Dve "labudove pesme" dve Jugoslavije

Reprezentaciju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije je u Italiji 1990. jedan gol u penal seriji delio od plasmana u polufinale, da bi i ekipu pod firmom Savezna Republika Jugoslavija osam godina kasnije jedan neiskorišćeni jedanaestarac poslao kući iz Francuske.

Moram da priznam da sam kao istinski Jugosloven, kasnije nepopravljivi jugonostalgičar, intimno (i dosta naivno) verovao da bi uspeh Ivice Osima i njegove sjajne reprezentacije mogao da spreči raspad zajedničke države, tim pre što je pobeda u osmini finala protiv Španije zaista proslavljena „od Vardara pa do Triglava“.

Uz iskusne Dragana Stojkovića, Dejana Savićevića, Safeta Sušića, Zlatka Vujovića, na svetsku scenu stupili i „naši novi čileanci“ – Robert Prosenički, Davor Šuker, Robert Jarni... – članovi ekipe koja je 1987. godine, baš u Čileu, baš pobedom nad ekipom Zapadne Nemačke u finalu (1:1, penalima 5:4) osvojila svetski šampionat za igrače do 20 godina.

U to vreme bio sam zamenik glavnog urednika i šef Deska u listu „Borba“ i na svoju odgovornost sam čitavu prvu stranu 27. juna 1990. godine, dan posle pobede nad Španijom u Veroni u osmini finala (1:1, u produžecima 2:1, nezaboravni „Piksijevi“ golovi, posle „lažnjaka“ i slobodnjaka) posvetio toj utakmici, ali i radosti navijača, koja je bila najizrazitija u Srbiji i Bosni i Hercegovini, gde je ogromna većina ljudi instiktivno osećala zlo koje će im doneti raspad Jugoslavije.

Slutio sam da je to poslednja prilika za veliko radovanje, mada su „plavi“ mogli da izbace Argentinu 30. juna u Firenci, jer su i sa deset igrača (isključen Refik Šabanadžović zbog startova nad Maradonom) bili bolji i to što je posle 120 minuta bilo 0:0, najbolje je izrazio „Dejo“ Savićević onim njegovim „mene nije jasno“.

Ja, međutim, i dan danas pričam da smo te penale izgubili na čistu glupost, jer je posle promašaja Stojkovića i Ivkovićeve odbrane Maradoninog penala, kad je promašio i Pedro, umesto Dragoljuba Brnovića koji se tresao kao kombajn pod malim gasom pošao da četvrti penal izvede Faruk Hadžibegić, koji je tokom kvalifikacija bio siguran izvođač jedanaesteraca. Onda su ga sudije vratile, što je i njega poremetilo, te je šutirao još gore od Brnovića, pa je Serhio Goikočea otvorio vrata svoje lične istorije, jer će i u polufinalu, posle 1:1 sa Italijom odbraniti penale Donadonija i Serene i odvesti svoju reprezentaciju u finale.

Maradona i drugari izgubili su od Nemaca, koji su poslednji put nastupili kao Zapadna Nemačka iz prestrogo dosuđenog penala, a ostaće zapamćeno da su na tom prvenstvu sveta u Italiji 1990. godine poslednji put igrale i reprezentacije SFRJ, SSSR i Čehoslovačke.

* * *

Najbliži tome da „live“ pratim svetski fudbalski šampionat bio sam 1998. godine, kad se u Francuskoj poslednji put pomenula Jugoslavija, odnosno ono što je od nje ostalo. U to vreme bio sam glavni i odgovorni urednik „Naše Borbe“ i gazda tog lista Dušan Mijić nije nikako hteo da izdvoji pare da na ovu smotru svetskog fudbala otputuje kolega Bora Karaulić, koji je u sportskoj redakciji pratio fudbalsku reprezentaciju.

U tom preganjanju ponudio je i meni da lično izveštavam sa prvog šampionata posle ukidanja sankcija sportskim ekipama iz Srbije i Crne Gore, tvrdeći da čitava priča nema samo sportski aspekt i da to „ko je dao golove u kom minutu može da se uradi i u Beogradu“.

Na kraju je ipak nekako put Pariza krenuo Bora, a to njegovo putovanje ostaće upamćeno po „incidentu“ koji je napravio u međunarodnom pres centru, kad mu se raspala kutija za „biser“ pisaću mašinu, što su kolege iz ostalih zemalja slikale kao svojevrstan raritet, pa je slika nesretnog novinara „Naše Borbe“ kako skuplja razdrndanu mašinu osvanula i na tikerima svetskih agencija.

Selekcija u kojoj su bili Ivica Kralj, Bata Mirković, Predrag Mijatović, „Piksi“ Stojković, Siniša Mihajlović, Savo Milošević i neočekivani strelac Slobodan Komljenović ostavila je mnogo bolji utisak ((Iran 1:0, Nemačka 2:2, SAD 1:0) i da je Peđa Mijatović u osmini finala protiv Holandije iskoristio penal pri rezultatu 1:1 – možda bi se još jednom dogodila „labudova pesma“ fudbalske selekcije pod imenom Jugoslavija.

* * *

Između ta dva Mondijala, održan je i World cup u SAD 1994. godine, za koje SR Jugoslavija nije učestvovala ni u kvalifikacijama.

U septembru 1993. godine, kad je ovde već ona istorijska inflacija počela da uzima maha i kad je litar benzina koštao pet maraka, nekoliko mojih drugara i ja krenuli smo u Bugarsku kombijem nedeljnika “Vreme” (čiji sam ja tada bio direktor). Za Bugarsku nam tada nisu trebale vize, ali smo za njihove carinike imali priču da putujemo kao novinari, a glavni posao navodno nam je bilo praćenje odlučujuće utakmice bugarske reprezentacije sa Šveđanima za odlazak na Svetsko prvenstvo u SAD 1994. godine.
Nismo bili na utakmici, jer su karte, zbog važnosti ovog meča, rasprodate nekoliko meseci unapred, ali smo zagriženo slušali radio prenos, računajući da će, u slučaju pobede Hrista Stoičkova i drugara, carinici i kontrolori provođenja sankcija prema građanima Srbije (u to vreme SR Jugoslavije) biti manje revnosni i da ćemo mi napuniti naših sedam metalnih kanistera od po dvadeset litara.

Utakmica se završila 1:1, a kad smo na pumpi pitali ima li Bugarska šanse da ipak ode preko Atlantika, čovek koji nam je sipao benzin rekao je, na čistom srpskom: “Ima, ako prdne kvočka!”

Posle nam je objasnio da je neophodno da Izrael pobedi Francusku u Parizu, a potom da to isto učine i Bugari. Ostalo je istorija: Izraelci su u utakmici koja njima ništa nije značila savladali domaćine narednog Svetskog šampionata sa 2:1, a nešto kasnije, takođe na “Parku prinčeva” fenomalnim golom Emila Kostadinova u poslednjem minutu utakmice, Bugarska je pobedila “trikoklore” takođe sa 2:1, otišla na Svetsko prvenstvo u SAD i tamo osvojila četvrto mesto, odigravši protiv tadašnjih svetskih prvaka Nemaca u četvrtfinalu jednu od najlepših utakmica svih vremena.

Još se pamti “kifla” koju je “Hristo se rodi, vaistinu Stoičkov” poslao iz slobodnog udarca oko nemačkog živog zida i let kroz vazduh Jordana Lečkova za konačnih 2:1.

U utakmici za treće mesto Bugari su opet igrali sa Šveđanima I izgubili sa 4:0, tako da je ova priča, pošto se u ovom veku nisu plasirali ni na jedno svetsko prvenstvo, na neki način i njihova “labudova pesma”. Pardon, kvočkina…

U poslednjem nastavku: “Orlovi” u kengurovoj torbi