Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Dugoočekivani novi album Lady Gage predstavlja nam visokokvalitetni dance-pop sa savešću.

„This is my dancefloor I fought for“
(„Free Woman“)

Lady Gaga jedna je od najznačajnijih pop umetnica današnjice, pa je i njen novi album sam po sebi događaj. Već dugo je prisutna, te je uveliko nastupilo vreme da napravi korak u mestu, zaokruži i prokomentariše svoju karijeru: u poslednjih 12 godina svojim talentom i radikalno zabavnim pojavljivanjima značajno je unapredila popularnu muziku – ne potcenjujući prosečan ukus konzumenta, postavlila je zadivljujuće visoke nove granice u artističkom pristupu produktu, uspešno se oslanjajući na iskustvo Madonne i rekonstruišući njen koncept serviranja velikog hita kao društvenog događaja, sa posebnom porukom. I to je sve u redu – kao predstavnica generacije koja je odrastala uz Madonnu, Lady Gaga (34) ima puno pravo da tumači njeno nasleđe kako god hoće. Tako je bila više treš od nje skidajući euro-dance fazon i prodajući ga Americi, pa potom celom svetu, više talentovana muzičarka od nje, na albumu „Cheek to Cheek“ sa Tonyjem Bennettom, i konačno ekstremnija od nje u čuvenoj haljini od mesa. Sve vreme, naravno, nastavljala je da šalje politički odgovorne poruke, zastupajući ugrožene manjine i one koji se tako osećaju.

Lady Gaga Foto: BACKGRID / Backgrid UK / Profimedia

Aura posebnosti što je okružuje, ovekovečena je pre neki dan prizorom Lady Gage kako u kamiončiću razvozi i dostavlja svoje diskove prodavcima, jer distrubucija nosača zvuka u Njujorku više ne funkcioniše zbog zaraze – ovo govori baš sve o njenoj želji da bude sa svojom publikom i džinovskom entuzijazmu što se u ovom prevrtljivom poslu računa kao najvažniji sastojak uspeha. Mislim, ona je osoba sa 11 Gremija i 1 Oskarom, i ne mrzi je da prodaje svoj album iz ruke… Ko je onda ne bi simpatisao kao pojavu?

Od Lady Gage kao super-zvezde očekuje se da pomera granice u mainstream kulturi – to je vrsta samonametnute misije koju sa uspehom već godinama obavlja. Ali pošto je period od sedam godina posle njenog poslednjeg „običnog“ projekta „Artpop“, ispunila svim mogućim eksperimentima koje je njena duša želela (akustična ploča „Joanne“, glavna uloga u uspešnom filmu „A Star is Born“, lansiranje „Together at Home“ – mini Live Aida iz kuće tokom pandemije), svakako je bio poslednji trenutak za pravu Lady Gagu i očekivani osvrt na sebe… Svet se u međuvremenu drastično promenio: ne samo da je Amerikom zavladalo neko biće koje pokušava da je još više razjedini, sve kao braneći je, ne samo da smo ušli u novi period opšte svetske uznemirenosti i ekonomske nesreće, nego je odrasla nova generacija slušatelja što tek sad otkriva ko je Lady Gaga uopšte. Zato je ovo perfektan trenutak da se Gaga još jednom potvrdi kao vrhunska pop umetnica, i ona to radi na najpozitivniji mogući način – u osnovi, „Chromatica“ (Interscope Records) upravo je ono što je većini potrebno u ovom trenutku: zdrav pop album, bez kompromisa.

Omot albuma Chromatica Foto: BACKGRID / Backgrid UK / Profimedia

Vraćajući se svom utemeljenju u pomenutom euro-danceu, čija throw-away estetika verno opisuje ovaj svet u kome je sve postalo prolazno – „Chromatica“ se vraća na tačku na kojoj je Lady Gaga postala planetarno slavna albumima „The Fame“ (2008) i „Born This Way“ (2011), konstatujući svojom autorskom pop muzikom kako je sve oko nas potrošno do bola. Lady Gaga i njen tim (producent BloodPop , kao i Boys Noize iz Nemačke, ali i Burns, Skrillex, Axwell i Madeon), pravi su majstori da od već mnogo puta čuvenih dance žanrova i podžanrova naprave statement. Ovde tako nalazimo tragove praktično svega što je bilo moderno u diskotekama i na raveovima poslednjih dvadeset godina, a da je sadržavalo vokal u sebi – i to upotrebljeno kao poetsko sredstvo Lady Gage, koja ima svašta da kaže o onome što ženu muči u ovo doba, na jedan neobavezan, ali ipak direktan način. Tako se susrećemo sa vrlo neobičnim spektrom intimnih tema za jednu ploču što trenutno figuriše na vrhu svake top liste – seksualno zlostavljanje, lekovi protiv depresije, moć glasina, ali i predavanje ranjivosti, kao i verovanje u vezu sa višim silama koje nas čuvaju kroz muziku. Gaga se podjednako bavi ružnom, kao i lepom stranom života, i to je čini dragoceno drugačijom pop ličnošću.

Ime „Chromatica“ aluzija je na sve boje sveta i njihovo hromatsko uklapanje, predstavljajući nam centralnu poruku Lady Gage – poziv na slaganje ljudi u različitostima. Album ima ugrađen umetnički koncept – podeljen je na tri celine gudačkim instrumentalima kinematografskog ugođaja, sva tri pod imenim „Chromatica 1 – 3“. Prvi deo počinje u njenom prepoznatljivom stilu – otvara ga soulful himnom „Alice“, odmah podižući bitažu i raspoloženje na visok nivo, uz prateći vokal koji peva nešto potpuno otkačeno, ali instant upamtljivo tipa „oh-ma-ma-ma“, dok refren nagoveštava kako junakinja i dalje traži Alisinu zemlju čuda. Nastavlja se u istom frenetičnom tempu, programskim hitom „Stupid Love“ u kome se Gaga otvara i priznaje da je sve što je ikad želela bila ljubav, makar „glupa“, a potom postavlja novu granicu u svom muzičkom izrazu sjajnim duetom „Rain On Me“, sa u međuvremenu odraslom Arianom Grande, gde se dve devojke poveravaju kako ponekad moraju da utope tugu kad stvari krenu nizbrdo. „Free Woman“ i „Fun Tonight“ su njene tipične tematske pesme o snazi do koje žensko biće dolazi kroz gomilu iskušenja, čime je scena za dalji razvoj priče postavljena.

 

Drugi deo krasi sestrinsko-zaverenička ljubavna konfrontacija „Sour Candy“, saradnja sa južnokorejskom devojačkom senzacijom BLACKPINK, što je i muzički svakako važan momenat na ovom izdanju, koji će doneti velike poene Lady Gagi na onom delu planete kome engleski nije maternji jezik. Ali ovde su i sporedne pesme hitične uz dozu intrige – tako „Enigma“ kao da euforično citira besmrtnog Bowieja iz „Heroes“, sa refrenom „we could be lovers, even just tonight“, „Replay“ fatalistički obznanjuje nemogućnost raskida veze sa pogrešnom osobom, dok slično paranoična „911“ donosi temu nemogućnosti raskida sa pogrešnom stranom svoje ličnosti, uz karipski ritam koji podražava šetnju ulicom.

 

U treći deo ulazimo sa malim dance-pop Frankenštajnom pod imenom „Sine From Above“, gde je Gagin specijalni gost ser Elton John – osim tekstualne ispovesti, koja je bez sumnje iskrena („when I was young, I felt immortal / and not a day went without struggle“), te međusobnog afiniteta ovih ličnosti povezanih pozicijom nekog ko ruši tabue i zajedničkom ljubavlju prema klaviru – pesma jednostavno nije uspela i ne kreće se ni u kakvom smeru. No, čak i ako ovo ubrojimo u njene ispade koji su pošli po zlu – to nema veze, pošto ona može sebi da dopusti i promašaj sa takvim velikanom, a da sve ipak dobije uvrnuti šarm ispunjavanja detinje želje. Verovatno je glavni problem bio u tome što je za jednu numeru angažovano ravno 13 autora i 6 producenata, no tako se danas u digitalizovanoj muzičkoj industriji prave kompozicije – svakom platite ono što ume da uradi i skrpite delove u celinu, a „smeli“ drum and bass deo koji štrči nalepite na sam kraj.

 

Poslednje dve stvari, transična „1000 Doves“ i zbog poruke namenski teatralna, regeu okrenuta „Babylon“, otkrivaju koliko je Lady Gaga i dalje raspoložena da ide stopama gospođe Ciccone, praveći sub-madonna pop sa porukom za savremenu generaciju – što nije nimalo pogrešno, budući da je biti kao Madonna odavno žanr – gospođica Germanotta samo to radi najbolje i sa novim obrtom. „Babylon“ doduše malo previše podseća na „Vogue“, ali ko se još seća te pesme?

Lady Gaga, naravno, ne ume ništa da radi polovično, pa ni da stoji u mestu. Zahvaljujući ovom strasno otpevanom, friendly albumu bez ekscesa, videćemo da li joj je prvi korak na sigurno u životu proširio globalnu popularnost ili je srozao u očima njenih fanova – kritika je već podeljena, mada je „Chromatica“ trenutno najbrže prodavani muzički proizvod ove godine.

A šta ako danas svi samo žele svoje parče obične, dobre pop muzike? U ovim previše uzburkanim vremenima, možda je najveći eksces biti safe i predvidljiv?

Komentari

Svi komentari (1)