Piše Dragan Ambrozić: King Krule - "Man Alive"

King Krule je novi autentični rok pesnik našeg bespuća. Njegova muzika je epska panorama straha u kome obitavamo i najbolje opisuje neizvesnost sa kojom se svakodnevno susrećemo, danas više nego ikad. On je taj posebni umetnik čija muzika detektuje egzistencijalnu imploziju kojoj prisustvujemo (i bez ovog što nam se desilo), autor albuma koji kao spomenici ljudskoj budalastosti govore o velikoj globalnoj dezorijentaciji, što traje već godinama.Izgledom nalik na nekog riđeg mangupa, ojađenog lica kao istinski londonski vagabund kome se u životu nije dalo, Archie Marshall (rođeno ime) jedan je od onih likova koji se tiho ušetaju na scenu da tu i ostanu. Sa već tri ozbiljna albuma iza sebe, mada ima tek 25 godina, uveliko je dokazao da danas nema talenta kakav je on, sposobnog da izvrne predvidljiva očekivanja od muzike naopako, i brutalnom pesničkom moći prenese doživljaj stanja u kome se nalazimo.

Jer ono što nam odavno, kao žednima u pustinji nedostaje, jeste neposrednost istinskog osećajnog iskustva, a King Krule na tome ne štedi: sve njegove pesme su emocionalni egzorcizam - grebu po kulisama onoga što nam se predstavlja kao realno zbivanje, otkrivajući jednu intimnu paralelnu stvarnost u kojoj još ima mesta za skrivenu, krhku ljudsku suštinu, što uvek na srcu počiva.Prethodnim izdanjem "The Ooz" i najnovijim "Man Alive" (True Panther Sounds), King Krule se nametnuo kao poseban umetnički underground fenomen sa veoma vernom publikom: rock’n’roll-noir heroj, kakvog već neko vreme nije bilo, koji luta ovim svetom nalik na modernog trubadura i priča nam iz prve ruke šta mu se sve ispodešavalo. Bez obzira što je svoje ime vezao za okruženje Londona, King Krule je u stvari pravi naslednik bristolske trip hop scene - njegova rok muzika bez pravila, na tragu je Massive Attack u mračnom raspoloženju, i ponekad zvuči kao grublji, ogorčeni Portishead, no ovo je samo pola istine. Neko će, opet, prepoznati tragove nervozne mušičavosti The Fall i jazz-afro-psihodelije Sons Of Kemet, dok je na drugom mestu već rečeno da se kod njega "sudaraju Nirvana i Miles Davis".

Svakako, ova rasprava o uticajima je akademske prirode, jer je jasno da se ovde ukrštaju suspregnuta rokerska energija, koja samo što ne eksplodira, sa džezerskim slobodama u sviranju - na do sad potpuno nepoznat način. Njegovi muzički sastavi imaju ozbiljnost klasike, a sačinjavaju ih odlomljeni delova rocka, jazza, soula, duba i još ponečeg drugog što nije bitno definisati, a nije ni moguće, jer King Krule ima začarani zvuk koji je samo njegov.Udarne kompozicije na "Man Alive" su "(Don’t Let The Dragon) Draag On" i "Alone, Omen 3" - tu je King stvarno na svome, meandrirajući kroz zvuke što polako nadolaze i polako se povlače, kao plima i oseka. Dok u prvoj heroj uzmiče duboko u sebe tražeći rešenje za neotklonjivu čamotinju u kojoj se nalazi, druga je velika poema o usamljenosti, napisana kao poruka ženskoj osobi da se nikad ne plaši onoga što se događa u velikom gradu, završavajući se stalno insistirajućim "nisi sama", što kao iskaz, posebno u sadašnjem trenutku, zvuči kao tačka spasenja ljudskosti.https://www.youtube.com/watch?v=bWnK2t_FxrYNumere "Cellular" i "Theme For The Cross" govore o komunikaciji, tom tkivu savremenog društva, sa prepoznatljivim neurotizovanim štimungom koji toliko podseća na new wave, da sam još jednom morao da proverim kad su nastale. Impregnirane klasičnom gradskom teskobom, obe donose tople emotivne objave nastale u otuđenim situacijama, u kojima se ne bi reklo da ih može biti.Prvonavedena otvara album izuzetno dirljivom pričom u kojoj se pominje prekid veze na mobilnom usled gubljenja signala, ali se tek u finalu otkriva i potom mnogo puta ponavlja kako Archie zapravo pokušava da dobije svoju bivšu devojku – ne znamo zašto, ali jasno je da mu je mnogo potrebna. Ona sledeća je storija o tragediji migranata na obalama Evrope, prikazana kroz neobaveznu vizuru televizije, ali pesma zapravo čini da dobro osetimo grč zbog sramotno nonšalantnog predstavljanja ove ljudske drame i shvatimo koliko ta površnost ponižava nas same, od kojih se očekuje da posle tih slika nastavimo da živimo u svojim sobama, kao da se ništa nije desilo – čista i jaka doza afektivne kritičnosti, kakvu odavno nismo čuli.Glasna "Stoned Again" ima naraciju hard bluesa u kome narator prosto konstatuje kako se vrti u krug sa lošim i zatupljujućim navikama od kojih nikako ne uspeva da pobegne, mada ga one nikuda ne vode – i koliko god voleo svoju curu (opisanu kao kiselo-slatku, odnosno "my lemon honey"), on ne može da promeni svoju sudbinu. Baš kao i anonimni crni pesnici nekada, King Krule uspeva da od privatnog neuspeha napravi mitološku priču, u kojoj svako može da se prepozna.Čini se da se prava poruka albuma ovaj put ipak krije u ljubavnim stvarima - pre svega "Underclass" i "Please Complete Thee". Prva ima zamah dobre pozorišne drame sa otvorenim krajem, u kojoj susrećemo romantične junake što žive svoje proklete usude na dnu društva, i dok se vole, uopšte nisu sigurni da se zaista vole i šta ih stvarno čeka. U drugoj, ujedno i završnoj tački ovog opusa, King Krule počinje sa retko direktnom molbom njoj da dođe i učini ga potpunim; potom prolazi kroz čitav niz stalnih dilema, kao sažetak svih tema na albumu, od potapanja sveta do sopstvene medijske slike, da bismo iz jednog stiha shvatili da je svoju specijalnu osobu gledao sa bine kako odlazi sa koncerta i zauvek iz njegovog života, ne shvatajući zašto se to desilo. Cela pesma je poziv nekome da se vrati, kao što su najlepše balade ponekad znale da dozivaju izgubljene ljubavnike.Sa svojom afirmacijom čovekovog prava da luta i čini greške, biva zapitan nad smislom i začuđen nad besmislom, ovo je svakako najpozitivnija turobna muzika današnjice, izašla u pravi, najdepresivniji čas savremene civilizacije.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram