Podeli
Foto: BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIC/MO

"Tako će i mene neko da se seti uskoro. To je tako, idu godine, ide vreme, čovek mora to da prihvati..."

Ovo nam je pre samo 20 dana rekao Goran Paskaljević kada smo ga pozvali za komentar povodom smrti češkog reditelja Jiržija Mencla. Bilo je onako, usput, zvučalo je off the record, nije ni ušlo u intervju. Ko je mogao da pretpostavi da ćemo, ni tri nedelje kasnije, pisati In memoriam… Sada te njegove reči zvuče proročki. Kao predosećaj. Goran Paskaljević preminuo je 25. septembra u 74. godini.

Javio nam se 7. septembra iz Pariza gde je nedelju dana ranije doputovao iz Beograda zbog privatnih obaveza, ali i da bi ispratio restauraciju svog filma “Bure baruta”, srpsko-francuskog ostvarenja za koje su Francuzi odlučili, kako nam je rekao, da naprave novu kopiju.

– Žele da ga sačuvaju i vrate u distribuciju. Smatraju ga vrednim i ja moram da sedim ovde da odredim svetlo – rekao je Paskaljević.

Od sećanja na studentske dane u Pragu kada je pio pivo i družio se sa tada već oskarovcem Jiržijem Menclom, preko nedavnog noćnog čekanja ispred Torlaka da bi se testirao i mogao da otputuje u Pariz, razgovor nas je doveo do francuske prestonice “pod maskama” i planova za novi film “Mačji krik” koji je želeo, posle snimanja “Zemlje bogova” na Himalajima i “Uprkos magli” u Italiji, da radi u Srbiji.

– Pomerio sam snimanje, a ne znam ni sam kada ću. Kako snimati u ovim uslovima? Ja recimo imam u filmu veselje gde se ljudi ljube, čestitaju dete i ta scena mora da bude spontana. Kako to da napravite, a da budete sigurni da se nešto ne desi? Ne znam – kazao je tada Goran Paskaljević.

U februaru, uoči Festa, na kome je premijeru imao, ispostaviće se, njegov zadnji film “Uprkos magli”, najavio je u intervjuu za naš portal snimanje novog – “Mačiji krik”, inspirisanog istinitim životnim pričama, ponajviše borbom Zorana Živanovića iz Kragujevca da dobije na čuvanje svoju unuku koju su svi odbacili pošto je rođena sa retkom i neizlečivom bolešću.

– Zoranova istrajnost, srčanost i optimizam uprkos neljudskim postupcima njegovog okruženja, potpuno su me fascinirali. Shvatio sam da ta pozitivna ljudska energija zaslužuje da sa ekrana barem malčice prosvetli gledaoce i da im pruži nadu da se upornom borbom ipak može postići ono što ponekad izgleda nemoguće – objasnio je Paskaljević motive za novi film.

U svojim intimnim filmovima, Paskaljević je govorio o slabim, obespravljenim ljudima sa periferije života, starima, bolesnima, siromašnima i “veličao snagu malog čoveka”, kako je primetio njegov kolega i drug sa studija Goran Marković.

Osam godina nije radio u Srbiji.

– Vraćam se sa velikom radošću, ali i sa zebnjom nekoga ko oseća da sve manje pripada ovom vremenu i u suprotnosti je sa današnjim preovlađujućim kinematografskim estetskim merilima kod nas – kazao je pre sedam meseci.

Poslednje slike koje nam je preneo su one iz Pariza.

– Ceo Pariz je pod maskama. Maske ne nose samo biciklisti, oni koji džogiraju i deca mlađa od 12 godina. Svi ostali su bal pod maskama. Ukoliko ne nosite masku, policajci u civilu vas zaustave na ulici i odmah bez milosti naplaćuju kaznu 135 evra – ispričao nam je Paskaljević.

Vest o njegovoj iznenadnoj smrti stigla je u večeri kada je počeo Leskovački internacionalni festival filmske režije koji mu je dodelio nagradu “Živojin Žika Pavlović” za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu.

– Moram da ostanem u Parizu i da rešim neke probleme, a sada je nemoguće sesti u avion i brzo se vratiti zbog kovida, testiranja. Rekao sam Darku Bajiću (umetnički direktor festivala, prim.aut) da neću moći da budem u Leskovcu, ali poslaću im ja neki filmčić, koji ću snimiti, neki pozdrav – rekao je 7. septembra Paskaljević, čiji je poslednji film “Uprkos magli” 25. septembra bio u 19 sati na onlajn programu leskovačkog festivala.

Komentari

Vaš komentar