U javnom sektoru ne sme biti mesta za osuđene ratne zločince. Perfidno je i hipokritski tražiti od građana Vračara da sami prefarbavaju mural posvećen ratnom zločincu koji će pri tom vlast da štiti, a da hapsi one koji pokušavaju da ga prekriju farbom. Država tako praktično cenzuriše ono što se radi njoj u korist, poput filma "Quo vadis, Aida?" sa maestralnom Jasnom Đuričić. Prikazivanjem tog filma Srbija bi se pokazala državom koja poštuje ne samo pravo i pravni sistem, već svojim građanima daje mogućnost suočavanja sa prošlošću, kaže za Nova.rs Milena Dragićević Šešić.
Kraj prošle i početak 2022. godine dočekali smo u blatu, ocenjuje u razgovoru za Nova.rs Milena Dragićević Šešić, profesorka na FDU, rukovodilac UNESKO katedre za kulturnu politiku i menadžment i nekadašnja rektorka Univerziteta umetnosti:
– Slika blata i mulja oko lignita prelivenog mazutom tek je metafora naše situacije, a mazut u ovom slučaju čine tabloidni mediji koji svojim „izveštavanjem“ od svega stvaraju mutnu, prljavu, nezdravu sliku koja gori jakim plamenom ali i stvara dim iz koga se više ništa ne vidi. Veoma mi je žao da vreme pandemije, koje traje već dve godine, nije iskorišćeno za promenu autoritarnog obrasca u kojem jedan centar moći diktira sve, od politike, preko načina gledanja sveta i života, do dnevnih stručnih pitanja energetike, saobraćaja, spoljnih poslova. Naprotiv, taj centar moći je ojačao, a krug saradnika oko njega oslabio i pretvorio se u PR govornike sa skupštinske ili bilo koje druge scene, ili ćutologe ako je reč upravo o sceni sa koje treba da govore. Deluje zastrašujuće kada isti čovek uči lekare kako da koriste respiratore, direktore termoelektrana kada šta da puštaju u pogon, a direktore puteva sa koliko novca se može i kakav put izgraditi… Srećom, taj centar moći je vrednosno daleko od polja kulture i ne usuđuje se, sem ad hominem, da da svoje ocene umetnosti, a kad ih i daje onda je reč o patriotizmu s jedne, ili izdaji i stranom plaćeniku sa druge strane.
Kulturna scena preživljava već deset godina ove vlasti tako što nastoji da profesionalno radi najbolje što može i da zaobilazi teme i ljude oko kojih bi mogla imati probleme. Autocenzura o kojoj se ne govori svakako je jedan od najvećih problema javnog sektora (strah od smene). Ona pogađa i privatan sektor koji će u borbi za dotacije praviti projekte koji su po volji onima koji danas imaju moć. Tako da jedini pravi prostor slobode ostaje civilno društvo i njegove, sada sasvim smanjene, platforme delovanja.
U knjizi „Umetnost i kultura otpora“ pisali ste, između ostalog, i o doprinosu koji su umetnici dali u protestima. Poslednjih nedelja ponovo tome svedočimo. Koliko je sada ulica važna scena delovanja za umetnike?
– Tviter, Fejsbuk, Instagram – postali su novi trgovi i ulice – ali i javni prostor gradova i sela je i dalje važan. To su pokazali odlasci glumaca u sela koja trpe najveći pritisak neoliberalnih investicija, ali sve one bitke koje se vode oko nacionalističkih murala i murala oslikanih u čast ratnih zločinaca. Dakle, ponovo je ulica mesto delovanja, baš stoga što javni sektor ćuti i što mu je politika prećutkivanja osnovna strategija. Naravno, dešavaju se i važni projekti u institucionalnoj kulturnoj javnosti, od predstava Beogradskog dramskog pozorišta do poslednjih projekata poput „Nore“ u Narodnom pozorištu ali, sa izuzetkom nekih scena (pozorište Kostolanji Deže u Subotici), javni prostor nem je kad je reč o kontroverznim društvenim temama jer trenutno u Srbiji i ekologija je kontroverzna tema, pa čak i tradicionalna vrednost na koju smo uvek bili ponosni – vrednost gostoljublja. Ipak, smatram da je veliki uspeh što su u ovoj sredini opstali Festival bez prevoda, Festival na pola puta, što se BITEF otvorio ka novoj globalnoj temi klimatskih promena i održivog razvoja koja je istovremeno ove godine bila i najznačajnija lokalna tema. I BITEF konferencija bila je održana na Trgu Mire Trailović, a imena žena data trgovima su veoma retka, kao i ulicama uostalom, i često imaju tek jedan ili nekoliko brojeva…
Izborni ciklus za nove članove Srpske akademije nauka i umetnosti obeležio je 2021, ali je ostao u senci izostanka žena. Zašto dame ovde uvek izvuku „deblji kraj“?
– I mene je ipak iznenadio konačni rezultat jer je u drugom krugu, do koga nisam stigla, bilo nekoliko izuzetnih kandidatkinja koje bi se teško mogle osporavati iz bilo kog ugla. Najveće iznenađenje je neizbor Aleksandre Vrebalov, kompozitorke svetskog renomea od koje čuveni ansambli poput Kronos kvarteta naručuju dela za sebe, koja je ostvarila izuzetan uspeh i kod nas sa svojom operom posvećenoj Milevi Marić, a istovremeno pokazuje izuzetnu otvorenost za saradnju sa različitim deprivilegovanim društvenim grupama. Među kandidatkinjama je bilo i naučnica demografkinja, psihološkinja, arheološkinja, istoričarki… Problem je dvojak: naučnice i umetnice koje su glasne na javnoj sceni, a posebno one koje izlaze iz uskog domena struke, ako kažu svoje mišljenje o širim društvenim pitanjima, doživljavaju se kao agresivne i preambiciozne i brzo im se zameri ta „potreba“ za javnim angažmanom izvan struke. Druge naučnice i umetnice koje se isključivo bave svojim domenom stvaralaštva ni šira ni akademska javnost ne prepoznaju. Njihova skromnost i odluka da se ne pojavljuju na javnoj sceni izvan svojih naučnih projekata, sad se prepoznaje kao slabost i nesposobnost. Tako da kakva god je odluka – rezultat će biti isti, sve dok akademkinje unutar SANU ne odluče da su one te koje treba da vode proces emancipacije žena u umetnosti i nauci, i ne stanu svojim autoritetom iza drugih žena, potencijalnih kandidatkinja.
Naravno, i mediji su ti koji treba da poklanjaju pažnju pre svega umetničkim radovima i naučnim ostvarenjima i onih koji tu pažnju ne traže ili je ne dobijaju jer ne pripadaju nikakvim posebnim „krugovima“. Javna je tajna da se danas i prikazi knjiga i naučnih radova pišu po molbi (zahtevu), da se među kandidatima za nagrade ili „ordenje“ takođe nalazi veći broj muškaraca no žena, jer su često spremniji da lobiraju za sebe. Dakle, odgovornost je na nama da budemo predlagačice svojih koleginica za zaslužena priznanja, a ne da kada neko ode u penziju ili sasvim nestane sa scene izražavamo tugu da je reč o umetnici ili naučnici koja nije dobila adekvatna priznanja za života. Ipak, moram reći da umetnička udruženja u odnosu na nauku i tu prednjače – iako u mnogim domenima još uvek dominira muška perspektiva, bilo bi interesantno napraviti analizu dobitnika i dobitnica najvećih priznanja za muzičko stvaralaštvo ili glumački rad (ravnopravna situacija), pa čak i za pozorišnu i filmsku režiju u kojima je došlo do nagle promene u poslednjih nekoliko godina.
Kako ste reagovali na potrese na vašem fakultetu – na postavljanje Suzane Vasiljević u Savet FDU, odnosno podnošenje ostavki Janka Baljka u Umetničkom veću FDU i u članstvu Senata Univerziteta umetnosti?
– Ostavka Janka Baljka je bila važan čin koji je učinio javnim proces nominacije članova saveta univerziteta u Srbiji koji apsolutno ne uzima u obzir smisao zakona – pravo Vlade da imenuje stručnjake, a ne visoko pozicionirane članove vladajućih stranaka! Nominacija Suzane Vasiljević jeste demonstracija moći sa jedne strane (ne ulazeći uopšte u ocenu njenih kompetencija) – postavljanje visokih funkcionera jeste „trgovina autoritetom funkcije“, dakle, pokušaj svojevrsne korupcije jer se njom šalje poruka da će „država“ učiniti sve za ovu instituciju poklanjajući joj veliku pažnju delegiranjem osobe od najvišeg poverenja predsednika države u Savet. Naravno da je veliki broj nas dao podršku Baljku i osudio namere države da postavljanjem visokih partijskih zvaničnika preuzme kontrolu nad univerzitetom. Ne treba se zavaravati onim što se često podvlači, da je broj članova koje vlada imenuje manjinski i da ne može da preglasa ostatak. Zaboravlja se da autoritet funkcije, koji je u ovom slučaju nesumnjiv, može da utiče na jedan broj članova saveta, a da država različitim oblicima manipulacije može dovesti čak i do smena rektora ili do njihovog zadržavanja na funkciji uprkos većinskoj volji akademske zajednice. U Srbiji je bilo takvih slučajeva pri izborima dekana i rektora; menjani su po ubrzanoj proceduri studentski delegati ili vlada namerno nije delegirala svoje članove pa su saveti morali da budu jednoglasni ne bi li doneli bilo kakve značajnije odluke. Kako se to retko događa, padali su i izbori za rektora, pa bi se VD stanja produžavala bez potrebe.
Smatram da bi svi univerziteti u Srbiji morali jače da se čuju ne samo u odbrani sopstvene autonomije, već o svim bitnim pitanjima na javnoj sceni – od investitorskog urbanizma, preko ekoloških katastrofa kroz uništavanje prirode, do razvojnih pitanja ekonomije, kulture, kulture sećanja, interkulturalnog dijaloga, jezika…
Govorili ste kako je uočljiv pritisak na autonomiju univerziteta i na kulturnu scenu. Kakve su dalekosežne posledice te „prakse“?
– Dalekosežne posledice se već osećaju širom Srbije kada su u Požegi, Šapcu, Loznici… otpušteni najbolji mogući direktori ustanova kulture i zamenjeni partijskim poslušnicima. Preuzete su i brojne manifestacije i festivali na različite načine, od Nušićijade u Ivanjici, Tvrđava teatra u Smederevu, do Festivala na raskršću u Nišu. Upravni odbor Filmskog centra Srbije odlučuje da bez ikakvog pravog obrazloženja javna sredstva, uprkos mišljenju žirija, ne da našim najvećim rediteljima, Markoviću, Dragojeviću i Žilniku. To je politika isključivanja svih koji misle, ne samo onih koji misle sasvim drugačije, već onih koji traže prostor slobode mišljenja. Ta politika isključivanja je na specifičan način demonstrirana na jednom od Sterijinih pozorja, kada jedan žiri isključuje sve samo zato da nagrada ne bi bila data onom jednom kome treba (Kokanu Mladenoviću), a da to prikriva odlukom da su svi učesnici dobitnici.
Interesantno je da vlast pokušava da obezvredi kritičko mišljenje upravo time što svoje kritičare optužuje da isključuju druge, sve one koji učestvuju u sistemu a ne smeju da oglase svoju podršku vladi, ili ih optužuje za fašizam i time do te mere troši i obesmišljava značenja tih reči.
Nedavno ste ustvrdili da kultura otpora postoji i danas. Gde je sada vidite?
– Kulturu otpora vidim pre svega u kulturnoj politici odozdo, kulturnoj politici civilnog društva, koja se realizuje na mnogo nivoa. Umetnička udruženja, posebno ona reprezentativna, vode mnogobrojne aktivnosti i projekte: organizuju naučno-istraživačke projekte u cilju vraćanja digniteta umetničkom radu i profesiji umetnika (ULUS), organizuju izložbe, festivale i manifestacije kojima predstavljaju domete umetničkog stvaralaštva (Udruženje kompozitora je po 30. put organizovalo Tribinu kompozitora, jedinstveni festival savremene umetničke muzike), evaluiraju se rad i dometi umetničkog stvaralaštva dodelom mnogobrojnih priznanja i nagrada (ULUPUDS, UDUS, Baza art…). Sve to je zalog za očuvanje profesionalne etike i odgovornosti umetnika u delovanju na javnoj sceni. Njima se pridružuju organizacije civilnog društva u kulturi svojim akcijama: najbolji primeri ovog delovanja su festival BUNT koji je deveti put održan u Beogradu pod umetničkim rukovodstvom Ljubiše Jovanovića i Ivane Stefanović; FAF pod rukovodstvom Srdana Golubovića, Stefana Arsenijevića, Maše Seničić i mnogih drugih koji svojom politikom predstavljanja i nagrađivanja ponovo vraćaju nadu da smo ravnopravni deo svetskih tokova; festival Slobodna zona je i bio kreiran da bude prostor slobode i izražavanja kritičke misli; Stanica – servis za savremeni ples i njen festival Kondenz koji već godinama vodi Marijana Cvetković povezujući brojne regionalne i svetske aktere plesne i kritičke scene; festival Novo doba; Bitef Polifonija Ljubice Beljanski Ristić. Tu su i platforme, prostori za delovanje umetničkih kolektiva i nezavisnih aktera poput CZKD-a, Magacina, Ostavinske galerije, pa i same radionice Karkataga u Beogradu, CK13 u Novom Sadu, Studentski kamp Interakcija u Požegi… kao i brojne male inicijative širom Srbije koje podržava Fondacija Jelena Šantić.
Međutim, u kulturi otpora su važni i privatni akteri, posebno izdavači koji nam otvaraju horizonte svemu uprkos: Clio, Arhipelag, Akademska knjiga, Geopoetika, te brojni časopisi, blogovi, podkasti, FIJUK sajmovi koji povezuju male izdavače i kolektive u neformalnu regionalnu distributivnu mrežu…
Navela bih i samo tek po jednu recentnu knjigu ovih izdavača koju smatram važnom upravo za kulturu otpora: Jelena Subotić „Žuta zvezda – crvena zvezda“ (CLIO), „Mokrinske hronike“ Srđana Tešina (Arhipelag), „Nesahranjena prošlost“ Lasla Vegela (Akademska knjiga), a i knjigu irske autorke Sali Runi Bajni svete, gde si ti (Geopoetika), jer nam je važna njena poruka: „Želim da živim u zemlji u kojoj se stvara umetnost iako se sve okolo raspada. To daje smisao mom životu“.
Zašto danas ljudi olako, kako ste konstatovali, odustaju od sloboda i prava na sopstveni integritet? Otkuda neka vrsta letargije i apatije u našem društvu i vidite li naznake da ćemo se izvući iz nje?
– Isuviše dugo, više od 35 godina traje vrednosna kriza ovoga društva. Kada je sredinom osamdesetih nacionalizam i govor mržnje osvojio medije (setimo se samo Odjeka i reagovanja u Politici), počele su i borbe i podele na kulturnoj sceni. Ratovi devedesetih, posledice sa kojima smo se suočavali, zahtevali su angažman i čini mi se da je u protestima 1996/7. učestvovalo bar 70-80 odsto akademske i kulturne zajednice. Onda je ta zajednica pokušala da da svoj doprinos društvenoj reformi aktivnim učešćem u prvoj deceniji 21. veka i vrlo brzo shvatila da bez uključivanja u partijske politike neće moći da dobije pravo na instrumente realizacije ideja. Promenom vlasti 2012. godine jedan deo aktera promena samo je prešao u novu vlast i postao njena udarna pesnica (Goran Vesić, Jelena Trivan), a drugi deo se, možda baš iz toga, povukao u sopstvenu struku rezigniran što nije više doprineo istinskim društvenim promenama koje bi onemogućile zloupotrebu demokratije, partokratiju i iliberalni sistem koji danas vladaju.
Sa druge strane, nastupi nove generacije vladajućih političara koji se fokusiraju na blaćenje javnih ličnosti koje misle drugačije zastrašuju sve one koji imaju porodicu i decu da se opredele za javnu borbu. Upravo način kako vladajuća SNS elita govori o Goranu Markoviću pokazuje ne samo na šta su spremni kada je o njemu reč, već kada je o bilo kome reč. Očito je da imaju i službe koje će proučiti sve izjave, govore i napise, izvući iz njih, dakle iz konteksta, ono što im odgovara i proslediti svojim „službenicima“ koji će nastavljati papagajski, istim terminima, da optužuju i crtaju metu na licu Markovića. Stoga me ne čudi pasivizacija ljudi i nesklonost da uđu u bilo kakvu raspravu jer će iz nje izaći sasvim sigurno i isprljani i poniženi. Moć tabloidnih medija kojima vas baca u blato svakako je veća od onih drugih platformi na kojima biste eventualno mogli izneti svoje mišljenje. Ipak, ohrabruje činjenica da su u ovom slučaju i Fakultet dramskih umetnosti i brojne javne ličnosti, jasno iznele svoje mišljenje i dale podršku Goranu Markoviću.
Bavite se kulturnim menadžmentom, organizacionom kulturom, teorijom komunikacije, marketingom u kulturi… Gde „stojimo“ na ovim poljima?
– Naši stručnjaci, čak i sasvim mladi doktoranti, dobijaju najprestižnije svetske nagrade u ovim domenima. Aleksandar Brkić, Višnja Kisić, Biljana Tanurovska, ne samo što su dobili nagrade za najbolje mlade istraživače u Evropi u domenu kulturne politike i menadžmenta, već su im objavljene i prve monografske knjige na engleskom jeziku u odgovarajućim akademskim edicijama. Violeta Simjanovska, magistrant i doktorant Univerziteta umetnosti u Beogradu, danas je profesor na Sibelijus akademiji u Helsinkiju, a Aleksandar Brkić na Goldsmits koledžu u Londonu. Za sve njih se teško nalazi mesta čak i u akademskim prostorima Jugoistočne Evrope, a nikako u prostorima praksi javnog sektora, bez obzira da li je reč o ministarstvima kulture i drugim organima koji vode javnu politiku, ili u javnim ustanovama kulture. Za sve njih ostaje samo civilni sektor kao prostor delovanja u kome ostvaruju izuzetne rezultate, povezujući se među sobom i razvijajući jednu novu organizacionu kulturu – kulturu brige, empatije i solidarnosti unutar menadžmenta u kulturi. Tako se prakse javnog, privatnog i civilnog sektora u menadžmentu u kulturi čine posve različitim.
Naravno da se u kulturi u kojoj su Slobodan i Saveta Mašić još od sedamdesetih godina uspostavili novi dizajn u marketingu umetnosti, i kojima se osamdesetih godina pridružio veliki broj marketinških agencija koje su umele da prepoznaju i angažuju i najbolje dizajnere i najbolje menadžere u kulturi, teško može govoriti o krizi marketinga, posebno što je veći broj marketinških agencija spreman da ponudi kulturnom sektoru usluge ili sasvim besplatno ili po povoljnim cenama. Međutim, marketing umetnosti se od tada do danas u svetu razvijao na drugačiji način. On se sve više naziva „razvojem publike“ jer se ne svodi samo na oglašavanje u najširoj javnosti, već na kompleksno delovanje zajedno sa različitim partnerima. U tom smislu, podvukla bih način rada i delovanja časopisa „Lice ulice“ koje kombinuje i sve ono što marketing miks zahteva, ali i rad sa različitim ciljnim grupama i potencijalnim partnerima, dobrotvorima i pokroviteljima. Stoga i ovde vidimo da u marketinškim inovacijama prednjači civilni sektor, iako najbolje institucije javnog sektora, od Galerije Matice srpske, Muzeja Jugoslavije, pa do gradskih festivala poput Bitefa, stalno iznalaze sasvim različite principe delovanja i podizanja učešća publike. Tokom pandemije upravo ovi participativni projekti Muzeja Jugoslavije pokazali su značaj kako za razvoj muzejske delatnosti tako i za osnaživanje kritičkog mišljenja i građanskog delovanja.
Svojevremeno ste istakli kako verujete u promene, inače biste se pridružili reci ljudi koja je otišla iz zemlje. Da li ste i dalje uvereni?
– Naravno da verujem u promene jer do promena dolazi stalno i one nekad vode društvo napred, a nekad bogami i nazad, što mi se čini da je sada slučaj, kao da smo u ranoj fazi kapitalizma i akumulacije kapitala. Igrom slučaja na televizijama ide kanadska serija „Detektiv Mardok“ u kojoj su sve teme, aktuelne u Kanadi na prelomu 19. i 20. veka, aktuelne u Srbiji danas – od investitorskog urbanizma do otimanja zemlje u cilju rudarenja. Trebalo je da prođe ceo jedan vek pa da Kanada počne da se suočava sa sopstvenom prošlošću. S druge strane, Francuska se još uvek ne suočava na pravi način sa svojom robovlasničkom prošlošću jer su uverili i sebe i druge da su zemlja ljudskih prava, revolucije, pravde, pa čak i emancipatorskog kolonijalizma. A skandinavske zemlje, idealizovane kao zemlje društvene pravde, tek su pre desetak godina dale pravo stanovništvu Sami na sopstveni jezik, institucije i istoriju. Tako da mi je jasno da odlazak u bilo koju sredinu ne garantuje život u zemlji socijalne pravde. I tamo negde bih nastavila da se borim za nju, za pravo na ravnopravnu istoriju, za kulturu sećanja koja podjednako vodi računa i o ženama i o muškarcima, za fer međunarodne odnose, umetnost i kulturu kao javno dobro, za kulturu solidarnosti, brige i empatije.
Bonus video:
Milena Dragićević Šešić o Stefanoviću, Malom i aferama
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare