Ivan Vanja Alač, reditelj iz glumačke porodice: To sam želeo

Vanja je rođen 1995. u Beogradu, u glumačkoj porodici. I majka Vesna Čipčić i otac Aleksandar Alač, kao i sestra Aleksandra Anja su glumci.

Student je multimedijalne režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Nikite Milivojevića. Režirao je u Akademskom pozorištu “Promena“ predstave “Maska“ A. P. Čehova i “Između tamo i ovde“ po motivima prve priče iz “Beogradske trilogije“ Biljane Srbljanović. Snimio je kratke filmove “Maska”, “Iznenađenje“ i “Fitilj“. Kao najbolji student dramskog departmana Akademije umetnosti dobio je nagradu “Mali princ“.- “Beogradsku trilogiju” sam prvi put pročitao na trećoj godini studija. Ognjen Nikola Radulović i Darko Radojević su mi doneli tekst i rekli da bi voleli da režiram taj komad u kojem bi oni rado igrali. Pročitao sam ga i rasplakao se jer dosta mojih prijatelja je otišlo iz Srbije i shvatio sam da to moram da radim - rekao je Alač.Kad je hteo da postavi prvu priču iz “Trilogije“ na Akademiji, u obrazloženju za profesora - zašto bi radio ovo delo, zašto je ono danas aktuelno - naveo je samo nekih dvadeset pet do trideset imena.- Mnogo mojih prijatelja je emigriralo. To su bili meni bliski ili manje bliski ljudi, ljudi koji su otišli. Oni su bili presudni da radim ovaj komad. Sem spoljašnjih odlika, koje određuju vreme, sve ostalo u tekstu je aktuelno, kao da je danas pisano. To je sudbina velikih komada i nesrećnih društava na neki način.

Dodaje da je bilo dosta borbe za tekst na fakultetu i kada je profesor Nikita Milivojević video njihovu želju, podržao ih je.- Naša jednočinka u pozorištu “Promena“ je dosta dobro prošla i taj snimak sam poslao gospodinu Gorčinu Stojanoviću u nadi da možda gostujemo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. To mi je bilo najlogičnije mesto ne samo zato što je u njemu bila praizvedba “Beogradske trilogije“, već i zbog toga što se problem emigracije omasovio raspadom bivše države.Ističe da su u pripremi komada uradili istraživanje sa ljudima koji žive u inostranstvu. Oni su popunjavali upitnik i to im je, kako kaže, dodatno bila velika odgovornost u radu na predstavi. Na pitanje da li ima razlike između emigracije devedesetih i sada, Vanja Alač je odgovorio da ima ali da ima ipak više sličnosti.- Rat je prošao, na svu sreću, ali njegove posledice su do danas vidljive. Talas emigracije je tada počeo i nije se završio, postao je cunami, to je samo domino efekat. Zato je najlogičnije što je ova predstava ponovo ovde na repertoaru. Najveća sličnost je što ljudi idu jer žele da budu negde drugde iz raznih razloga a iz upitnika se vidi da bi voleli da žive ovde ili da se vrate. To je tragedija, ti ljudi bi želeli da su ovde a nisu. Ova predstava kroz tekst koji je fenomenalan, nepretenciozan, prati tri intimne izuzetno emotivne priče, preko kojih se oseti bol cele nacije i hiljade i hiljada ljudi.Ivan Vanja Alač posebno je zahvalan JDP na podršci i savršenim uslovima rada.- Imali smo odrešene ruke, apsolutnu slobodu u svemu. Nama je JDP ponudilo “megafon“ da možemo dalje da kažemo našu priču. To je bitno za nas, da je ipak moguće da ovde ima ljudi koji žele da čuju nas mlade, naše probleme, i to nam daje snagu i odlučnost da ostanemo ovde i pokušamo nešto. Mislim da smo napravili predstavu iza koje mi stojimo i govorimo ono što smo želeli od početka.

U predstavi igraju studenti glume u klasi Nikite Milivojevića - Ognjen Nikola Radulović, Darko Radojević, Nikolina Vujević, Đorđe Mitrović i Miloš Macura, kao i Lenka Petrović, studentkinja FDU u klasi prof. Marije Milenković i stručne saradnice Marije Bergam.“Beogradska trilogija“ je diplomski rad Biljane Srbljanović koji je 1997. godine prvi put izveden u JDP na sceni Teatra „Bojan Stupica“ u režiji Gorana Markovića. U Beogradu je poslednji put izvedena 2004. godine. Igrana je širom sveta u oko 30 različitih postavki (Nemačka, Austrija, Švajcarska, Belgija, Amerika, skandinavske zemlje…).