Dve regionalne književne zvezde, Rumena Bužarovska i Lana Bastašić, 2020. godinu završile su sa po zbirkom priča objavljenom u izdanju beogradske "Booke". Zbirka "Mliječni zubi" Lane Bastašić sastavljena je od 12 priča sa decom kao glavnim likovima, a knjiga "Osmica" Rumene Bužarovske, objavljena u Makedoniji pre deceniju, prvi put je izašla na srpskom i pruža uvid u "rane radove" poznate spisateljice.
Od kako su objavljeni „Mliječni zubi“ i „Osmica“ vest o dve knjige širi se društvenim mrežama nekako zajedno. To i ne čudi, jer obe autorke važe za regionalne zvezde, prijateljice su, a njihova je čitalačka publika po mnogo čemu srodna. Međutim, njihova proza, olako, a često i paraliterarno, svrstavana „u književnost koju pišu žene“, po mnogo čemu se i razlikuje.
„Mliječni zubi“
Lana Bastašić pažnju šire čitalačke publike skrenula je romanom „Uhvati zeca“ (2018), koji je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu, a prošle godine osvojio je Evropsku nagradu za književnost. Roman je već objavljen, ili se čeka objavljivanje, u prevodima na 13 jezika.
Prethodno je objavila zbirku pesama „Naivni triptih o Bosni i umiranju“ (2015), kao i tri zbirke priča: „Tajni pigmenti“ (2010), „Vatrometi“ (2013) i „Nastja crta sunce“ (2015).
Iako je prethodna knjiga priča Lane Bastašić bila namenjena deci, a „Mliječni zubi“ posvećeni su jednoj Lini „koja ima sedam godina i gleda u Mjesec“ i glavni likovi svih 12 priča su deca, teško da je to knjiga za najmlađe čitaoce. Priče su, treba imati na umu i to, pisane tako da se i odraslim čitaocima posle nekih od rečenica zgrči lice ili želudac. I natera ih da se duboko zamisle nad pročitanim.
Odmah nakon posvete, sledi i rečenica bugarskog pisca Georgija Gospodinova iz knjige „Fizika tuge”, uzeta i kao moto i kao upozorenje: „Na početku svega… stoji jedno dete, bačeno u podrum“.
Likovi u „Mliječnim zubima“ su deca žrtve porodičnog i seksualnog nasilja, trpe batine i psihički pritisak od najbliže okoline, zapravo od onih od kojih se pomoć očekuje, izmaštani superheroji retko se pojavljuju i pomažu, a likovi iz bajki ako se i pojave, pojavljuju se kao varka iza koje stoji gnusna i jeziva realnost.
Sa druge strane, i sami protagonisti, ako nešto i učine i ponegde pokažu svoje (mlečne) zube, njihovi postupci takođe su tragični. „Trebalo mi je dosta vremena da zadavim tatu“, prva je rečenica koju naratorka izgovara već u prvoj priči pod nazivom „Šuma“. Priča „Posljednja večera“ počinje rečenicom koju izgovara jedan od dečaka: „Večeras će umrijeti“, „Kiselina“ zaziva bizarnu dečju okrutnost kakva se čita u antologijskoj Cankarevoj priči „Muve”, a ništa blaža nije ni priča „Krugovi“, koja se odvija na času fizičkog u osnovnoj školi…
„Upečatljive, nerijetko uznemirujuće – na način na koji to svaka dobra književnost mora biti – priče Lane Bastašić uvlače nas u tegoban, traumatičan posao odrastanja. Zli su roditelji i djeca naizmenice, kao što su mjestimice i topli, velikodušni, izgubljeni. Uzrok ‘devijantnog ponašanja’ suptilno je lociran u patrijarhalno, ksenofobno, šovinističko i seksističko društvo neimenovanog, ali opipljivog Balkana“, piše u recenziji „Mliječnih zuba“ pesnik Marko Pogačar.
Rumena Bužarovska ocenjuje da Lana Bastašić ovom zbirkom „ponovo dokazuje da je jedna od vodećih prozaista u regionu“.
„Centralna tema ove majstorski napisane, stilski besprekorne i krajnje dirljive zbirke jeste – detinjstvo. Možda bi zbog toga neko očekivao nežniju ili čak sentimentalnu knjigu, ali priče u ovoj knjizi su toliko brutalne, onoliko koliko je brutalno odrastanje u duboko strunutom društvu koje stoji nasuprot nevinosti osetljivog i pronicljivog deteta“, piše Bužarovska na koricama knjige Lane Bastašić.
„Osmica“
U ništa manje složenim situacijama, samo u drugačijim okolnostima, nalaze se i protagonistkinje (kao i muški likovi) iz priča Rumene Bužarovske. Njena knjiga priča „Moj muž“ (2014, na srpskom takođe u izdanju „Booke“) postala je bestseler širom regiona, a njena proza prevedena je i na brojne druge jezike. U toj knjizi autorka je kroz priče u prvom licu, date iz ugla žena različitih dobi i različitih društvenih miljea, bavila stereotipima o muškarcima, ali i odsustvom komunikacije u braku. Pre te zbirke objavila je i knjige proze „Žvrljotine“ (2007) i „Osmica“ (2010).
„Osmicu”, koja se prvi put sada pojavila na srpskom jeziku (u prevodu Katarine Tocinoski), mnogi čitaoci i čitateljke doživljavaju i kao neku vrstu uvertire u zbirku „Moj muž“. To može, ali i ne mora da bude tako.
U 11 priča iz „Osmice“, u „kratkim odlomcima iz života žena različitih životnih doba, intimnim uvidima u psihu likova i diskretno potcrtanih odnosa moći“, Bužarovska tematizuje traumatičan odlazak kod ginekologa („Tinin problem“), vršnjačko nasilje iz ugla majke („Ne plači, tata“), složen odnos među roditeljima iz ugla njihove ćerke („Talasi“), život sredovečne žene kojoj zubobolja otkriva širu sliku situacije u kojoj se nalazi („Osmica“), život žene rastrzane između supruga, svekrve i njene mačke („Meso za ručak“) ili odnos između dve sestre („Pribor za goste“). No, podtekst ovih britkim rečenicama ispisanim pričama znatno je složeniji.
„Svaka od ovih priča čita se kao napeta drama koja hrli katastrofi, emotivnom raspadu i krahu porodičnih odnosa“, navodi srpski izdavač „Osmice“.
„Sa sestrom sam počela da živim nakon što joj je muž umro, Bog da mu dušu prosti. Bio je dobar čovek, ali ne znam kako je izlazio na kraj s Belom svih ovih godina. Čini mi se da će kad-tad i mene sahraniti.
Moja sestra sebe naziva ‘multimedijalnom kompozitorkom – muzičarkom’. Kad je ogovaram sa svojim prijateljima, zovem je muzikantom, jer u principu ne ume da svira ništa osim klavira, a i to radi loše. Na primer, odbija da svira klasičnu muziku jer joj je pre mnogo godina neko rekao da pod njenim prstima Šopen zvuči kao udaranje čekića o nakovanj. Možda sam čak i ja to rekla, ali nebitno. Važno je da je nakon takvog komentara, a verovatno i sličnih koje je dobijala tokom studija, Bela počela da svira neku vrstu modernog džeza sa kojima se moje uši ne slažu ni dan-danas“, piše Bužarovska na početku „Pribora za goste“.
Ovaj skoro nasumično odabran odlomak pokazuje odlike njenog stila koji je privukao brojne čitaoce. Bužarovska, inače profesorka američke književnosti na Univerzitetu u Skoplju i prevoditeljka sa engleskog, autorka je i studije o humoru u savremenom makedonskoj i američkoj priči „O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče“ (2012).
Njena sklonost ka humoru oseća se ponegde i u „Osmici“, s tim što je humor koji povremeno blesne u karverovski nepretenzioznim, realističnim pričama tu pre „smeh od muke“, dat da se lakše proguta gorka pilula stvarnosti u kojoj žive njeni protagonisti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar