2
"Ne postoji ženska književnost, postoje žene koje pišu", kaže Lana Bastašić, autorka nagrađivanog romana "Uhvati zeca". Takav stav zvuči sasvim logično, iako pogled iz druge perspektive ostavlja prostora i za drugačija shvatanja često postavljanog pitanja postoje li "ženska" i "muška" književnost i u kakvom su odnosu.
Podela na „mušku“ i „žensku“ književnost postojala je, reklo bi se, oduvek. Vuk Karadžić je, recimo, narodne pesme delio na „muške“ (epske) i „ženske“ (lirske). Takva je podela, makar prećutno, opstala sve do jačanja feminističkih učenja i postmoderne, od kada su napisani „metri knjiga“ u kojima se ta podela problematizuje. Sa druge strane, skovan je i termin „žensko pismo“.
Pročitajte još:
Poslednjih godina u književnosti(ma) na području bivše Jugoslavije javlja se sve više autorki sa odličnim književnim delima, tako da neki čak govore i o „novom talasu žena u književnosti“ kod nas. Imajući to u vidu, organizatori Krokodila pozvali su ove godine na festival u Beogradu isključivo autorke. Kako one gledaju na pitanje postoji li „ženska“ književnost i po čemu se razlikuje od „muške“?
Lana Bastašić: Književnost je jedna i nedeljiva
– Slažem se sa Danilom Kišom koji kaže da je književnost jedna i nedeljiva, ne samo na osnovu pola, roda, nego ni na planu geografije i tema, tako da više volim da mislim da svi stvaramo jednu književnost, i da tu postoje najrazličitiji mogući glasovi, pa između ostalog i ženski – kaže Lana Bastašić i na pitanje da li sebe smatra ženskim piscem odgovara sa: „Ja sam neko ko se bavi pisanjem“.
Lejla Kalamujić: Sad žene pišu o svom iskustvu
Lejla Kalamujić, autorka knjiga kratkih priča „Anatomija osmijeha“ i „Zovite me Esteban“ i drame „Ljudožderka ili kako sam ubila svoju porodicu“, ne misli da je to toliko jednostavno pitanje.
– Neki će reći književnost je književnost, ali nije to baš tako jednostavno. U jednoj, dve dekade imamo jako mnogo autorica, nekako je prepoznat taj novi val žena koje pišu i mislim da definitivno postoji. Šta je promenio, šta je doneo? Možda uvid u neku drugu stranu priče. Kroz istoriju književnosti su dominantnije muškarci bili ti koji su pisali o ženskim iskustvima, o ženskom viđenju svijeta. Mislim da se u tom kontekstu situacija mijenja, da sad žene pišu o svom iskustvu, onako kako ga one vide i doživljavaju i samim tim dolazi do otvaranja čitavih tema, nekih koje se u književnosti baš i nisu toliko tretirale – kaže Lejla Kalamujić.
Adelina Teršani: Muškarci su odbijali da ispričaju naše priče
Slično misli i Adelina Teršani, slem pesnikinja i aktivistkinja za prava žena iz Prištine.
– To je komplikovano pitanje. Muškarci, zapravo, nisu uključivali živote žena i njihove priče u književnost, tako da smo mi morale da preuzmemo stvari u svoje ruke i to se, hvala Bogu, dešava. Zato mislim da postoji razlika u toj oblasti, stvari jesu određene polom. Zato moramo da vidimo razliku između muške i ženske književnosti. Definitivno postoji razlika. Glavni razlog je taj što su oni odbijali da ispričaju naše priče i uglavnom smo mi, ako bismo htele da ispričamo svoje priče, to morale da radimo anonimno ili pod muškim pseudonimima, jer to u javnosti drugačije ne bi bilo prihvaćeno – kaže Adelina Teršani i dodaje da njeni radovi u osnovi sadrže ženske borbe i probleme na Balkanu.
Radmila Petrović: Samo dobra i loša
Pesnikinja, autorka zbirke „Moja mama zna šta se dešava po gradovima“ Radmila Petrović, kaže da nije pobornik takve podele.
– Postoji dobra i loša književnost, mnogih autora i autorki i super je što je tako. Ne postoji ženska i muška i, po meni, nikad neće ni postojati – kaže ona.
Ana Vučković: Prvo književno delo, pa ime
Ana Vučković, autorka romana „Yugoslav“ i kolumnistkinja portala Nova.rs, misli i da ne samo da je i podela na dobru i lošu devalvirana, kao i muška i ženska.
– Postoji književnost, ona dirne ili uzbuđuje, a onda vidite da je na koricama muško ili žensko ime. U mojoj biblioteci, kada bi se napravio izbor onoga što ja imam, mislim da imam podjednako knjiga muških i ženskih autora, iako je među kanonskim piscima više muškaraca zbog toga što su u istoriji imali pravo da se školuju, da pišu, dok su žene ribale, rađale i sve ostalo. Sad je super što možemo i da ribamo, radimo i da pišemo – kaže Ana Vučković uz osmeh.
Olja Savičević Ivančević: Oprez zbog getoiziranja
Pesnikinja i prozna autorka Olja Savičević Ivančević skrenula je u intervjuu listu „Danas“ pažnju da, „kada se književnost umjetno odvaja na ‚mušku i žensku‘ treba obratiti pažnju da se, u dobroj namjeri, umesto promoviranja književnosti koju pišu žene, ta ista književnost ne getoizira, što je često“.
Milica Vučković: O ženama u književnosti postoje predrasude
– Muškarci i žene ne pišu isto ili različito, i muškarci i žene pišu. Književnost se ne deli na mušku i žensku već na dobru i lošu. Ako bi loše u književnosti kod žena bilo ono nešto, roze, ljubavno i trivijalno, ne vidim zašto je bolje u književnosti kod muškaraca ono bradato, falusno, lovačko-boemsko. Ono što je činjenica je to da su žene u književosti (kao i svuda drugde) daleko manje zastupljene nego muškarci, a tamo gde im se napravi prostor, stavi im se roze korica. O ženama u književnosti se odgaja velika predrasuda, velika nepravda. Istina je da žene nekada nisu imale ni vremena ni opciju da pišu. Ženska deca se nisu školovala – ne do pre šest vekova, već do pre dva kolena, i to na Balkanu, koji je, kao, Evropa – ispričala je Milica Vučković, likovna umetnica i autorka dve prozne knjige, u intervjuu našem portalu. I dodala: „Postoje one žene koje se feminizmom bave samo tako što ono što rade – rade đavolski dobro“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
