Superioran pop album prave zvezde, koji još jednom otkriva jednostavnu veličinu Kylie Minogue.

Kylie Minogue je na vrhuncu svetske pop slave.

Za nas koji se sećamo njenih efemernih početaka, već sama ova rečenica zvuči pomalo neverovatno, ali je tačna, jer je u međuvremenu Kylie Minogue napravila karijeru vrednu svakog poštovanja. Iz trash popa osamdesetih, kad je imala veće tiraže nego Madonna, uskočila je sredinom devedesetih pravo u rokerski cool zahvaljujući vezi sa Michaelom Hutchenceom, i neočekivanom singlu sa Nickom Caveom, pokazujući ovim poslednjim činom da ima unutrašnje snage za zaokret ka ozbiljnijim dometima unutar mainstream pop produkcije. Uglavnom je bila diva u anglosaksonskom krugu zemalja, sve dok se na sam vrh globalne pop scene nije definitivno popela 2001. albumom Fever i hitom za sva vremena „Can’t Get You Out of My Head“, ostavši upisana u kolektivnu memoriju neodoljivo zaraznim refrenom i umetnički upakovanom raskošnom razgolićenošću – u slavu ljubavi, naravno. Do danas je prodala preko 70 miliona ploča. Mada bi se na prvi pogled reklo da je u ovom trenutku Kylie Minogue jedna od onih zaostalih zvezda iz prošlosti koja surfuje na staroj slavi – godine 2019. televizijski prenos njenog koncerta na Glastonburyju zabeležio je najveću gledanost ikad, kad su u pitanju nastupi na najuticajnijem svetskom festivalu (skoro 4 miliona ljudi). Kao kruna ove velike istorije, prošle nedelje dolazi album Disco – u kome Kylie pronalazi sebe u ulozi odrasle kraljice plesnog podijuma.

Disco (BMG) je uleteo pravo na vrh britanske liste albuma, učinivši Kylie prvim ženskim izvođačem koji je na tom prestižnom tržištu zabeležio takav uspeh u pet različitih decenija, 1980-ih, 1990-ih, 2000-tih, 2010-ih i 2020-ih. Za razliku od mnogih drugih pop zvezda, Minogue se ovde pojavljuje kao koautor kompletnog materijala, što je povremeno bila i ranije na nekim pesmama, ali ne i na celoj ploči. Međutim, prvi put je zatičemo u ulozi snimatelja – za vreme prolećnog karantina zbog pandemije, sama je ovladala tehnikom beleženja zvuka i to obilno upotrebila na ovom izdanju, urađenom u njenom kućnom studiju.

Novi, petnaesti po redu album, svesno je odabrao za temu disko muziku, što je trend ove godine, kao što smo već više puta pomenuli (manje-više isto su uradile Dua Lipa, Lady Gaga, Jessie Ware, Róisín Murphy). Ali, Disco nije za današnje devojčice – za njih je Ariana Grande – ovo je muzika za onaj sve veći broj odraslih devojaka koje imaju između 30 i 40 godina, i hoće dobro da se provedu, malo ludujući bez kočnica. Ovo je album na kome nam Kylie daje afirmativnu verziju nesputane ženske oslobođenosti, u kojoj se život spontano odvija u diskoteci, noseći nas ka burnom kraju večeri.

Album otvara „Magic“, u klasičnom stilu prijatnog pop pozitivizma – deluje blagotvorno da još uvek neko veruje u magiju – prepoznatljivost motiva i načina pevanja čini da Kyline pesme teku kao voda, ne zapinjujući nigde, u skoro vrtoglavom tempu, bez predugačkih producentskih ludorija. Party time počinje jednom od najboljih pesama – „Miss a Thing“ – gde susrećemo razigranu Kylie u speedu, kako ne želi ništa da propusti u životu; u svojoj toploj neobaveznosti slatka je i „Real Groove“, što predstavlja nastavak iste teme životne užurbanosti. Nežno postavljajući svoje junakinje u aktivnu ulogu, u kojoj one biraju kad će i šta će uraditi sa sobom, Kylie čini više za svakodnevnu žensku slobodu izbora, nego sve politizovane proklamacije.

Tragovima rane Madonne ide „Monday Blues“, vesela pesma o rekapitulaciji uzbudljivog vikenda i mislima koje u vezi toga pogađaju svakog u ponedeljak, te uzavrelim refrenom sa brojanjem dana u nedelji do sledećeg petka kad će se žurka nastaviti; ona se i nastavlja retro-elektro zvukom koji od „Supernova“ čini onu pesmu na zabavi što tera ljude da skoče na noge i postanu nestašni. Kylie će još par puta namerno upotrebiti prisećanja na prošle zvukove koji su vladali diskotekama, kad je ona išla u njih sa drugaricama, sanjajući.

Hit singl sa odličnom melodijom, jednom od mnogih ovde – „Say Something“ – peva u slavu neprolaznosti ljubavi, za trenutak usporavajući vrtoglavi tok ovog albuma, da bi svi čuli srž poruke koju Minogue želi dobro da upamtimo. Usijano vrela i himnična „Last Chance“, nekako uspeva da dosegne epske razmere jednih Bee Gees (s pravom, i ona je Australijanka!), predstavljajući jedan od vrhunaca albuma sa svojim čežnjivim tekstom o poslednjoj šansi da se zapleše u diskoteci pred zatvaranje, pozivajući partnera da se odluči da joj konačno pristupi, jer je moguć i ludi nastavak negde drugde. Taj nastavak nošen disko-violinama donekle se nagoveštava u ekstatičnoj „I Love It“, u kojoj je jasno šta se dalje dešava između dvoje: „Dancе through the darkness / Togethеr eternally“; ova zavodljiva kompozicija ima svoj produžetak u još jednoj izazovnoj stvari: „Dance Floor Darling“ neskriveni je ljubavni poziv nekom rokenrol tipu da skupi hrabrost i izađe na podijum, pun referenci na zvuk i klubove osamdesetih.

Baladerski početak „Where Does the DJ Go?“ samo je varka, jer se uz zapaljivi funky ritam, Kylie dalje pita šta biva posle zabave sa glavnim umetnikom večeri – disk džokejem, hrabreći se kako se nije bez razloga lepo sredila, te da ima vremena za još jednu igru, uz reči koje sumiraju celo iskustvo odlaska u diskoteku: „Get loose on the dance floor / Keep living the dream / Pretend that nothing, oh, so bad can happen to me“. Moderni uplifting dance-pop „Unstoppable“ krasi insistirajući refren u kome se i dalje peva o neuništivosti ljubavi; za sam kraj Disco nam u svom brzom tempu, donosi „Celebrate You“, afirmaciju prijateljstva među devokama, kojoj ni predvidljivost naracije ne može oduzeti naivnu veru u lepe stvari koje se mogu desiti među ljudima. Nema ničeg loše u tome – sterotipi koje Kylie otelotvoruje, danas deluju humano i toplo, kao nešto solidno u životu koji odavno nema čvrst oblik.

U savršenom obrtu, posle svih uspešnih napora da bude velika svetska zvezda i proda milione nosača zvuka, Kylie otkriva još jednom da je najbolja kada je ono što je bila na početku – devojka iz susedstva. Ovde ona namerava da se dobro provede, pružajući sve što može od sebe, i želeći svima dobro. Ono što oduševljava jeste činjenica da, nalik grupi ABBA, Minogue potpuno i bez ostatka dirljivo veruje u ljudsku toplinu i svetlucavu istinu koju propoveda. Njen disko život zato nije eskapistička zamena za nešto, nego lepši deo stvarnosti – o ružnom već sve znamo.

Na ovakvim strejterskim albumima počivaju popularna kultura i biznis. Kylie Minogue će sama reći kako je Madonna uradila sve što je trebalo da se uradi u muzici, kao prava kraljica popa, i da je ona tek princeza – ali svi dobro znamo da je prava istina u tome da moraju postojati crna i bela kraljica, kraljica tame i kraljica svetla.

Neko mora biti dancing queen.