Spisateljica Sali Runi već je prvim romanom “Razgovori s prijateljima” postala svetska literarna senzacija, a i njene “Normalne ljude” sa nepodeljenim simpatijama dočekali su i čitaoci i kritičari. Mlada autorka otkriva koje knjige su je formirale, šta nije uspela da se natera da pročita i za kakvim naslovima poseže kada joj je potrebna uteha.
U izolaciji u svom domu, u ruralnom delu Irske, bez interneta, Sali Runi čeka premijeru ekranizacije svog drugog romana „Normalni ljudi“ (objavljenog prošle godine i na srpskom, u izdanju Geopoetike), najavljenu na BBC-u 26. aprila, a veći deo dana provodi čitajući i pišući.
Trenutno, kaže, čita „Ušicu igle“ Margaret Drabl iz 1972. godine i oduševljava se romanima ove engleske spisateljice. Novinarima britanskog „Gardijana“ otkrila je koje su knjige ostavile najveći utisak na nju. Njen izbor u mnogo čemu ide u skladu sa tim što je master angloameričke književnosti, ali ima i iznenađenja.
– Mislim da su mi sve moje omiljene knjige na ovaj ili onaj način promenile život. „Carstvo“ Emanuela Karera prošle godine me je usmerila ka tome da čitam i razmišljam na način na kakav nisam sigurna da bih se upustila da nisam čitala tu knjigu – kaže Sali Runi.
Upitana za knjigu koja je najviše uticala na njeno pisanje, autorka „Normalnih ljudi“ kaže da bi najiskreniji odgovor, verovatno, bila Selindžerova „Freni i Zui“.
Nema, kaže, knjige u istoriji književnosti za koju bi ona volela da ju je napisala.
– Naravno da bih volela da napišem nešto toliko dobro kao što je Džojsov „Ulis“, ali nije da bih baš volela da sam ga ja napisala – objašnjava Runijeva.
Ima, razume se, i knjiga koje je počinjala da čita, pa odustajala. Prvo joj pada napamet „Tesa od Ubervila” Tomasa Hardija, ali su je, s druge strane, stranice romana takođe iz viktorijanskog doba, nastalog tri decenije ranije, dovele do suza. Ganulo ju je, kaže, pismo pri kraju „Vodenice na Flosi“ Džordž Eliot.
Kada želi da se nasmeje, čita priče P. G. Vudhausa, a kada traži utehu, pored ovog dečjeg pisca okreće se i romanima Džejn Ostin, posebno „Emi“.
Na pitanje koja književna dela smatra potcenjenim, irska spisateljica odgovara da joj se čini da mnogi ljudi ne prepoznaju koliko su Jevanđelja zanimljiva. Potvrđuje i da se stidi što nije pročitala Tolstojev „Rat i mir“ ili “Zločin i kaznu” Dostojevskog, ali se nada da će to uskoro uraditi.
– Tužno je, ali istinito, moju svest je jako teško promeniti. Mnoge su mi knjige donele nove informacije i otvorile me za nov način razmišljanja, ali ne sećam se da mi je ijedna zaista preokrenula stav o nečemu. Teško mi je što to kažem, ali ako bih i pomislili da bi neka knjiga mogla da mi promeni svest, sumnjam da bih je pročitala – iskrena je Sali Runi.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar