Tokom ove godine na portalu Nova.rs obavljen je mali sociološki eksperiment: vratili smo recenziju pop albuma u mainstream medij, svake subote u rano popodne.
Piše: Dragan Ambrozić
Ne pamtimo kad su tačno recenzije albuma pop muzike nestale iz našeg vidokruga, ali znamo da ih već godinama nema u najpopularnijim medijima. Specijalizovana muzička štampa na našem jeziku u međuvremenu je potpuno iščezla, tako da poslednji bastion kritike u Srbiji XXI veka predstavlja onih nekoliko muzičkih sajtova, ne prevelike čitanosti. Redovna kritika produkcije pop muzike, koja bi pratila međunarodna i domaća izdanja, još malo pa je potpuno uništena, te se iz ovdašnje kulture izgubilo bilo kakvo promišljanje globalnih muzičkih tokova, a samim tim i spoznaja gde je naše mesto u tom velikom svetu.
Postavlja se pitanje – koliko jedan čovek može tu da uradi?
Ne mnogo, osim da vas zainteresuje da pre svega volite muziku, i izgradite svoj stav o njoj, što je osnovna funkcija kritike. Muzika je muzika, bez obzira što možda ne simpatišete neki žanr ili ekipu koja ga sledi – dopustite sebi da je poslušajte, iskusite, pa prosudite sami. To se zove svoje mišljenje, za one koji su zaboravili. Ako ste ga stekli, čitajući našu kolumnu i slušajući pesme ponuđene kao ilustracija, misija ovog kritičara je ispunjena.
Godina 2020. bila je u svetu trenutak povratka digitalno prepakovanog diska, ali i rokenrola. Kao da se publika uželela autentičnih sadržaja i više nije mogla da izdrži slivanje istih zvučnih efekata niz uši, pa je potražila prave ljudske glasove i emocije. Tome je pogodovala i opšta kriza izazvana pandemijom, koja je oterala muzičare iz prebudženih studija u kuće, a publiku dovela u stanje očekivanja odgovora sa višeg mesta na pitanje – šta da radimo? Kao i toliko puta u kriznim situacijama, od političara nije bilo mnogo vajde nigde u svetu, te smo najčešće svi bili prepušteni sami sebi, nalazeći mir u muzici koju su vredni autori stvarali – izolovani u karantinu, poput nas ostalih. Nastalo je nekoliko remek-dela, i par odličnih ploča koje u ovom nesigurnom trenutku daju kakvu-takvu utehu uznemirenoj duši.
Prednost u ovom izboru od 30 najboljih albuma godine imala je umetnička vrednost, a ne broj hitova. Prvih 10 je rangirano, mesta između 11 i 20 i 21 i 30 nisu. Albumi uživo i kompilacije nisu uzimani u obzir.
Pozni vrhunac Dylanove karijere, poruka svetu koji je ispao još gori nego što smo mislili. Definitivan iskaz nekoga ko je upoznat sa spiskom svih zločinaca, i sad kao duh Hamletovog oca dolazi da nam saopšti ime onog ko nas je zapravo ubio. Nadmoćno delo koje nadilazi podele na popularnu muziku, književnost i politički aktivizam – suvišno je dodati da se ovakvi albumi jednostavno više ne prave.
2. Taylor Swift – folklore / evermore
Konačan dokaz da je generacija rođena devedesetih počela da odrasta i preuzma svoju odgovornost za ovaj jadni svet, jeste činjenica da se jedna od najvećih zvezda današnjice potpuno okrenula autorskim pesmama pravljenim da traju. Dva vrhunska pop albuma – u istoj kalendarskoj godini – koja je potpisala svojom rukom, dve strane stilizacije americana zvuka – sasvim su dovoljan dokaz da smo svi zajedno u potrazi za nečim univerzalno važnijim od onoga što nam pruža potrošački zabavni park.
3. Fiona Apple – Fetch the Bolt Cutters
Najoriginalniji kantautorski album ove godine, dodatno nas je uverio da priča o snažnom novom ženskom principu u pop muzici nipošto nije isprazna ideologija. Nalik na roman sa mnogo karaktera, u kojima često tako lako prepoznajete sebe, ili pozorišni komad koji se dešava u stvarnosti – ovo neobično delo donosi mnogo obrta koji pozivaju na pažljivo slušanje i teraju na razmišljanje. Podsećajući na hrabrost koju je jednom imao Tom Waits tokom osamdesetih, Fiona Apple u prilagođenom maniru rokerskog kabarea govori ovde istine koje treba saslušati.
Apstraktni soul Mosesa Sumneyja nema pandan u istoriji – on je izmislio taj stil, obeleživši godinu istinski odvažnim istupom, koji ne podseća ni na šta što smo do sad još čuli, inovirajući afroameričku tradiciju. Uvodeći ovim duplim albumom publiku u svoj strašni, uzburkani emotivni svet, Sumney nas na najnežniji mogući način sučeljava sa našim sopstvenim noćnim morama i nudi spiritualne načine da se one prebrode i izleče – muzikom… Vanredan autorski i izvođački talenat o kome će se još čuti. Dobrodošla revolucija osećanja.
5. Fontaines DC – A Hero’s Death
Najbolji alternativni gitarski album ove godine, toliko autentično ogorčen, zgrožen i energičan, da nam vraća veru u moderni rokenrol. Brilijantan portret odrastanja na periferiji metropole, u predgrađu Dablina. Pritom, Fontaines DC stoje na čelu prodora mini-talasa novih, mladih gitarskih grupa, pre svega iz Velike Britanije i Irske, često predvođenih devojkama. Konačno opet neko govori o stvarnosti onakvoj kakva jeste.
6. Dua Lipa – Future Nostalgia
Sveprisutna Dua Lipa najviše je napredovala unutar mainstreama i ove godine neosporno postala nova svetska zvezda. Vrhunski stilizovani album i prateća kolekcija remiksa – bili su oni ključni iskazi plesne pop muzike, koja se ove godine sva okrenula disko inspiracijama. Nošena mladalačkom energijom, Lipa je udahnula životnost povratku u diskoteku – uveravajući nas kako je baš to bilo potrebno kao odmor za dušu i telo od sve gorih vesti.
7. The Strokes – New Abnormal
The Strokes su novi klasici rokenrola, stalna definicija njujorškog rock coola, što pokazuje album New Abnormal na kome ih susrećemo pune razdragane ljubavi prema mitologiji grada u kome su ponikli. Odavno nisu zvučali ovako sveže i poetski fokusirano, dajući fuzijom gitara i elektronike novu definiciju savremenog pop rocka, te je konačno svima jasno da je reč o specijalnom bendu koji se aktivira samo u specijalnim vremenima.
8. Mark Lanegan – Straight Songs of Sorrow
Mark Lanegan verovatno nije novi Nick Cave, ali je svakako njegov najbliži opskurni rođak iz predgrađa. A ovo je onaj dugoočekivani trenutak kad je Lanegan nadrastao svoje uobičajene mračne poetske teme i napravio album širokog zamaha, pun propalih duša i nedosanjanih životnih planova, što se savršeno uklapa u atmosferu naše godine gubljenja kompasa i rizičnog življenja. Zlatni čas zrelog autora i omiljenog otpadnika rokenrola iz njegove B produkcije.
9. Tricky – Fall to Pieces
Ploča koja se pravi samo jednom u životu. Sa one strane dubokog ličnog bola zbog smrti ćerke, Tricky poručuje da nade uvek mora biti, sve dok još uvek postojimo. Inače bi bilo teško prihvatiti da je ova egzistencija puna nedužnih žrtava na sve strane – posebno danas, kad je svako izgubio nekog… Njegov namerno rudimentarno odsvirani album u updateovanom trip hop stilu, sa dužnim pijetetom i na najdirektniji način opisuje duh ovog strašnog trenutka, kako to još nikom nije pošlo za rukom.
Savršeno u skladu sa godinom u kojoj su džinovske razmere unutrašnjeg američkog rasizma postale očigledne celom svetu, zahvaljući mobilnoj telefoniji i društvenim mrežama, Run the Jewels objavljuju ratnički album, koji dodatno razobličava kulise onoga što je nekad bio “američki san”, a danas je američki košmar. Mnogi su se prikačili za Black Lives Matter pokret, da bi povećali svoju popularnost, ali Run the Jewels su tu već godinama i kao savest scene dovoljno dugo govore kako stvari zaista stoje – nije ni čudo što su upravo sad napravili svoj najbolji, i u isto vreme najangažovaniji i najpolitizovaniji album ovogodišnje hip hop produkcije.
11-20
The 1975 – Notes on the Conditional Form
Bruce Springsteen – Letter to You
Róisín Murphy – Róisín Machine
20-30
Lucinda Williams – Good Souls Better Angels
Phoebe Bridgers – Punisher
Beabadoobee – Fake It Flowers
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare