Janko Baljak: Traže moju glavu, nije im dovoljna moja ostavka

Kultura 02. jan. 202218:10 > 18:11
Podeli:
Janko Baljak Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Na blokadi mostova intuitivno sam prepoznao onu vrstu energije koja je srušila i Miloševića i čini mi se da se taj trenutak kada voda prelije čašu bliži, kaže za Nova.rs reditelj i profesor Janko Baljak.

Dabogda živeo u zanimljiva vremena, rečenica je koja prati reditelja i profesora FDU Janka Baljka još od devedesetih godina. Tada je rešio da ostane ovde, umesto da se zaputi u „beli svet“, i da kamerom beleži Srbiju. I ređali su se dokumentarci, TV drame, igrani filmovi, ali i nagrade. Čitave tri godine radio je na dokumentarnom filmu „Žurnal o Želimiru Žilniku“, koje je svetsku premijeru imao na Sarajevo film festivalu, a beogradsku na 27. Festivalu autorskog filma.

„Pohod“ ovog filma na evropske i svetske festivale tek kreće, jer će 21. januara dokumentarac biti prikazan u zvaničnom programu Festivala u Trstu, pa na ZagrebDoxu, pa u Minhenu, Visbadenu, Geteborgu… Zapravo, čitave godine „ŽŽŽ“ će biti, kako objašnjava u razgovoru za Nova.rs Janko Baljak, u fokusu evropskih festivala:

- I jako mi je drago zbog toga. Ne samo zbog filma, već zbog toga što će neobičnu priču o specifičnom, velikom evropskom autoru moći da vidi publika, pogotovo mlađa. Širimo misiju, što i jeste bila moja ideja. Da ostane kao nekakvo svedočanstvo koje će izdržati test vremena i na koju će moći da se referišu oni koje zanima taj period u istoriji Jugoslavije, filma i "crnog talasa". Ceo Žilnikov opus je već predmet nebrojenih doktorata širom sveta, a ja sam ovim filmom dao doprinos toj građi za buduća istraživanja.

Dok smo snimali govorio je: "Ja sam bio statista sa zadatkom". S obzirom na njegovu prirodu, urođenu skromnost, potpuno je nezamislivo da se Žilnik meša u sliku koju neko ima o njemu. Kao kolega reditelj, zna koliko bi mrzeo da se neko njemu meša u posao. Niti je hteo da ulepšava sliku o sebi, niti je imao većih primedbi na ono što smo uradili. Osim kraja filma. Želeo sam da naglasim još neke fakte o njegovim roditeljima (otac narodni heroj, majka streljana u logoru), ali rekao mi je kako roditelji nisu zaslužni za to što je on, i da je to "neki drugi film". Simbolički sam hteo da naglasim da neko ko prve dane života provodi u logoru, nema drugog izbora do da traga za slobodom i slobodnim društvom. A ta potraga, kao što vidimo, još uvek traje, jer na premijeri filma u Kombank dvorani, na zatvaranju FAF-a, predstavljajući dokumentarac opet smo morali da se bavimo novom zabranom Želimira Žilnika.

Na ružan način su se poklopile kockice. U dokumentarcu govorite o cenzurisanom filmu od pre pet decenija, a Žilnik, želeći da završi to zabranjeno ostvarenje, baš uoči premijere "ŽŽŽ" na FAF-u biva odbijen od strane Upravnog odbora Filmskog centra Srbije?

- Da, baš na taj dan. Da sam se dogovorio sa Jelenom Trivan o boljem marketingu filma, ne bih mogao veću foru da smislim od zabrane na dan premijere!

Osvrćući se na odluku UO FCS da ne odobri sredstva za Žilnikov film "Sloboda i barbarizam", ali i ostvarenja Gorana Markovića i Srđana Dragojevića, istakli ste kako je to ponovo udar na slobodu i dostojanstvo umetnika. Može li se tome stati na put?

- Primetio sam da polje filma i uopšte polje kulture nije u prvoj fazi vlasti ovog režima bilo prioritet. Neke druge stvari, gde su sproveli čistke i postavili svoje ljude, bile su im prioritet. A polje kulture su ostavili kao neki prividni prostor slobode. Međutim, nadam se da se približava konačan rasplet ove situacije, jer oni više ništa ne prepuštaju slučaju. Zauzimaju tvrd stav. A sve moguće pozicije, koje su ostale da se popune, između ostalog i to mesto koje im bodi oči - Filmski centar Srbije, žele da okupiraju i stave pod svoju šapu. Ali, to im ide malo teže jer mnogo je više filmskih umetnika kojima ne odgovara društvo u kojem živimo u odnosu na neke druge profesije koje su ravnodušne, ili nemaju stav. Ovde je ta kritična masa velika. Rekao bih da je više od 90 odsto filmadžija nezadovoljno, i zato kod nas nailaze na tvrd orah i suprotstavljanje. Ali, ako celo društvo ne demokratizujemo, teško da ćemo se izboriti za tu oazu slobode.

Janko Baljak Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

I dok ste sebe više puta nazvali "autsajderom i luzerom" u podeli državnih para filmadžijama, Jelena Trivan je i vas "stavila u koš" reditelja koji nikada bolje nisu živeli…

- Prvi put sam za "ŽŽŽ" dobio strašno malu sumu novca. Dobili smo manje od 30.000 evra da završimo film, čime smo jedva pokrili putne troškove. To je sve što mi je poslednjih deset godina država "dala". A to je novac koji je naš, nama pripada. Oni se postavljaju kao neki veliki donatori puteva, i ko zna još čega, a to je zamena teza. Od čega se gradi, od čega se finansiraju filmovi - pa od novca svih građana, iz budžeta. Kad Trivanka kaže da reditelji imaju novac - pa to nije oteto od države, već nama pripada. Valjda je logično i normalno da profesionalci i struka odlučuju o podeli sredstava a ne Upravni odbor političkih komesara, koji preinačuje odluku. Na to smo reagovali. A bilo je više takvih pokušaja. Brutalno je falsifikovan izbor našeg kandidata za Oskara. Imali smo film koji je diskvalifikovan i situaciju da film Mile Turajlić koji je zvanično najbolji dokumentarac na svetu počišćen pod falsifikovanom idejom da se nominuje "Dara iz Jasenovca". Gomila nepravilnosti se desila...

I kada je doneo tu odluku da ne dodeli sredstva trojici reditelja, UO FCS je imao vrlo tanki kvorum. Mic po mic su menjali strukturu UO kako bi imali većinu da mogu da izglasaju da je "danas četvrtak". Mene je jedan od članova UO, koji je tu na predlog Udruženja glumaca, pre nekoliko meseci zaustavio na pijaci i ispričao mi da, kad je bilo reči oko komisija za dokumentarne filmove, on je "naivno" digao ruku i predložio mene, na šta je Jelena Trivan skočila rekavši - To ne dolazi u obzir! Možete misliti kakve su onda moje šanse na bilo kom konkursu Filmskog centra Srbije. Vi pišete neka scenarija, krećete u projekte a znate da nemate nikakve šanse u takvoj autsajderskoj poziciji. To me najviše iritira jer sam još uvek u dobrim stvaralačkim godinama.

Koliko je čin vaše beskompromisnosti i slobode, koju ste pominjali govoreći o Žilniku, bilo podnošenje ostavke na članstvo u svim telima FDU i Univerziteta umetnosti zbog postavljanja Suzane Vasiljević u Savet FDU?

- Izgleda da taj čin nije dovoljan nekima, i traže moju glavu. Trebalo je po njima da napustim i svoje radno mesto profesora na FDU i svoju porodicu ostavim bez prihoda. Ovako je taj čin "moje jeftino politikantstvo" ili "jeftini politički poen", kako je to nazvala Biljana Srbljanović. Koji politički poeni? Zar želim da se bavim visokom politikom pa mi je potreban dobar rejting i startna pozicija, zar ću se kandidovati na sledećim izborima? Neću! Taj čin je proistekao iz mog stomaka. Zaista ne želim da budem u tom društvu. Znate, Beogradski univerzitet je prilično mrtvo more svih ovih godina a naš fakultet još daje neke svetle primere. Kad se nešto desi, usledi nekakav krik, reakcija. Ali, to opet nije onaj univerzitet na kome sam studirao, niti onaj na kome sam počinjao da radim, a koji je predvodio studentske demonstracije 1996. godine i uvek bio jezgro pobune. Umesto da se utopim u tu močvaru, i mrtvilo, biram da iznesem svoj stav. Ogromna mi je satisfakcija što sam dobio podršku, ne samo svojih studenata, nego i drugih fakulteta, ali i veliki broj poruka od nepoznatih ljudi koji su mi rekli da im je to mnogo značilo. Jedna profesorka filozofije iz srednje škole u Batočini pozvala me je da dođem na njen čas, da đaci pogledaju moj film, da popričamo o mom filmu, gestu… Iz raznih krajeva Srbije sam dobio podršku, ljudi me zaustavljaju na ulici i kažu - nama znači da postoji neki glas razuma, bunta. To su velike stvari! Niko ne voli da ga povlače po tabloidima, da doživljava linč u medijima, ali ako gledaš stvari drugim očima onda i naslovna strana "Informera" ili nešto najogavnije što izađe može samo da ti služi na čast i predstavlja kompliment. To znači da su se potresli i da im je bitno. Ako oni meni mogu da posvete deset minuta u "Hit tvitu", a kažu da sam beznačajan reditelj, pa čemu onda toliko vremena? Nije baš da nema efekta moj čin!

A je l` buntu učite i svoje studente?

- Ja ih uvek huškam na to. Nikad nisam politički agitovao, jer držim do autonomije univerziteta, ali uvek im kažem da ne treba da nasednu na priču da je politika nešto loše i da su nam ovi koji su trenutno na vlasti potpuno ogadili bavljenje politikom da bi lakše manipulisali nama. I kažem im još jednu bitnu stvar - da ako žele da ostanu ovde, moraju da se bune. Nemoguće je da bi im bilo okej da žive u zemlji neslobode. Uostalom, film, pogotovo dokumentarni, jeste angažovana umetnost.

Janko Baljak Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Da li ste nekad poželeli da se bavite "trivijalnim" temama u vašim filmovima?

- Recimo, film o Žilniku je prilična relaksacija u odnosu na ostale teme kojima sam se bavio. Uživali smo, odmorili se od svih Vukovara, ratnih priča i ostalih stvari koje smo radili. Čitave tri godine nisam se bavio krvlju, zločinima, sahranama. A naravno da bih voleo da radim ono što je moj profesor Điđa Karanović zvao filmom "dvoje se vole, a treći im smeta". To je ideal svih nas. Voleo bih da napravim najjednostavniju ljubavno-psihološku dramu u kojoj nema ni "p" od politike. Obično kad probam da se resetujem od stvarnosti, afera, sopstvenih filmova, čitam stvari koje nemaju veze s tim, ili slušam muziku. Inače bih eksplodirao. Ne možeš od količine tih senzacija da ostaneš normalan. Imao sam problem kada sam radio film o Vukovaru ("Vukovar-poslednji rez"). Užasno me je opteretilo što sam dve godine bio u toj priči, u tom gradu sam neko vreme i živeo, i osetio sam da mi nije dobro. Ili idete do kraja, ili grebete po površini. A ja se radeći film trudim da idem do kraja.

Prozvali su vas stručnjakom za kriminal… Ali, zašto je danas nemoguće snimiti "Vidimo se u čitulji 2"?

- Ta lica koja su nas tako ekspresivno, slavodobitno i samozaljubljeno gledala sa naslovnih strana ondašnjih, prvih tabloida devedesetih, ljudi su koji ili više nisu u životu, ili su naučili lekciju. Pravila u njihovom svetu su se promenila i oni su sad nevidljivi. Mi nismo praktično znali kako izgleda Darko Šarić dok nije uhapšen, a ne znamo kako danas izgledaju najveći kriminalci ove zemlje. Shvatili su da sa tom vrstom publiciteta i bahatog stila života, razmetanja završavaju u čitulji. Čim su sklonjeni od javnosti, ne mogu o tome da napravim film. Taj najnoviji sistem organizovanog kriminala, narko karteli funkcionišu na način da se ljudi koji su u istom kartelu ne poznaju. Postoje Slovenac, Kolumbijac, Amerikanac i Srbin koji rade na istom biznisu a nikad se nisu upoznali. Oni su iz pogibije i havarije devedesetih naučili lekciju i ti više ne možeš da praviš film o tome.

Pre nekoliko godina sam pravio film "Gram, kilogram, tona" u kojem sam se bavio organizovanim švercom droge, ali više sam bio fokusiran na klince vojnike koji završavaju poslove za velike gazde i koliko se taj svet izmenio. I sam sad bežim od toga. Zamislio sam se dobro nad svim kad me je Denis Latin stavio u kola i odveo u "Latinicu" kao stručnjaka za kriminal. Uostalom, taj egzibicionistički svet se preselio i u rijaliti, pa je glavni junak mog filma, Kristijan Golubović sad rijaliti zvezda. To više nije zanimljivo na tom nivou.

Ako vaši filmovi završavaju u bibliotekama i njima se bave oni koji izučavaju društvene nauke, šta to govori o nama?

- Govori da smo živeli i živimo u zanimljivo vreme, ali da rasplet nije završen. U jednom trenutku nam se učinilo da ćemo živeti ta dosadna vremena. Ali, "navukli" smo se na tu priču, bili smo adrenalinski zavisnici od borbe protiv režima Slobodana Miloševića. Jako dugo je trajala i bila veoma intenzivna. I kad se završila učinilo nam se da smo izgubili svog omiljenog neprijatelja. Kao da smo rekli sebi- šta ćemo sad sa sobom, kako pronaći smisao života? To je užasno traumatično. Ali, nažalost ta dosadna vremena trajala su jako kratko.

Ocenili ste nedavno da je režim nervozan i da vuče poteze očajnika. Šta vam uliva nadu da će se nešto promeniti?

- Vidim je u tome što sam recimo na blokadi mostova intuitivno prepoznao onu vrstu energije koja je srušila i Miloševića. Čini mi se da se taj trenutak kada voda prelije čašu bliži. Nemam racionalno objašnjenje, ali prepoznajem u reakcijama običnih ljudi da više ovo ne mogu da trpe. Nema tu više ni neke velike politike, nego je toliko sve obesmišljeno da ljudi više ne žele da žive u državi koja je kao paralelni univerzum, koji ne postoji nigde na svetu. Mislim da su ljudi duboko uvereni da nije u redu da nas svaki dan neko ubeđuje u nešto što nije tačno, da je laž u direktnom prenosu i da se predsednik 24 sata dnevno obraća građanima. Ne postoji nigde takav sistem. To nije bilo ni u vreme Luja Četrnaestog. Zamislite šta bi tek uradili Gebels i Hitler da su imali televizije i društvene mreže. Toliko se afera ovde nagomilalo, toliko je gluposti ne na dnevnom nivou, već svakog sata, da ljudi to više ne mogu da tolerišu. Neka sledeća stvar će raspaliti sve još više. Ko je mogao da veruje da će prošlog leta biti onakav pičvajz ispred Skupštine sa sve konjima? Srbija je čudna. Kad misliš da je sve propalo, prekosutra je milion ljudi na ulicama.

Citirali ste jednom Desanku Maksimović i njenu pesmu "Srbija je velika tajna". Hoćemo li je odgonetnuti?

- Nećemo, takav je valjda život. Kad je odgonetnemo, pojaviće se neka druga ekipa. Nisam optimističan ni u pogledu perioda koji nas čeka nakon ove vlasti. Mislim da će se buduća vlast truditi da bude manje odvratna, ali ne mislim da će to biti neko idealno društvo. Naprotiv, do demokratije nas čeka još mnogo vremena. Daleko smo mi od zrelog političkog društva. Jednom sam naučio tu lekciju. Da nije bilo 5. oktobra rekao bih da čim ode Vučić biće fenomenalno. Ali, neće sigurno biti ni manje korupcije, ni nasilja, ni pritiska na slobodne medije. Jednostavno mi nismo naučili na to da živimo takvu vrstu života.

Daleko ste vi onda od filma "dvoje se ljube, a treći im smeta"...

- Čak i da sam vrlo blizu toga, ne znam ko bi to gledao, jer se od mene uvek očekuje neka drama! Voleo bih da uradim priču po romanu Enesa Halilovića, što sam i počeo, ali videću kako mogu da ne budem autsajder u Filmskom centru Srbije. Imam i jednu knjigu koju već duže vremena pišem, a tiče se tih dvoje što se vole a treći im smeta (smeh). Voleo bih da nađem vremena da završim tu knjigu, čistu beletristiku.

A da vas ne ometa surova realnost?

- Da. Od svog profesora Gorana Markovića sam naučio lekciju - kad mu ne daju pare za film, on uradi pozorišnu predstavu, a kad nema para ni za predstavu, on napiše knjigu. Moramo da se dovijamo. Film je incident, skupa zabava a treba i sreće. Ne zavisi sve od Jelene Trivan i njene milosti!

Bonus video:

Bura na filmskoj sceni

 

Komentari

Vaš komentar