Podeli
Ljubiša Joovanović Foto: Milan Bašić

U situaciji kada praktično u celom svetu posmatramo propast umetnosti i u zemlji u kojoj je ona marginalizovana do kraja, bunt je apsolutno neophodan, kaže za Nova.rs proslavljeni muzičar, profesor, flautista i osnivač festivala BUNT Ljubiša Jovanović.

Festival BUNT, koji počinje u petak koncertom Trija Aura iz Skoplja u Gvarnerijusu do 25. decembra publici će, kako objašnjava Ljubiša Jovanović za naš sajt, predstaviti neka od najzvučnijih domaćih i stranih imena klasične muzike. Među njima su na osmom izdanju festivala, koji je zbog čitave situacije do poslednjeg trenutka bio neizvestan, Aleksandra Vrebalov, Nada Kolundžija, Goran Nikolić, Selin Flamen…

– Mislim da je BUNT sada neophodan po svim osnovama. Puno ime festivala je Beogradske umetničke nove teritorije, ali svojom skraćenicom on sada nudi simboliku koja je potpuna i za nas vrlo aktuelna na mnogo nivoa. Naročito u ovom trenutku zbog toga što sada posmatramo propast umetnosti praktično u celom svetu. U njujorškoj “Metropoliten operi” maltene je otpušten čitav orkestar, hor, solisti sve do kraja 2021. godine. Dakle, ljudi, najbolji koje Amerika ima, ostali su na ulici, bez prihoda – priča Jovanović za Nova.rs i pita se šta tek reći o našoj zemlji u kojoj je umetnost do kraja marginalizovana.

– Svedoci smo da je u Srbiji još uvek kultura na repu, da je najmanje važna. Zato se i stavlja u isti koš sa onim, zaista najmanje važnim stvarima. Za koncerte i pozorišta važe ista pravila kao i za ugostiteljske lokale, iako se u tim institucijama vrlo vodi računa o svemu u ovoj situaciji što se tiče predostrožnosti, od broja ljudi, preko distance do nošenja maski, kao što je bilo nedavno na BEMUS- u. A ako na sve to dodamo ove napade na istaknute kulturne radnike, koji se dešavaju za skupštinskom govornicom, dolazimo u situaciju da branimo nemoguće. Bez prave šanse da prikažemo našu umetnost u situaciji smo da treba da se branimo još i od verbalnih napada – govori naš istaknuti muzičar.

Ljubiša Jovanović na jednom od koncerata na BEMUS-u Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Priseća se kako je sama ideja za osnivanje BUNT-a proistekla iz gašenja “Jugokoncerta”. A do te 2013. godine to je bila jedina institucija koja se bavila organizovanjem koncerata klasične muzike u Srbiji, pa je njenim ukidanjem ostavljen prostor jedino za voluntarizam.

– Profesionalizam je bukvalno preko noći ukinut. Koncertni život grada je odjednom zamro. I Kolarac je ostao bez sredstava i izuzev serije nastupa stranih umetnika, za koje su se nalazili sponzori, domaći umetnici su bili ostavljeni na “belom hlebu”. Mogli su samo da sviraju na promenadnim koncertima, ali sve je to bilo besplatno. Došli smo u situaciju da je muzička kultura ražalovana i BUNT je nastao kao reakcija umetnika na takav način ophođenja prema muzičkoj umetnosti – svedoči Jovanović.

BUNT istrajava u svojoj borbi već osmu godinu zaredom, a bez obzira na gotovo tragičnu situaciju, naročito u ovom trenutku, naš sagovornik ističe da bitka nije izgubljena.

– Oko ideje je okupljen jedan krug umetnika, kako iz Srbije, tako i naših koji rade sa uspehom u inostranstvu. I pokazali smo da postoji smisao u pravoj umetnosti, da ona ima svoju publiku. Čak smo dobili i Nagradu Grada Beograda za unapređenje kulturnog života i priznanje “Muzika klasika” za najbolji festival u Srbiji. Ali, sa druge strane izostala su sredstva od grada Beograda, a na republičkom nivou smo samo za jedno festivalsko izdanje dobili novčanu pomoć. To je i logično, jer ne pripadamo nijednoj političkoj opciji, a znamo da se komisije prave po političkom ključu. Zato smo i prestali da se javljamo na konkurse, jer je to uzaludan trud. Oslanjamo se na prijatelje, sponzore i kulturne centre, poput Austrijskog kulturnog foruma, Francuskog kulturnog centra, ambasade Nemačke, EU info centra… Doduše, uvek smo bili u borbi za opstanak… Ali, kad bi nam svi davali novac, onda to više ne bi bio BUNT – ocenjuje flautista i profesor FMU, koji je prošle godine obeležio 40 godina rada.

Iako je festival, čiji je pokretač, u prošlosti često bio u opasnosti da li će svi programi uspeti da budu realizovani, sada je organizacija manifestacije kada živimo pod pretnjom novih restriktivnih mera praktično podvig.

– Stalno smo bili u nedoumici da li će se pomerati termin, da li će neki koncert biti otkazan. Primera radi, pre nekoliko dana postalo je jasno da naši prijatelji iz Austrije Kordelija Hefer Teuč i Ziju He ne mogu da dođu na u Beograd, ali uspeli smo da obezbedimo onlajn koncert. I 17. decembra oni će se putem video strima našoj publici predstaviti sa delima Betovena, direktno iz Salcburga. Za sada je još uvek sve u redu sa dolaskom tri velika imena: Gordana Nikolića, našeg dugogodišnjeg koncertmajstora Londonskog simfonijskog orkestra, koji sada živi i radi u Amsterdamu, Tamare Stefanović, naše proslavljene pijanistkinje koja živi u Berlinu i Selin Flamen poznate violončelistkinje iz Amsterdama. To bi zaista trebalo da bude vrhunac ove sezone u Beogradu. Takvi ljudi nam ulivaju snagu da još uvek možemo muzički da sanjamo i zato ne mogu da budem nesrećan i nezadovoljan, bez obzira na sve – iskren je Jovanović.

Samo nekoliko dana po završetku festivala BUNT Ljubišu Jovanovića očekuje nastup u Galeriji RTS- a. Tim koncertom 29. decembra biće zaokružen ciklus “Betoven u galeriji” u okviru obeležavanja 250 godina od rođenja slavnog nemačkog kompozitora.

– Taj koncert uveliko pripremam, a poželeo sam da se okružim mladim saradnicima, ljudima koji su željni da sviraju na profesionalnoj sceni. Pridružiće mi se Sandra Belić, koja je moj višedecenijski bliski saradnik. Izvešćemo program koji se retko svira: “Serenadu za flautu, violinu i violu”, “Duo za flautu i violončelo” i čuvenu Betovenovu “Romansu”. Betoven je, uz Baha i Mocarta, i danas u samom vrhu vrhova. Njegova dela su večna. Takav kvalitet, takvi revolucionarni pogledi na muziku i danas su aktuelni. Pomislite samo na njegovu “Odu radosti”. Pa to je najuniverzalniji hit klasične muzike. Prihvaćen je u celom svetu kao najuzvišenija poruka muzike – poručuje vrsni instrumentalista dodajući da u trenutku kada kroz probe ponovo preispituje veliko kompozitorovo delo shvata da je “Betoven još uvek i te kako živ!”

Ova godina, nažalost, ostaće Ljubiši Jovanoviću urezana u sećanju zbog gubitka dugogodišnje saradnice i prijateljice – Isidore Žebeljan. Sećajući se naše kompozitorke, koja je preminula 29. septembra, vraća se u vreme kada je Isidora još bila student:

– Prvi put smo se sreli 1992. godine uoči prve Tribine kompozitora u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Nikada neću zaboraviti strahovit talenat koji je izbijao iz nje. Taj talenat nije bio samo muzički već i komunikacijski. Nosila je takvu živost u sebi. Neverovatna je i živost svake note koju je “proizvela”. A kad god je bilo flaute u njenim delima, uvek bi me zvala da sviram. Ti prvi susreti su mi nezaboravni. Sećam se kako sam joj još tada dao nadimak Iglica. Ali, ne zbog fizičkog izgleda, već zbog toga što bi uvek pogađala u nit, u suštinu umetnosti, muzike, domišljanja. Strahovito sam ponosan što je do kraja ostala tome dosledna. Nije izneverila sebe. Pratila je liniju svoga talenta i poriva, i svega što je život razastirao pred nju – setno priča Jovanović.

A onda i tužno konstatuje kako su emocije još uvek tako burne i teške…

– Nezamislivo mi je još uvek da je nema, ali ostaje ponos u svima nama koji smo je poznavali što je do poslednjeg trena izdržala da vuče tu svoju zlatnu nit. Ako mogu jednu reč da vežem za Isidoru to je – ponos. Još dugo ćemo biti u prilici da izučavamo sve njene darove koje nam je pružila svojom umetnošću – smatra kompozitorkin saradnik i prijatelj.

Ljubiša Jovanović je tokom više od četiri decenije umetničke karijere premijerno izveo oko 80 kompozicija srpskih autora, održao više od 1.500 koncerata u 37 zemalja sveta i vodio dvestotinak majstorskih radionica. Više od četvrt veka bio je solo flautista Beogradske opere i baleta, Simfonijskog orkestra RTS-a i Beogradske filharmonije i redovni je profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Kao neko ko iza sebe ima toliko koncerata, u ovoj, 2020. održao ih je najmanje zbog vanrednih okolnosti. No, imao je sreću da bude objavljen njegov dvostruki kompakt disk “Passion & Devotion” u izdanju “Metropolisa”, sa 16 kompozicija srpskih autora za flautu, koji će i predstaviti na BUNT-u.

– Ovu godinu sam nekako iskoristio i da saberem sve što sam radio. To me je podsetilo na mnoge stvari… Nedavno su me zvali sa Kolarca da me obaveste da su digitalizovali koncerte iz arhive i da sam imao čak 97 solističkih koncerata u toj dvorani. To me je prenerazilo. Shvatio sam da sam toliki broj koncerata izneo samo u tom našem hramu kulture. Ali, željan sam, kao i svi, da se vratim život. Protivim se onima koji misle da će pandemija promeniti tok istorije. Teško da će bilo šta uspeti da ukloni viševekovnu tradiciju koncerata u dvoranama. Samo živ koncert ima pravu dimenziju. Strimovi su, i pored najbolje tehnike, surogat. I siguran sam da će događaji uživo- u dvorani, crkvi, klubu da se vrati. Bilo je kroz istoriju epidemija, strašnih bolesti, puno smrti, ali umetnost je kao voda. Uvek pronađe svoj put i svoj tok – zaključuje Ljubiša Jovanović.

Komentari

Vaš komentar