Podeli
Foto:Avalon.red / Avalon Editorial / Profimedia

Prednost karantinskog života jeste što odjednom imamo mnogo vremena za sebe - Paul McCartney je sa zadovoljstvom umeo da ga upotrebi i napravi istinski lep mali kućni album.

Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Verovatno je glavna vest u vezi sa novim albumom Paula McCartneya, koji se zove McCartney III (Capitol Records) – to što je uopšte izašao. Sve novo što snimi neko od preostalih The Beatlesa, ogromna je novost u 2020. godini, s obzirom da su svoj debi singl objavili 1962. – raspon je dugačak kao polovina ukupne istorije popularne muzike. Pri tom su The Beatles i tako napisali jedan značajan deo njenih najboljih pesama (sam McCartney drži svetski rekord sa 32 prva mesta na Bilbordovoj Hot 100 listi singlova)…

Mada je tek objavljeni McCartney III već na vrhu top liste albuma u Ujedinjenom Kraljevstvu, Paul ovaj put svakako nije imao nameru da se ponavlja i dostiže svoje nekadašnje uspehe, nego da stvori jednu ugodnu ploču, u čijoj je kreaciji pre svega sam uživao, sve u nadi da ćemo i mi u njoj pronaći nešto za sebe. On ovde sledi koncept sa kojim je započeo svoju solo karijeru, na rudimentarno akustičnom McCartney I (1970), te razvio dalje kroz rani elektronski McCartney II (1980): albumi sa njegovim imenom i rednim brojem uvek su bili low-key projekti na kojima je Paul svirao sve instrumente, u “sirovom” maniru, bez suvišne artističke šminke – predstavljajući se kao ono što jeste.

Omot albuma “McCartney III” Foto:Tanjug/Capitol via AP

Tako i McCartney III ima neobaveznu, ali ipak ozbiljnu atmosferu sobnog dešavanja, tokom kojeg veliki umetnik daje sebi oduška i peva ono što voli, kad je već sam. Na neki način, bilo bi čak i pomalo neprijatno da nam se ovaj genije pop pesama, neuništivo optimističkog duha, u ovakvom trenutku preteće neizvesnosti obrati nekim veselim pesmičuljkom. Umesto toga, dobili smo apsolutno nepatetičan set u kome ima folk uticaja, rok tripovanja, soul ljubavi, kao i blagog sloja onog začudnog bitlsovskog studijskog eksperimentisanja, kog danas ume da proizvede tek jedan čovek na ovom svetu. Kao kakav dobar zatureni session samih The Beatlesa, što je tek sad nađen na nekom tavanu, McCartney III donosi dozu spontanog, zdravog rokenrol ludila, i iskrenog čovekoljublja koju su samo oni umeli da iskažu.

Ono što najviše uzbuđuje jeste činjenica da ovih desetak pesama ima jedan iskonski prizvuk – pred nama se za trenutak otvaraju neslućene dubine, vrata ka počecima savremene pop muzike, i odjednom postajemo svesni da se na III odvija mali dramski igrokaz jednog od najvećih među najvećim umetnicima. Aranžmani su dirljivo harmonični, delikatno nežni ili naprosto smeli, ali uvek prevazilaze očekivanja, dajući albumu slatku svežinu. Sam Paul je u ovim jezgrovitim krokijima izgleda našao sebe, gospodski je mio i drag, nadnoseći se nad sve jade i nedaće koje su nas ophrvale, neštedimice deleći svoju plemenitu samilost za svakog. Prosto nije moglo biti boljeg trenutka od ovog katastrofalnog, da se malo stare bitlsovske naivne magije prospe ponovo po svetu.

Već i sam početak pun je entuzijazma: “Long Tailed Winter Bird” vodi nas kroz dolazeću plimu emocija, u ovom elektrifikovanom himničnom britanskom folk instrumentalu – takvih uticaja je bilo u Paulovoj solo karijeri – što podiže raspoloženje svojom neiskvarenom poletnošću. Kao da autor želi da smesta zaigramo neko škotsko kolo i zaboravimo na sve što nas mori.

Nestašni elektronski ukrasi utkani u gitare na “Find My Way” ne mogu da sakriju činjenicu da je u pitanju prvi jak rokenrol momenat na albumu, i najava snažnog karaktera albuma III, što ne protivreči njegovoj intimnosti – ovo je rok muzika za slušanje solo ili udvoje. Refren je instantno hitičan, na prijatno starinski način – obraća nam se direktno kao da nas poznaje, govoreći nam da je osoba koja ovo peva naš uvek i stalno prisutni prijatelj, bez obzira na zlokobna dešavanja okolo.

Sledeće tri stvari svedoče o neugaslom McCartneyjevom tihom aktivizmu na strani malih ljudi. Neobično je direktna “Pretty Boys”, priča o momcima kao seksualnim objektima, tema koju su Paul, John, George i Ringo dobro iskusili u ranoj fazi karijere, i neka vrste neočekivane mini socijalne studije društvenog odnosa prema muškoj lepoti. Rok cepačina iz podruma, “Lavatory Lil”, nosi nas još dalje, na same početke The Beatlesa, kroz efektno kratko gitarsko soliranje i marširajući ritam, suočavajući nas sa sočnim karakterom ženske ličnosti o kojoj se radi.

Klavirom vođena “Women and Wives” upozorava parove u svim mogućim vezama da paze kakvo nasleđe ostavljaju deci i kaže: “Hear me, women and wives / Hear me, husband and lovers / What we do with our lives / Seems to matter to others / Some of them may follow / Roads that we run down / Chasing tomorrow”.

Izuzetno delo je “Deep Deep Feeling”: pomalo bowiejevskog futurističkog soul štimunga, ona traje minutima, odlazeći u fade i s pravom se ponovo vraćajući. Sa retkom čulnom uverljivošću ovde se opisuje bol za voljenom osobom koja je nestala. Jasno je da je ovakvu kompoziciju Paul napisao samom sebi i ženama koje je voleo, i teško da išta može da se doda posle ove šapatom otpevane, nesvakidašnje senzualne vožnje kroz podzemlje osećanja.

Druge dve lepe, soulizirane numere – nežna kao dodir “The Kiss of Venus” i sinti-duvačima pojačana “Deep Down” – dalje produbljuju ovu čežnjivu atmosferu u kojoj Paulov glas donosi nesvakidašnju toplinu. Tek kad je osetite – znate da ste je uvek želeli, jer je to naravno onaj isti glas koji nas je zaveo sa “Michelle” i još gomilom naizgled nevažnih kompozicija, što drže srce do danas. Pravo je zadovoljstvo slušati kako neko peva te jednostavne šablone i izgovara mnogo puta izgovorene reči, na način koji ih diže u status životnih istina. Ovako zvuči čovek kad stvarno želi nešto da kaže drugom, nasuprot većini današnjih pevača, koji nam se namah ukazuju kao automati, i to za laki, najlakši keš.

Snažni riff električne gitare i tekst o želji za letenjem, pretvaraju “Slidin'” u još jednu glasnu odu rokerskoj nezavisnosti, čisto da ne zaboravimo o čemu se ovde radi. Malo queenovskog glam ugođaja naslućujemo u “Seize the Day”, tek da se ukratko prisetimo kako je stvaralaštvo The Beatlesa bilo toliko široko po zamahu, da je zacrtalo žanrove što su tek došli posle njih. Na kraju, ništa ovde ne traje duže nego što treba, i lakoća sa kojom ploča teče, odaje ruku pravog majstora.

Sve se okončava smirajem u zagrljaju folka, ponovo: “Winter Bird / When Winter Comes”, pastoralno su zaokruženje albuma koje donosi čar nevinosti dočeka zime u društvu prirode i domaćih životinja. Verovatno samo McCartney od ovoga može da napravi pop pesmu koja greje, idealnu za doček Nove godine.

Jedini problem koji možemo notirati jeste činjenica da se glas Paula McCartneyja nepovratno promenio. On povremeno zvuči škriputavo, ali – kako bi drugačije trebalo da zvuči deda od 78 leta? Hrabro je, iskreno i pošteno što je dopustio svom vokalu da lagano kopneći peva onako kako sad može, pod stare dane – sve bliže poznom grgoljenju Johnnyja Casha. Da je preduzeo umivanje bilo kakve vrste, nekakav voice-lifting, McCartney bi narušio svoj ugled maestra iskrenih emocija… ovako, bez greške ih detektujemo u vibracijama grla ovog čoveka koji je otpevao neke od najlepših pop pesama od kad je sveta i veka, i sad se malo opušta i zeza, bez suvišne sentimentalnosti, sam u kući i za svoj groš.

Dobronamernost McCartneyja ne može se osporiti. Svaku pesmu na svojim albumima, pa i na ovom, krojio je sopstvenom rukom, tako da nam dobro pristaje dok je slušamo, trudio se da nas oraspoloži, i uopšte učini da se posle njih osećamo dobro – to je razlog njegovog postojanja, čini se.

Album III je mali i drag, dobar baš ovakav kakav jeste, radostan kao lep dan i nepretenciozan kao slučajni susret sa najboljim prijateljem. S obzirom da smo svi sami u svojim domovima za Novu godinu, umirujuće je znati da bar Paul McCartney ovako anđeoski misli na nas.

Komentari

Vaš komentar