tešin.
Međutim, u sekciji samostalnih umetnika ULUS-a dodaju da Tešinov primer, nažalost, nije jedini, da se sa sličnim problemom suočavaju i umetnici iz više drugih opština van Beograda, među kojima su, primera radi, Kruševac, Trstenik ili Šabac.
– To je napravilo problem i sa uplatom pomoći za mart, april i maj samostalnim umetnicima pogođenim zatvaranjem ustanova kulture tokom vanrednog stanja. Oni, iako su dobili potvrdu o statusu samostalnih umetnika od reprezenattivnih udruženja, nisu mogli da dobiju pomoć jer taj status nije pravno realizovan, s obzirom na to da neke opštine odbijaju da uplaćuju doprinose za samostalne umetnike – kaže Isidora Ilić, koordinatorka radne grupe za pitanja samostalnih umetnika ULUS-a.
2) Lokalne uprave „mogu, a ne moraju“ da im uplaćuju doprinose
Ključni problem u vezi sa tim je, kako navode umetnici, član 64 Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje kojim je propisano da lokalne samouprave „mogu“ a ne „moraju“ da uplaćuju doprinose samostalnim umetnicima sa područja opštine u kojoj žive. Reakcija na taj član je i u nazivu izložbe radova samostalnih umetnika „Neću može, hoću mora!“ otvorene sredinom oktobra u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ i ona će, uz prateće programe, trajati do 4. novembra.
– Mnogo umetnika koji nisu iz Beograda imaju problema sa uplatama doprinosa upravo zato što zakon to tako definiše, pa su onda oni prinuđeni da sami sebi uplaćuju doprinose. Pozvali smo zato sve samostalne umetnike, a među našim članovima ih je 570, da na izložbi prikažu svoja iskustva. Jedna umetnica iz Jagodine napravila je i instalaciju od toga sa čime se sve suočava, neki umetnici kao rad su izložili svoje prazne džepove… Paralelno sa tim, počeli smo i debatno-istraživački projekat „Ka horizontalnosti umetnosti: mesto umetnika i umetnosti u današnjem društvenom i političkom kontekstu“ da bismo umetnike povezali sa pravnicima ili sindikatima, da probamo da za pet meseci izađemo sa konkretnim predlozima rešenja u zakonodavnom, društvenom, pa i političkom smislu. Da umetnici budu prepoznati kao društveni delatnici, poput lekara, prosvetnih radnika i profesionalaca iz drugih oblasti – kaže Danilo Prnjat, samostalni umetnik i član umetničkog saveta ULUS-a.
Prnjat navodi da su debate postavljene u četiri bloka: društveni status umetnika, unapređenje poreske politike, razmatranje da li su umetnici radnici, te socijalni status umetnika.
Danilo Prnjat Foto: Printscreen/YouTube/SEEcult.org
– Pokušavamo da ukažemo i na to da umetnici kojima se uplaćuju doprinosi na minimalnu osnovu po odlasku u penziju postaju socijalni slučajevi – ističe Prnjat.
Osim toga, priča on, samostalni umetnici su u dugovima koje „nisu sami napravili“. Navodeći da je tek manji broj umetnika sam tome kriv jer nisu ažurno podnosili poreske prijave, Prnjat napominje da je do dugovanja umetnika dolazilo na prvom mestu zbog kašnjenja gradske uprave sa uplatama, pa su rasle „zelenaške“ kamate, da je bilo i grešaka u Poreskoj upravi pri proknjižavanju, a da su greške nekada pravila i udruženja zbog različitih tumačenja zakona, koji „nisu ujednačeni“.
– Postoji čitava mreža problema na koje pokušavamo da ukažemo kroz izložbu, debate i vodič za samostalne umetnike – dodaje Prnjat.
3) Kašnjenje uplata, dugovi i zdravstveno osiguranje
Kašnjenje uplata i dugovi prema umetnicima odrazili su se i na, jednostavno rečeno, probleme sa njihovim zdravstvenim osiguranjem.
– Ne samo kašnjenje, nego i ako imaju dugovanja. Imamo primer Beograda, gde se grad opredelio da uplaćuje doprinose samostalnim umetnicima. Problemi sa kašnjenjem uplata počeli su još od 2006. godine. Grad je do tada novac uplaćivao direktno Fondu PIO i Poreskoj upravi, a od tada se novac prebacuje udruženjima. Sada je praksa takva da grad prebacuje novac za doprinose udruženjima, a udruženja potom prebacuju novac na račune umetnika, odnosno BOP, poziv na broj za svakog umetnika, koji izdaje Poreska uprava. Ako jedna od tih instanci ne uplati novac na vreme, umetnik je u dugu. A ako ima dugovanja, samostalni umetnik ne može da otvari ni pravo da dobije zdravstvenu knjižicu ili da je overi – kaže Isidora Ilić.
4) Umetnici ili preduzetnici?
– Zbog tih nagomilanih nerešenih problema sve više umetnika odlučuje se da iz statusa samostalnog pređe u slobodne umetnike, što donekle govori i o tendenciji da se umetnici guraju u preduzetništvo, u kreativne industrije, dizajn, u druge oblasti – kaže Prnjat.
Međutim, nije svaka umetnost, posebno likovna, komercijalna, niti to treba da bude po svaku cenu.
U udruženjima ističu da je neophodno razlikovati samostalne i slobodne umetnike. Samostalni umetnici imaju ograničenje na godišnju zaradu zbog osnovice na koju im se uplaćuju doprinosi, a osnovica je u visini minimalca, bez obzira na stručnu spremu, godine života ili staža. Ako im se ukaže prilika da zarade više od minimalca, samostalni umetnici onda se suočavaju sa paradoksom: da bi sklopili ugovore za takve poslove i naplatili novac, moraju da registruju svoju agenciju, a kada to urade, gube status samostalnog umetnika. Postaju, praktično, preduzetnici. Takvi primeri češći su primenjenim umetnostima, u pozorištu i na filmu, navode u umetničkim druženjima.
Scenografkinja Ljubica Petrović je bila u toj situaciji i morala je da osnuje svoju agenciju.
– U tom slučaju možete da ostanete član udruženja, ali ne i samostalni umetnik. Primera radi, ja sam članica ULUPUDS-a, ali sama sebi plaćam doprinose, svakog 15. u mesecu, kao bilo koji drugi paušalac, poput frizera ili automehaničara – kaže ona.
Porez koji paušalci plaćaju država razrezuje po šifri delatnosti, ali i po mestu gde je agencija registrovana, pa se on značajno razlikuje od opštine do opštine.
5) Dokazivanje statusa u vreme kada nema konkursa i izložbi
O ostvarivanju statusa samostalnog umetnika na osnovu kvaliteta dela i kontinuiteta u profesionalnom radu u svakom od reprezentativnih udruženja, bez obzira na oblast, odlučuje komisija. U ULUS-u su propisani i bliži kriterijumi, poput toga da je kandidat imao jednu samostalnu izložbu ili je izlagao na šest kolektivnih, da su mu bar dva rada otkupljena (muzeji, galerije, ustanove kulture) ili realizovana preko konkursa… Osim toga, komisija svake četiri godine radi reviziju članstva, odnosno proverava da li su članovi imali odgovarajuće aktivnosti u domenu svog profesionalnog rada. Drugim rečima, da li su imali izložbe ili su im dela otkupljena. Međutim, tu se javlja i još jedan problem u vreme kada se zbog koronavirusa konkursi otkazuju, a galerije ne rade ili rade smanjenim kapacitetom.
– Da bismo održali status samostalnog umetnika, moramo da ga pravdamo, a komisija svake četiri godine procenjuje da li smo imali aktivnosti. A kako da je ostvarimo ako su konkursi ukinuti, a galerije ne rade? Umetnici su ionako dovedeni u situaciju da sami plaćaju svoje produkcije, izložbe, kotizacije za učešće… Upravo na sve ove probleme vezane za rad i status samostalnog umetnika smo hteli da ukažemo izložbom „Neću može, hoću mora!“ – objašnjava Isidora Ilić.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare