Odličan album Deftonesa spasava dan svima koji vole novi heavy metal.
Verovatno nema mnogo toga što možeš da radiš u Sakramentu, Kalifornija, i nikad nije ni bilo. Biće da su to svojevremeno otkrili Deftones, pa su se kao ekipa drugara – skejtera 1988. latili gitara, što glasnijih, to boljih: diskografski aktivni od 1995, posle 2000. su našli svoj zvuk kog kritika često opisuje kao „alternativni metal“. Kako god ga zvali, karijera ovog sastava pravi je pokazatelj kako se tokom 90-ih i naročito u novom veku, u krilu ovog žanra desila mala revolucija, tokom koje su iznikli mnogi drugačiji metal sastavi, autorski originalni i inovativni na način koji je promenio našu percepciju „metalaca“ kao konzervativne potkulture što stalno traži uvek jedan te isti sadržaj. Prvo nu metal, a tokom 2000-ih i metalcore i mathcore, ukrstili su poštovanja vrednu beskompromisnost heavy metala sa mnogo više smelih muzičkih rešenja, učinivši neke od novih bendova pravom avangardom u okviru rok muzike. Od Korn do Tool, bio je to zvuk kog pre njih nismo mogli ni da sanjamo.
Mesto Deftonesa u ovom procesu je značajno, kao metal sastava koji je dao originalnu novu formulu ukrstivši teški zvuk, pevanje inspirisano grungeom, i svoje mešano etničko poreklo u kome ima dosta latino sastojaka, stvarajući autentičnu viziju futurističke gitarske muzike. Uspešno igrajući na granici između ekstremnog zvuka i emotivnog vokala, Deftones su stvorili svoj stil, kog se verno drže i danas, izdajući kvalitetne albume na svakih nekoliko godina, bez suvišne žurbe. Nedavno objavljeni album „Ohms“ (Reprise), stigao je do petog mesta Billboardove top liste, kao odličan nastavak komercijalno najuspešnijeg dosadašnjeg izdanja „Gore“ iz 2016 (s kojim su došli čak do pozicije broj 2), potvrđujući da – u njihovom slučaju – umetnička doslednost može doneti tržišni uspeh. Bonus je činjenica da ih mladi bendovi često navode kao svetao primer integriteta i uspešnog odupiranja pritiscima industrije zabave.
Okosnicu grupe čine Chino Moreno, kao pevač i autor tekstova, te gitarista Stephen Carpenter – potpuno različitih muzičkih ukusa (pank i novi talas protiv ortodoksnog metala), ponekad u ljubavi, ponekad u svađi, oni kreiraju nezaboravnu tenziju koja čini da njihove najbolje pesme imaju uz monolitnu glasnost i jedan redak, dramatičan kvalitet. Pravi proboj počeli su pločama „White Pony“ (2000) i „Deftones“ (radni naziv „Lovers“, 2003), koje je, kao i prethodne, producirao Terry Date, presudno definišući zvuk sastava – interesantno je primetiti kako se ovaj njihov stari saradnik ponovo pojavljuje tek sad, upravo na „Ohms“, što dovoljno govori o želji Deftonesa da se ovim albumom vrate na svoj prvobitan mladićki način rada, pomalo zaokruživši karijeru.
I stvarno, novo izdanje zvuči fokusiranije na poruku nego inače, kao da su se Deftones svesno skoncentrisali da bi napravili nešto najbolje što mogu, te se već sad može reći da je „Ohms“ među njihovim najuspelijim delima. Istovremeno intiman i bučan, kao do maksimuma pojačan gitarski zvuk koji vapije za spiritualnim zadovoljenjem, on kreira moćnu osećajnu katarzu u skoro svakoj pesmi od koje je sačinjen. Mada je neko u šali rekao za Deftones svojevremeno da su „Radiohead metala“, naglašavajući njihove artističke ambicije, očigledno je da je ovo pre svega metal sa dušom.
Čim vidite izuzetno uspeli omot sa velikim zapitanim očima, od kojih jedno kao da suzi, sastavljen od 12995 tačaka (rad Franka Maddocksa, njihovog stalnog dizajnera još od „White Pony“), jasno vam je da kod njih ne nedostaje mistike i zapitanosti nad sudbinom sveta – ovaj put sasvim opravdano. Album tako otvara „Genesis“ u kojoj se kombinuje metal sa neopsihodeličnim aranžmanima, dok profetski pobunjenički stihovi otvaraju album beskompromisno obećavajući: „I reject both sides of what I’m being told / I’ve seen right through, now I watch how wild it gets“. Već tu je očigledno da je anti-establišment etika i estetika grungea, posebno u Alice In Chains i Soundgarden verziji, nešto što smatraju idejom vodiljom kad je u pitanju rokenrol poezija u pokretu. Uostalom, zar Om nije jedinica električnog otpora?
Nastavljajući u srednjem tempu kog će držati na svih 10 pesama, sa „Ceremony“ kreću poruke lične prirode, u ovom slučaju ljubavničko-oproštajne, da bi nam se na sledeće dve stvari Deftones ukazali kao nadahnuti inovatori filozofije metala.
Kompleksna „The Spell of Mathematics“ istovremeno je i jedna od najintezivnijih kompozicija, ljubavna, mistična i dramatično skokovita – vodi nas iz hladnog (gitare) u toplo (vokali) – dok grčevite udare prepušta urlajućem Morenovom glasu, a ne gitari što uglavnom drži ritam, da bi nam taj isti glas potom doneo fragilnu melodiju, pa čak i harmonije, koje potpuno menjaju ovu pesmu sačinjenu od talasa dolazećih i odlazećih osećanja.
Sjajna „This Link Is Dead“ je neka vrsta metafizičkog metala, jedna od najvažnijih pesama ovog albuma, na kojoj Moreno ispušta do sad nečuvene krike, skrivajući svoju tiradu protiv mržnje kao životnog puta unutar progresivne rok strukture koja sve vreme nepredvidljivo meandrira, vodeći nas neznano kud – jer je taj link, kao što kaže naslov, odavno mrtav.
Komunikativna „Radiant City“, sa rifom koji seče kao brijač, priziva neke nepoznate neo-grunge hitove za novo doba, pevajući o opštoj konfuziji i blizini ivice sa koje se može pasti; „Pompeji“ je prva skoro-pa-balada, neodoljiva u svojoj zavodljivosti, kao da nas vodi kroz san, sa hipnotičnim outrom koji traje minutima, plešući na ivici ambijentalne elektronike, dok je „Headless“ u sličnom tonu, druga skoro-pa-balada, lepa u svojoj nežnosti i blago podvučenim orijentalnim prizvukom što podseća na hipi vremena. Obe dolaze iz paralelnog poetskog sveta u kome neki nama posebni ljudi donose sudbinske poruke, pozivajući nas da zajedno branimo smisao dostojanstvenog postojanja.
Naslovna „Ohms“ veličanstvena je suma svih utisaka sa ovog albuma, nova metal himna koja obećava susret sa druge strane pakla sledećim rečima: „This is our time / We devour the days ahead / We’ve been possessed / By these changing times / As we slip on through / We promised to meet again / Somewhere“. I zbilja, kad sve ovo nekako prođe, jednom ćemo se naći, sa druge strane, i trebaće nam prijatelj koji nas čeka.
Već smo pričali o tome kako je čitav niz rok autora našao za shodno da u ovim vremenima velikih iskušenja napravi značajne albume, ili bar ploče koje pokušavaju nešto da kažu o našim životima i o onome što stvarno osećamo. Kao da nam je više dosta te totalne ispraznosti – površnih medija, površne politike i površne muzike – i da polako postajemo svesni da niko više ne govori za nas. To je možda razlog zašto rok grupe ponovo ove godine zvuče ovako ozbiljno, pokrenute novim razlogom za postojanje.
Deftones su sa „Ohms“ potvrdili da su veliki romantičari heavy metala, te da je ovaj žanr u XXI veku onaj deo pop kulture koji nam se još uvek obraća, jer mu je stalo do pojedinca i prati njegove male drame, na isti način na kog su to veliki rok autori uvek radili.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar