Nikita Milivojević: Šta me privuklo Zelenoj čoji Montenegra

Kultura 18. jun. 202120:43 > 21:07
Podeli:
Nikita Milivojević. Foto: Jelena Ivanović/Šekspir festival

Radio sam dosta, ali sam ovu mučnu godinu proveo u nekoj tišini, i otkrio sam vreme na potpuno novi način. Iz ravnoteže me je pomerila smrt svih dragih kolega, ni u jednom trenutku nisam bio spreman na to. Čudno iznenađenje na koje čovek ne može da računa, to je šamarčina koja vas osvesti, stvari koje znate a ne znate, priča za Nova.rs reditelj Nikita Milivojević.

Razgovaramo u ambijentu Vile Stanković u Čortanovcima gde je došao da najavi ovogodišnji Šekspir festival (biće održan od 2. do 6. jula), čiji je inicijator i osnivač.

– Vraćam se uskoro u Atinu, završavam jedan posao i radujem se novom projektu u Švedskoj – otkriva nam Milivojević.

Čeka vas i premijera komada „Zelena čoja Montenegra“ po romanu Mome Kapora, u saradnji sa Zukom Džumhurom, o prijateljstvu crnogorskog knjaza Nikole Prvog Petrovića i turskog oficira Osman-paše Sarhoša, zarobljenog u bici na Vučjem dolu.

– Roman je vrlo neobičan, i kada se pojavio devedesetih godina, svi smo bili oduševljeni tom vrstom mašte i stvarnosti koje su se na čudesan način preplele. Priča je istorijska, ali istovremeno je napravljeno jedno uzbudljivo putovanje kroz vreme. Podseća me malo na Markesovo delo „Sto godina samoće“, gde se očevi, unuci, praunuci, dedovi, sreću, u nekom drugom vremenu i prostoru. I to je bio moj glavni motiv, da jedna istorijska priča, koja ima neko lepo zaigravanje sa vremenom oživi na sceni, u vremenu današnjem. Nije muzejska priča, koja se desila, ne, ne, ne.. Refleksije te priče su tu oko nas. Do juče je tamo neki praunuk tog glavnog junaka šetao Tašmajdanom, što je potpuno neverovatno… ali da ne otkrivam. Predstava je postavljena, očekuje nas premijera 10. avgusta, treba samo da je prilagodimo prostoru gde ćemo je prvi put igrati, a to je na otvorenom u Budvi. Inače je koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta, Gradskog pozorišta iz Podgorice i Grad teatra Budva. Pre toga, usmeren sam na Šekspir festival, sada sam njemu potpuno posvećen.

Koliko vam intimno znači Šekspir festival?

– Na lep način me ispunjava i to je nešto u šta ulažem mnogo energije tokom godine. Kada smo počinjali, nismo znali u kom pravcu će da se razvija, ali postao je kontinuitet. A najlepša je reakcija publike, koju ispratim na društvenim mrežama. Na kraju krajeva, prošle godine, na primer, kada smo objavili repertoar i pustili karte u prodaju, za četiri sata je sve bilo rasprodato. Nekom to treba, neko to prati, i mislim kada bismo imali dupli kapacitet u gledalištu, da bi ono stalno bilo puno. I mene to ne samo da motiviše, nego mi daje dodatnu energiju da se stvarno ozbiljno bavim time.

Kako se dogodilo da osnujete ovaj festival?

– To je potpuno jedna neverovatna srećna okolnost, da se ideja rodi baš u Šekspirovom teatru. Ja sam tamo gledao neku predstavu, koja je svima donela toliko dobre energije, radosti, smeha, a gledali su je ljudi sa svih strana sveta, pozorište je bilo prepuno. Naravno, Glob teatar (Globe Theatre) je velika turistička atrakcija i destinacija, ali to osećanje da je pozorište, između ostalog, i mesto plemenite radosti, gde dođete i uživate, toliko je jak doživljaj, da sam pomislio da bi takav događaj bilo vredno truda preneti kod nas. A kasnije sam razmišljao da neke predstave mogu da učine veliku stvar ako ih dovedete pa da mi vidimo kako neki drugi ljudi vide Šekspira, kako razmišljaju o njemu, kako ga igraju, šta pronalaze u njemu. To je postalo neverovatno.

U čemu je tajna svevremenog Šekspira?

– Pitanje je šta ko vidi u Šekspiru. I svako vreme prepoznaje nešto specifično svoje. Kada bi bilo koga zaustavili na ulici i pitali da li zna nešto o Šekspiru odgovorio bi Biti li ne biti. To nešto je civilizacijska tekovina. Ali Magbet, Hamlet, Ričard, Otelo, Ofelija… svi ti likovi su oko nas, to nije metafora. Ja znam neke ljude koji se ne zovu Magbet ili Hamlet, ali prepoznajem tu vrstu problema koje nose u nekim životnim situacijama. Na kraju krajeva, ovo kroz šta smo prolazili prošle godine i još prolazimo, isto je neka šekspirovska tema.

Koje momente izdvajate kao posebne koji su prikazani u Vili Stanković?

– Nekoliko predstava koje smo ovde videli, bile su najbolje koje sam gledao u životu. To nisam mogao ni sanjati. Kao na primer, beloruski „Kralj Lir“, to se pamti. Ili Maria Žoao koja je sa svojim džez orkestrom pevala Šekspirove sonete. Njen jedinstven glas i scena Ofelijinog ludila koje je pevala, mislim da ništa uzbudljivije nisam video. Ne postoji Ofelija koja to može da odigra. A bile su nam i turske bake koje su otkrile pozorište pre deset godina i u svom selu su igrale „Hamleta“. Pa to je doživljaj, ta vrsta nevinosti i naivnosti je potresna. Sećam se razgovora sa ženom koja je napravila taj teatar, pitao sam je odakle joj ta ideja, a ona mi je odgovorila da kada je prvi put gledala pozorišnu predstavu, a to je bilo kada je imala 50 godina, bila je zaprepašćena da čovek u životu može biti neko drugi. Zamislite šta je ona otkrila, a to je suština teatra. I to je nju podstaklo, a važno je šta to znači u kontekstu njihovog života koji je jedan te isti, od rođenja do kraja, u patrijarhalnoj sredini. Prvi put su izašle iz Turske kada su došle kod nas na Šekspir festival. To je za mene čudesna avantura.

Nikita Milivojević. Foto: Jelena Ivanović/Šekspir festival

Koliko vam znači što je festival u vašem rodnom kraju?

– Ako čovek ima potrebu za tim i razmišlja o tome, onda se sve namesti. Kada sam video Vilu Stanković, tada sam rekao, hajde da ovde radimo neku predstavu. I napravili smo tog leta kao pilot projekat. Tada nije postojala ideja o festivalu, a ja sam slučajno izabrao da igramo Šekspira, jer mi se činilo da ga ovaj ambijent proziva. Trebalo je da igramo jedno veče i eventualno jednu reprizu, a desilo se da smo nastupali pet večeri. Ljudi su dolazili ovamo od Subotice, Šapca, bio sam potpuno iznenađen. I onda se dogodila ideja o festivalu.

Istakli ste koliko je teška godina za nama, ali ipak ste bili veoma aktivni. Vaša predstava „Nosorog“ Ežena Joneska premijerno je prikazana ove sezone u Novosadskom pozorištu/Újvidéki Színház.

– Neki projekti su započeti i trebalo ih je završiti jer su bili stopirani zbog pandemije. To je bio lep projekat, a Jonesko je jedan od mojih omiljenih pisaca, i mislim da nismo mogli u tom trenutku pronaći bolji tekst. Poklopio se po akutelnoj savremenosti, a neke stvari su toliko nadrealne da ponekad ni Joneskova mašta nije dovoljna. Stalno nam se čini da on kao halucinira, ali desilo se da smo tamo gde smo radili predstavu, na Akademiji, morali da napravimo sastanak van zgrade zbog pandemije jer nije bilo dovoljno prostora. Tako se on dogodio u Sinagogi u Novom Sadu. Zamislite scenu gde mi sedimo na udaljenosti tri, četiri metra jedni od drugih, imamo vizire, a dekan nam se obraća preko mikrofona kao na sceni. To deluje kao ritual a ne neki sastanak Akademije. Ta slika je potpuno joneskovska, naša stvarnost je sve više takva, ili kako je on rekao:“Razum je ludilo jačeg“. To stvarno živimo.

Nedavno je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu odigrana diplomska predstava „Beogradska trilogija“ Biljane Srbljanović u režiji vašeg studenta Ivana Vanje Alača, a u kojoj su glumili takođe vaši učenici.

– To je posebno velika radost. Imam utisak da ove mlade generacije posle Akademije sačeka sve što je pogrešno. Oni ulaze, i to mi je žao, u neki pogrešan svet. Najdarovitiji se uvek izbore za sebe i svoj talenat. Ono što je meni važno jeste da ispratim njihov senzibilitet i svet, da prepoznam ono što su doneli, da im to ne porušim. I da ih naučim da osim toga što treba da slušaju svoj instikt, treba da prepoznaju vezu života i umetnosti. Ono što je istinitost, gde je ona, gde se krije, jer nikada nije na površini. Da mogu da vide jedan dublji sloj, i na tome dosta radim sa njima.

Nagrade i priznanja

Dobitnik je najvažnijih pozorišnih priznanja za režiju – Nagrade Bojan Stupica, više Sterijinih nagrada, Bitefove nagrade, kritike pozorišnog časopisa Scena, godišnjih nagrada – Narodnog pozorišta iz Beograda, JDP, Grada-teatara Budva, Narodnog pozorišta Ljubiša Jovanović Šabac, kao i brojnih priznanja na festivalima u Kragujevcu, Vršcu, Šapcu, Novom Sadu, Skoplju. Njegovu predstavu “Banović Strahinja“ kritičari su proglasili najznačajnijim ostvarenjem devedesetih godina 20. veka u srpskom teatru. Od 2000. karijeru nastavlja u Grčkoj. Njegove predstave „Ivanov“ i „Zločin i kazna“ u teatru Amore proglašene su pozorišnim događajima u Atini, a komad „Tri sestre“ u pozorištu Кatja Dandulaki dobila je nagradu za najbolju režiju u Atini. Režirao je i u Švedskoj, Sloveniji, Makedoniji, Turskoj, Nemačkoj, Italiji, SAD… Bio je direktor Bitef festivala, upravnik Bitef teatra i direktor Drame Narodnog pozorišta. Od 2008. redovni je profesor na Кatedri za glumu/režiju na Akademiji umetnosti Novi Sad.

Komentari

Vaš komentar