Da li ste spremni za afrički hip hop? Uspeh nigerijske zvezde Burna Boya možda je prvo prikazanje oblika budućeg mainstreama, a svakako jeste aktuelni dokaz da "crni kontinent" i dalje nepresušno proizvodi nove muzičke talente.
Evo nas usred novog fenomena u nastajanju: jedna od najvažnijih industrijskih vesti ovog leta svakako je pokretanje oficijelne afrobeats liste u Velikoj Britaniji, krajem meseca jula. Ovo je još jedan prilog tezi da je u toku velika decentralizacija pop muzike, koja se sad podjednako digitalno vidljivo i sa više šanse za uspeh može praviti bilo gde u svetu – pa i u crnoj Africi.
Afrobeats je zajedničko ime za različite vrste savremene afričke plesne muzike, što su poslednjih godina postale izuzetno popularne preko tematskih klupskih žurki širom Engleske, a na koje sad dolazi pre svega mešana publika. Britanska afrička zajednica je po broju članova i uticaju na muziku posle 2000, postala značajniji faktor nego ona nekada dominantna karipska, te su doseljenici iz Nigerije i Gane polako zamenili Jamajčane kao nosioci novih underground tokova. Oni su lansirali sveže, pa i radikalne ideje na Ostrvu, što se već neko vreme oseća podjednako u savremenom britanskom džezu (Shabaka Hutchings i njegovi projekti, od kojih se ističe Sons of Kemet), hip hopu/trapu (NSG), te dance muzici – gde je komercijalni prodor grime zvuka vezan velikim delom za njegovu popularnost u afričkoj dijaspori. Kako novi sloj useljenika nije izgubio komunikaciju sa zavičajem, tako je zahvaljujući njima porastao evropski rejting modernih imena baziranih u Africi – kao što su Wizkid, Mr Eazi, Davido i Burna Boy. Pomenuti umetnici već duže vreme bez problema pune velike sale Londona, Mančestera i drugih tamošnjih gradova, a Burna Boy je još prošle godine rasprodao nastup u Wembley Areni (kapacitet 12500), pa bi taj podatak trebalo da nam olakša shvatanje razmera ovog fenomena.
Tu sledi jedna napomena: afrobeats je sasvim nov termin – on nije isto što i afrobeat zvuk kog je stvarao Fela Kuti, ta istorijska veličina što je savremenu muziku nastalu u Africi uvela u istoriju popularne kulture tokom 70-ih godina prošlog veka. Felina herojska karijera bila je mešavina muzičkog i političkog aktivizma, spoj funka i afričkih ritmova, koji je istovremeno bacao u čulni trans, ali i širio novu društvenu svest. Fela kuti je delovao takođe u Nigeriji, ali jednoj drugoj Nigeriji, u kojoj je transnacionalni kapitalizam tek puštao korene, da bi eksploatisao tamošnja prebogata nalazišta nafte. Danas je to najveća nacija u Africi (200 miliona ljudi), ali posle nekoliko decenija vlasti vojnih diktatora – sada siromašna i duboko podeljena po socijalnim, etničkim i religioznim šavovima. A nafta? Pa, kako to reći – ona više nije njihova.
Burna Boy (rođen 1991. kao Damini Ebinoluwa Ogulu), nova je zvezda nigerijske muzike, koja je uporište stekla u Londonu, kako svojim ranim hitovima od pre nekoliko godina, tako i veoma uspešnim prošlogodišnim albumom African Giant. Kao i sam afrobeats pojam, koji pod svoju kapu iz marketinških razloga stavlja i trap i reggaton i highlife i R&B, sve samo ako je afričke proizvodnje – njegov muzički stil složen je iz različitih inspiracija, a on sam naziva ga afro-fusion. Ipak, jasno se vidi da je ideja vodilja potekla iz hip hop kulture, te da kod Burna Boya najvažniju ulogu igra čeličan životni stav, koji drži na okupu sve zvučne sastojke.
Pročitajte još:
Već samo ime njegovog petog albuma – Twice as Tall / Dvostruko viši (Atlantic) – ukazuje na visoke ciljeve, odnosno nove standarde u globalnoj popularnosti koju namerava da dosegne, nakon vrhunskog postignuća sa onim prethodnim, pozitivnim raspoloženjima prožetim African Giant. Tako ćemo se ovde suočiti sa takvim spiskom gostiju u duetima, kojih se ne bi zastideo nijedan ambiciozan mainstream projekat ma gde na svetu: defiluju ni manje ni više nego Chris Martin – pevač sastava Coldplay; Youssou N’Dour – senegalska legenda koja je jednom davno probila afro zvuk na televizijske top liste; Stormzy – trenutno najvažnije veliko ime britanskog grimea; Naughty by Nature – respektabilni jazzy rap veterani, kao i drugi izvođači. Ako dodamo da se u odlučujućoj ulozi izvršnog producenta nalazi lično Sean Combs, poznatiji kao P. Diddy – neosporna američka hip hop legenda već toliko godina – dok se kao gostujući producenti pojavljuju i dalje vrući majstori Timbaland i Anderson Paak – jasno je da je Burna Boya afroamerička entertainment zajednica u međuvremenu prihvatila kao svog, što može biti odlučujuće za njegov dalji proboj.
Međutim, najvažnija činjenica vezana za Twice as Tall jeste da on uopšte ne spada u albume koji slede već proverene formule uspeha: umesto posezanja za lakim receptom nagomilavanja hitova, šireći bezbrižnost i opuštenu „letnju vibraciju“, on nam prilično smelo prezentuje jednog autora dugačkog jezika i hrabrog srca, koji će se upravo u trenutku kad je na vrhu – pozabaviti samopreispitivanjem i razmišljanjem o smeru u kome svet ide, te tako odgovoriti i mnogo dubljim potrebama svoje publike nego što je tek puka zabava. Njegove gorke poruke su, na fascinantan način, u potpunom tonu sa vremenom, i pokreću prava pitanja – ali posmatrana sa autentično afričke strane – dok pesme ni jednog trenutka ne gube na zavodljivoj muzičkoj ležernosti, po kojoj je poznat. Burna Boy se tako ovde ukazuje kao vesnik novog mainstreama već i po tome što deli istu vrstu civilizacijske zabrinutosti kao i najpopularniji angažovani beli i crni autori sa obe strane Atlantika. Ovaj principijelni pristup glavni je dokaz da Burna Boy ima format zvezde sa razlogom i kapacitet da postane prepoznatljivi „glas Afrike“ širom sveta.
Možda sve to ima neke veze sa tim što je njegov deda izvesno vreme bio menadžer Fele Kutija, jer nije uobičajeno da na ovakvoj ploči jedna od udarnih pesama sa potencijalom hita, ona sa Chrisom Martinom – „Monsters You Made“ – ima tešku političku poruku protiv rasizma, pa i izrabljivačkog kapitalizma kao takvog, bilo gde na svetu, upečatljivo se nadovezujujući na Feline protestne reči. Ovde se jasno peva o tome kako se u današnjim medijima čudovištima nazivaju oni ljudi koji nisu imali šanse u životu, namerno osiromašeni i onda uhvaćeni u mašinu za eksploataciju, sve dok ne pobesne; zatim podseća kako su u školama u Africi učenicima predavali da su reku Niger otkrili Englezi, mada ona tuda teče od kad je sveta i veka; na sve to Martinov belački refren sumira vekove pogrešnog tretiranja crnačkog stanovništva. Kroz pesmu se provlači sempl „Dirty Diana“ Michaela Jacksona, uvećavajući njenu raskošnost, a sam kraj pripada autentičnom snimku govora pesnikinje i borkinje za ljudska prava pod imenom Ama Ata Aidoo, čisto da podvuče poentu za one koji ne shvataju.
Najveći deo toka albuma donosi kontrapunkt audio sočnosti i teških reči na pidžin engleskom, kroz koje Burna Boy otvara sebe, ispitujući svoju ulogu, greške, i novopronađenu samouverenost, kako u privatnim odnosima, tako i u sadašnjim svetskim zbivanjima. Pesma koja ga otvara – „Level Up“ – počinje ironičnim semplom Pata Boonea, a potom zatičemo Burnu kako uz N’Dourovu pouzdanu podršku, ubedljivo iznosi svoj lični program, obećavajući korak naviše u samospoznaji, usput se sećajući svojih drugara koji nisu imali sreće u životu, pa i dalje na ulici prodaju drogu i „neće nikad videti Sunca“; među ukupno 15 stvari, ima još komada sa istom tematikom, postavljenih tako da održavaju nit albuma, koju čine istovremeno i zabava i društvena osvešćenost na visokom nivou – „Alarm Clock“, „Naughty by Nature“, „Time Flies“, „Wetin Dey Sup“- sve od reda primerene emitovanju na zapadnjačkim radio stanicama, ali bez ikakvog kompromisa.
U Africi umeju prirodno da otpevaju čak i autotune, to neizbežno zlo savremene muzike, pa im zato nije ni potreban, osim kao šaljiv ukras na nivou bižuterije – ovde ga ima samo u tragovima. Raspevana „Wonderful“ vredan je pokušaj savremenog afro-pop hita, sa karakterističnim Zulu harmonizovanjem glasova, koji deluje kao da bi lepo stajao i na nekada velikom crossover hit albumu Graceland, jednog Paula Simona. Na hardcore jezgro afrobeats publike upućene su odlične party himne „Onyeka“, „No Fit Vex“ i „Comma“, koje donose više poliritmije.
Treba naglasiti da su u pratećim spotovima Burna Boya žene inače uvek predstavljene sa dužnim poštovanjem, bez standardnih bljutavih vulgarnosti, toliko uobičajenih u američkom hip hopu i trapu, prelepe na svoj unikatan način i uvek sa stavom, baš kao i on sam – nema sumnje da se međusobno zavode, ali kao dve apsolutno ravnopravne strane u igri.
Konačno, u „Real Life“ zatičemo ga kako sa Stormzyjem razmišlja o nepravdama što nam se svima dešavaju, da bi ploču zaokružila topla „Bank On It“, u kojoj se svode računi sa samim sobom, zaključujući da je i Burna Boy samo običan čovek.
Burna Boy pokazuje superiornu lakoću stvaranja, kao i ljudsku odgovornost prema publici, te samokontrolu dobrog boksera u svakom segmentu svog delovanja, kakvu bi poželeo mnogo koji autor širom sveta kad izlazi na najveću scenu. Ima neke više pravde u tome da su baš Nigerijci sve popularniji na globalnom tržištu, s obzirom da su do sad plaćali visoku cenu svog bogatstva prirodnim resursima, prineti kao žrtve na oltar imperijalističke planete, koja bez goriva na bazi nafte ne bi mogla da se okreće.
Daleko iza nas su vremena iz sredine 1970-ih, kad se kao prvi pravi afrički hit na svim radio stanicama orila nezaboravna pesma „Sunshine Day“, grupe Osibisa; daleko je i ono doba sredinom 1980-ih godina, kad su se jedan za drugim pojavili Youssou N’Dour, Salif Keita i Mory Kante, da konačno ponosno stave Afriku na mapu popa. Bilo je to sve pre nego što je izmišljena tržišna kategorija world music. Ali, Burna Boy danas dolazi kao naslednik ove istorije i vesnik novog doba, pošto je world music orijentisan na etničku muziku izgubio na značaju, a svet sad uveliko govori o velikim zvezdama savremene pop, hip hop i R&B muzike koje dolaze iz onoga što se zvalo Treći svet… nekadašnja predgrađa digitalno su postala prisutna u metropolama. I više nema stajanja. I više nema povratka.
