Trenutno najuzbudljiviji novi alternativni rok bend, na drugom albumu donosi nam strastvenu sagu o kraju mladosti.
Kad se pretvorio u umetnički izraz tokom 1960-ih godina prošlog veka, rokenrol je zauzeo poziciju stvarne muzike – odnosno muzike koja govori o stvarnosti sve ono što se na drugi način ne može reći – i tako zadobio svoj veliki društveni značaj. Međutim, pošto istina izgleda više nikom nije potrebna, jer ni u teoriji ne donosi profit, u popularnoj muzici danas i nema mnogo autora smelih da pričaju onako kako jeste, niti se neko trudi da nam pomogne da shvatimo kako stvari zaista izgledaju oko nas. Savremene pop zvezde – mi više ne zanimamo.
Fontaines D.C. deo su najnovije generacije talentovanih rokenrol bendova, koja možda preokreće stvari: jer, evo već dve godine ne prestaju da govore kako nam je stvarno, a publika im je izrazito mlada i sve brojnija. U njihovom slučaju, sve je počelo i doslovno nedavno – prvi singl su objavili 2017, a debi album iz 2019. nazvan Dogrel, po irskoj radničkoj poeziji iz pabova – doggerel – bio je namerno snimljen uživo na traku, sačuvavši zvuk koncertnog dešavanja verno. Ovo se ispostavilo kao sjajna taktika, jer smo odjednom dobili nov žestok bend koji je opevao predgrađa rodnog Dablina, nezadovoljstva onih što tamo žive, i sve to posmatrano kroz prizmu mladosti što o tome svedoči. Originalan način na koji su to uradili, prizivao je najbolje trenutke irskog rokenrola, ali i vrhunce alternativnog roka, pa nije ni čudo da su pohvalne recenzije pljuštale, a za njima i nominacija za Mercury nagradu. Ubrzo su postali vruća preporuka za svakog samosvesnog promotera koncerata i festivala širom kontinenta.
No, koliko je njihovo prvo izdanje bilo instantni hit, sa svojom postpankerskom frenetičnom i uzburkanom smešom emocija, te uticajima između ranih Interpol i mladih Arctic Monkeys – toliko tek objavljeni drugi album A Hero’s Death (Partisan / Rough Trade) donosi sporije ritmove, dublja razmišljanja i veću zrelost. Ispostavlja se da su Fontaines D.C. karakteristični po tome što u sebi ukrštaju nekoliko generacija drugačijeg rokenrola – tako ćemo na novom izdanju u udvojenim gitarama prepoznati jednako uticaje Television iz njujorških 1970-ih, kao i Ride iz engleskih 1990-ih; u pevanju možemo čuti odseve The Velvet Underground, isto koliko i The Jesus and Mary Chain, ali i The Smiths; evidentne inspiracije dolaze od velikih britanskih sastava iz perioda 1990 – 1995, a naročito My Bloody Valentine, The Stone Roses i The House of Love, pa sve do Blur; irska emotivna egzaltiranost koja svaki čas probija, podseća na poletni debi album grupe U2 – Boy, a bend sam priča da obožava The Pogues; dok mračna atmosfera ponekad priziva ugođaje koji su bili dobro poznati Ianu Curtisu i Joy Division. Ali, sve je to forma. Sadržaj kojeg donose Fontaines D.C. potpuno je njihov, i tiče se specifične dablinske lokacije na kojoj su odrasli i gde još i sad žive (predgrađe Liberty), kao i opštevažećih istina što ih dele svi siromasi digitalizovanog globalnog društva, razbacani po sličnim, najsporednijim tačkama ovog sveta.
Iskreno nadahnuti čitavim nizom pomenutih rokerskih veličina, jednako kao i velikim irskim pesnicima (od kojih najradije ističu Jejtsa), Fontains D.C. izgradili su svoj univerzum u kome svako može da nađe sebe. Stavljajući Dablin u centar svog poetskog pogleda na stvari, uspešno su postavili pozornicu koja je svima poznata, jer velikih skrajnutih gradova ima svuda koliko god hoćete, pa je lako prepoznati se u opisima života kome je neko pojeo dušu u tom poluraspadnutom urbanom okolišu, sa ljudima koji trčkaju po njemu bez ikakve perspektive, tražeći neki smisao daleko od centara bilo kakvog odlučivanja ili glamour metropola. Uprkos dablinskom slengu i akcentu, ili možda baš zbog tog gubitničkog glasa, njihove pesme imaju dramatičnu poznatost tema i odnosa, te žive svojim punim životom gde god da se slušaju, u Srbiji možda i više nego drugde.
Pročitajte još:
Album otvara sjajna „I Don’t Belong“, govoreći sve o tome koliko je današnja omladina izgubljena na svojim putevima u nemilosrdno ništavilo budućnosti. Količina zebnje koja curi iz ove pesme mogla bi da stoji između neke dve poznate numere na debiju Joy Division „Unkown Pleasures“, i da nikako ne štrči. Neposrednost kojom se bend obračunava sa ovim raspojasano-trulim svetom, odmah vas kupuje, i privlači na njihovu stranu, a da to savezništvo ne prestane do kraja ploče. Kako ne voleti momke koji počinju album obznanjujući svoju individualnu autonomiju, kao da je u pitanju politički proglas?
I sledeće dve numere mogu se odmah upisati u nove klasike: motorična „Love Is the Main Thing“, mračno je opsednuta kao da ju je za trenutak pohodio duh Iana Curtisa, a trans u koji vas vodi ova pesma, jedan je od glavnih argumenata u prilog tome da je pred nama grupa koja ima dovoljno duboko emocionalno uporište da bude velika, već sad. „Televised Mind“ donosi moćno hipnotičko gitarsko obračunavanje sa izvorištem opsene – pretvaranjem naše svesti u ekranizovanu svest, zahvaljući nečasnom trojstvu televizije, interneta i mobilne telefonije. Prava himna novog doba i jedan od rokenrol vrhunaca albuma.
Potom klizimo u nežnije vode, sa divnim primerima ekstatičnog principa kome se Fontaines D.C. prepuštaju punim srcem – tako „A Lucid Dream“ ima iskidani ritam nalik na drum and bass, ali i melodičnu prekrivku satkanu od osetljivih gitarskih preliva, kakve na vaše uši može na spusti samo uznesen rok bend. Zavijajuće gitare u „You Said“ cepaju dušu od samog početka, uvodeći vas u repetitivnu lirsku melodiju koju pamtite već posle prvog slušanja i osvaja do kraja, uz tekst o izloženosti krhkog bića ovom hiperubrzanom svetu.
Na sve to, baš ova stvar ima moćno ushićujuće finale kakvo skoro nismo čuli u nekoj savremenoj rok pesmi. Konačno, „Oh, Such a Spring“ melanholična je balada sa dokova Dablina, u kojoj prelom donosi loureedovski sentimentalni refren – u slavu grada kog vole i u slavu svoje izgubljenosti u njemu, nadajući se velikom povratku proleća, jer mu jedino ono donosi kakvu-takvu lepotu…
Fenomenaln singl „A Hero’s Death“ („Herojeva smrt“, prim. aut.), nije samo najbolja kompozicija koju su do sad napisali, nego u jednoj rečenici iznesen program benda – veruj u sebe ili se skloni. U energičnom ritmu koji preti razobličavanjem svakog suvišnog mračenja kao lažnog, pevač insistirajuće ponavlja: „Život nije uvek prazan“, uz lagane prateće vokala nalik na The Beach Boys, što celu pesmu prožima vanvremenskim seksi atmosferom. Tiče se vođenja života punim plućima, za šta smo isključivo sami odgovorni, mi i niko drugi.
Rokerski komadi tek slede, pa je „Living in America“ puna neopsihodelične atmosphere – u dubini ove pesme očito čuči boravak u Londonu, lutanje po njemu i ne baš velika impresioniranost istim, u poređenju sa neposrednošću Amerike. Burna, euforična „I Was Not Born“, ima korene u slušanju “novotalasnih” grupa, i ističe se kao još jedan preko potreban beskompromisan i strastven proglas apsolutne individualnosti, koji ovom bendu savršeno pristaje.
Ipak, od ovako eksplozivnog sastava, niko ne bi očekivao elegičan kraj, a oni su se upravo na to odvažili, dajući u finalu puni odušak sopstvenim zapitanostima, zbunjenostima i verovanjima. „Sunny“ je nežna velvetovska letnja šetnja kroz sećanje na voljenu i sve što mu ona znači, uz zavodljive prateće vokale kao iz neke francuske šansone. Sudbonosna balada za kraj, po imenu „No“, menja našu percepciju kako albuma, tako i grupe: krajnje neposredno izrečena, skoro u akustičnom maniru, ona sublimira sve već kazano u jedan ljudski krik: „I kad ne znaš šta je šta / ti osećaš, ti osećaš“. Manifest je to emotivnog oslobođenja da se svet prihvati onakav kakav je – krajnje siv.
Umetnička ozbiljnost ne napušta ovaj bend do poslednjeg tona, pa je više nego jasno da je reč o grupi koja ne samo da zna šta hoće da kaže, već – ona to mora reći. Fontaines D.C. su nam sa A Hero’s Death dali već drugo izdanje vredno široke pažnje, čija poezija ukrštena sa glasnim gitarama i režećom ritam sekcijom, tako mladalački čisto svedoči o vremenu u kome živimo. Uz Kinga Krulea, ovo je svakako najbolja nova autorska rok pojava trenutno na sceni.
Strastven album o napuštanju svoje mladosti i gubljenju svake nevinosti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare