Nikolaj Burljajev: Ne postoje Ukrajinci, svi smo mi ruski narod, pa Dobrici Ćosiću je Puškinova medalja bila draža nego da dobije Nobela

Počeo sam ovde da dolazim kad je u Jugoslaviji,  sve ovde krenulo loše. U poslednje vreme ne tako često. Od 1993. godine dolazio sam sporadično, bio sam ovde i za vreme bombardovanja SRJ. A svaki dolazak ovde je radost za srce moje, priznaje u razgovoru za Nova.rs slavni ruski glumac Nikolaj Burljajev.

Razlog da ponovo "ogreje srce" u Srbiji bio je jedan film "Gospode, osećam tvoje prisustvo", kojim je odao omaž jednom od najvećih sineasta u istoriji kinematografije - Andreju Tarkovskom, a videla ga je publika upravo završenog 71. Martovskog festivala. Reditelju koji je, na neki način, i odgovoran za karijeru Burljajeva, s obzirom da mu je poverio uloge u dva filma koja su ušla u anale kinematografije - "Ivanovo detinjstvo" i "Andrej Rubljov".

Zato i ne čudi što Burljajev, iako potiče iz ugledne umetničke porodice i pre filma odigrao je brojne role u teatru, priznaje za naš sajt:

- Andrej je u mom srcu od trenutka od kad smo se upoznali. Bilo je to pre 62 godine. Svaki dan se sećam Andreja i svaki dan, i posle toliko godina od odlaska, u mom je srcu, živi. Imam osećaj i dan-danas da razgovaram sa njim. Kroz film sam prikazao zato duhovni život Andreja Tarkovskog, ali i svoj sopstveni. Ispovest je to moje i njegove duše, naših života, religiozne strane života koju smo delili - priča Burljajev.

"Kolja, to je sir"

Upitan kako se danas seća momenta kad mu je, maltene kao klincu, tek 16-godišnjaku, Tarkovski poverio rolu u "Ivanovom detinjstvu" iz 1962, ulogu siročeta čije roditelje ubijaju i životu tokom Drugog svetskog rata, ruski glumac i reditelj kazuje:

- Shvatio sam od prvog trena kad sam ga upoznao da je Andrej genije. U pitanju je čovek koji je kroz svoje filmove prikazao božiji plan, zamisao koju je imao u svom životu. Tako je bilo od početka, od "Ivanovog detinjstva".

Mnogi film snimljen četiri godine kasnije o životu velikog ikonopisca "Andrej Rubljov", s pravom, svrstavaju u vrhunski domet kinematografije, zapravo jedno od najboljih, ako ne i najbolje ostvarenje u istoriji filma. A kakav je sud Burljajeva, koji je igrao Borišku, slaže li se s tim, pitamo ga?

- Ako mene pitate, nisam zadovoljan onim što sam dao u filmu. Mogao sam mnogo bolje svoju ulogu da uradim. A film je stvarno postao priča za sebe. Jedan od retkih naslova koji je upisan zlatnim slovima u istoriju. Ostvarenje koje može da se poredi s najvećim svetskim filmovima. Uvek sam kritično nastrojen spram svojih uloga, toga kako sam igrao. Nikada sebi ne dajem najbolju ocenu, i rekao bih da sam u tom filmu dao 25 procenata od onoga što mogu. No, film sam po sebi je genijalan. Bio je Andrej strog sa mnom, zapravo sa svima i to je bilo pravilo. Nije mi nikad govorio da sam genije (smeh). Ako je hteo da pohvali, rekao bi - Kolja to je sir, a ako je bilo baš dobro onda bi govorio - to je rokfor. Bio je dosta čvrst i tako se odnosio prema poslu - seća se Burljajev.

Želeo je dokumentarcem "Gospode, osećam tvoje prisustvo" da istraži duhovnu stranu, ne samo svoju, već i velikog ruskog sineaste. A s obzirom da oko Tarkovskog i danas, toliko vremena posle prerane smrti, pomalo vlada enigma, kao sadruga pitamo ga kakav je Andrej bio kao čovek, prijatelj, saradnik?

- Mislim da bi reč kojom bi se najbolje mogao opisati bila ljubav. Zavoleo sam tog čoveka toliko da sam bio spreman da uradim šta god. Bilo šta što bi od mene tražio, spreman sam bio da uradim kad je reč o filmu, glumi. Sve što je radio, ako govorimo o poslu, bilo je tako dobro da sam zahvaljujući Andreju zavoleo i film. A ako pitate o Andreju kao o čoveku, bio je fantastično ljudsko biće. Bio je izrazito duhovna osoba, čovek koji je verovao duboko u Boga, hrlio tim putem. Moja je ogromna, neverovatna sreća što mi je taj čovek ušao u život. I sad, toliko godina posle njegove smrti, drago mi je da mogu sve to da kažem o njemu, da ga pamtim tako divnog, kakav je bio. Jedinstven čovek, negde mimo svih nas ostalih, običnih, iznad svega. I tako je i danas.

https://www.youtube.com/watch?v=-QygvxpUaJw&t=21s

Prisetio se Burljajev i snimanja jedne teške scene u "Rubljovu" i kako je uspeo da se izbori s hladnoćom i zadobije poštovanje Andreja Tarkovskog:

- Snimali smo scenu kako padam sa planine u "Rubljovu" u novembru, bilo je snega, mnogo je bilo hladno - oko tri stepena. I voda u koju padam bila je ledena, a pride je duvao vetar. A Andrej mi sve vreme govori da odatle moram da se bacim i padnem u vodu. I glava mi puca od hladnoće, smrzavam se. Ali, izvršavam naredbu - padam. No, nisam znao da je kamenje na tom brdu tako oštro, i posle snimanja bio sam sav krvav i prljav, od blata i snega, a Andrej mi kaže - Kolja to je sir! A ja mokar, prljav, kad treba da se ponovi scena. I dok su oni svi obučeni za tu hladnoću i s šubarama na glavi, ja samo u majici i pantalonama ponavljam scenu. I tako pet puta. Ali, kad smo završili, video sam da imam više od 26 rana na nogama. No, dolazi Andrej do mene i pogleda me kao da sam heroj. E, to je bio prelomni momenat!

Poslednji susret s Tarkovskim

S obzirom da je Tarkovski otišao iz tadašnjeg Sovjetskog saveza i živeo u Evropi, prevashodno u Italiji i Francuskoj, u kojoj je i preminuo s 54 godine, postavlja se pitanje koliko je daleko od domovine, u zapadnom svetu uspevao da održi tu svoju duhovnost, vezu s domovinom?

- Nije Andrej baš bio proteran iz Sovjetskog saveza. Pustili su ga da ode. Ali, patio je za Rusijom, za svojim domom. I mislim da je i to bio jedan od uzroka što je tako rano otišao s ovog sveta, iz života - smatra glumac i reditelj, koji se priseća i poslednjeg susreta i razgovora s Tarkovskim:

- Poslednji put smo se videli u Moskvi, u njegovoj kući. Tada je pitao Vadima Jusova (direktor fotografije u "Ivanovom detinjstvu", prim. aut.) i mene: "Kako da ste krenuli svojim putevima, i da se bavite drugim stvarima? Postali ste pisci, glumci, a mogli ste da radite sa mnom, zašto ste odustali od mene?" Ja sam mu na to rekao: "Pa, zašto režeš krila svojima? Mi smo tvoji, bližnji". I ništa na to nije rekao, jer shvatio je poruku i da na to nema šta da se kaže...

I dok je radio na realizaciji ovog dokumentarca nije bilo potrebno da mu se vraćaju sećanja od pre šezdesetak godina, s obzirom da Andrej, kako kaže, živi svaki dan u njegovim uspomenama.

- Čak više pričam o Andreju, nego o svojim roditeljima, koji su takođe otišli. Ovaj film je moje najveće delo. Film mog života, moje remek-delo. Čak i kad poredim to s ulogama u "Ivanovom detinjstvu" i "Andreju Rubljovu" ovaj film smatram svojim najvećim životnim delom. Jer, Andrej je gore i ne može više ništa da kaže, a ja sam kroz ovaj film rekao sve ono što bi Tarkovski možda hteo da kaže - priznaje Burljajev.

Ruski glumac je i već godinama unazad prvi čovek čuvenog pozorišnog i filmskog festivala "Zlatni vitez", na kom su gostovali i nagrađivani mnogi ovdašnji umetnici, od Dobrice Ćosića, preko Emira Kusturice, do Steve Žigona.

- Dolazili su i Dragan Kresoja i Goran Paskaljević. Srbi i Rusi su duhovna braća, i filmovi koji se snimaju ovde su neverovatno dobri i po meni su slika onoga kako bi film trebalo da izgleda. Dobrica Ćosić mi je ostao u pamćenju kao neko ko je uložio jako mnogo u kulturu. Poslednji put kada smo se videli, na aerodromu mi je rekao da je došao da se pozdravi sa Rusijom, jer je svestan da je ovo poslednji put da dolazi kod nas. I on je jedan od prvih koji je dobio "Puškinovu medalju". A kad je bilo priče oko Ćosića i Nobelove nagrade, znate da je rekao - To mi ne treba, ja sam već dobio najveću nagradu! Kad je došao u Petrograd, mi smo ga jako lepo dočekali i jednom prilikom mi je rekao: "Kolja, tvoj život ima jako duboki smisao". I ja sam mu na to odgovorio kako i njegov život ima duboki smisao.

A kada ga upitate o svojevrsnom ostrakizmu spram ruskih umetnika zbog rata u Ukrajini, o tome što je i sam na crnoj listi Velike Britanije i SAD Nikolaj Burljajev se naizgled ne nervira mnogo, već prosto kaže da je to "božija volja":

- To će samo biti bolje za Rusiju. Kakvo je trenutno tržište i kakva kultura na ceni tamo, za nas nema otvorenih vrata. Ja imam ukrajinske korene. Ali, Ukrajince vidim kao braću, po meni smo svi mi ruski narod. I nikako ne odobravam ovo čemu svedočimo - tom prikazivanju nekog zapadnog lica, kroz neku vrstu fašizma u Ukrajini, kroz te svastike. Za mene je to ravno onom kako je Juda izdao Hrista - priča umetnik, ali ne želeći dalje da produbljuje temu.

Posle filma o Tarkovskom, kako otkriva na kraju Nikolaj Burljajev, posvetiće se još jednom svom prijatelju - Nikiti Mihalkovu.

- Moj sledeći film biće o Nikiti, s kojim 59 godina drugujem. I nadam se, ako Bog da zdravlja, napraviću takav film kakav niko još nije video. I isto tako nadam se da će to biti moja ispovest o Nikiti, ali i Nikitina o meni.

https://www.youtube.com/watch?v=pBj_yleyrLE&t=29s

Bonus video: Rat je blato