Piše Dragan Ambrozić: The Strokes - New Abnormal

Jasno je da je ova sezona za sad posvećena updateu rokenrola - evo već trećeg po redu albuma koga recenziramo u kratkom roku, a što nam dolazi od gitarskog benda. Malo doteranog po merilima dance produkcije doduše, čisto da ne grebe uši i remeti dominantni savremeni zvuk na playlistama, ali tako da ne izgubi dušu. Verovatno su nam stvarno nedostajale smislene reči u pesmama, a očigledno u kritičnim momentima i dalje priželjkujemo da nam se neko obrati i poruči kako utehe ipak ima.Rok može samo dobro proći u ovom procesu "modernizacije" - pažljivo preliven u "plesno" pakovanje, ali zadržavajući svoju otpadničku poziciju, i u potrazi za mladom publikom kojoj je potrebna neka stvarnija muzika, bljesnuo je novim sjajem, kao da prisustvujemo malom ponovnom rađanju.Kad su, svojevremeno, godine 2001. The Strokes objavili debi "Is This It?", bilo je to ključno remek-delo koje je definisalo novi rokerski duh za postmoderna vremena. Uz njih, The White Stripes, The Black Keys, Kings of Leon i The Killers u SAD, te Franz Ferdinand, Arctic Monkeys, Kaiser Chiefs i Muse u Velikoj Britaniji - tokom 2000-tih bili su protagonisti ozbiljne renesanse rokenrola, baš kad je svako negirao da bi tako nešto bilo moguće.

Svi ovi sastavi su potom ostavili vidljiv istorijski trag i produžili mu život u XXI veku, iznašavši nove mogućnosti izraza u svom oslanjanju umnogome na bluz (američki sastavi), ili glam i post-punk estetiku (britanski). Ali vrata svima otvorila je pojava The Strokesa, dovodeći do toga da se o rokenrolu ponovo priča.The Strokes su od početka imali drugačiji pristup, pošteno zasluživši svoje izuzetno mesto: to što su bili srećni predstavljajući se kao čist mondenski bend, već je samo po sebi dovoljno kao subverzivno - kad je u pitanju stanje rok kulture, jednako i u odnosu na opšti duh vremena. Poruka je bila - ako je pravi rokenrol bend postao samo fashion statement, šta nam to govori o društvu nego da mu nikakva poruka niti glas savesti stvarnih ljudi više nisu potrebni.The Strokesima je odlično pristajao pomenuti stav koji počiva na ovom novom beznađu: oslonjeni na njujoršku tradiciju u kojoj se rokenrol ukršta sa art, ali i modnom scenom, oni su izvukli maksimum iz te činjenice - s jedne strane razbarušeni i nepredvidljivi, čak levičarski angažovani, dovodeći u sumnju sve klišee, pa i one rokerske, a sa druge strane sami po sebi potpuno besperspektivni, živeći isključivo u sadašnjici, i baš zato ubistveno cool. Iza ove neobavezne "baš-me-briga-za-sve" fasade, oduvek se krila klasična buntovnička oštrica.

Na novom albumu The Strokes opet otvaraju nove mogućnosti: nude fuziju rok stava sa produkcijskim rešenjima koja se nadovezuju na electro-pop iz ranih 1980-ih. Već dobro znamo da The Strokes toliko vole Ramonese i Television da zvuče kao negde na pola puta između ove dve legendarne postave, a znamo takođe i da je reportažni način pisanja pesama Loua Reeda najviše uticao na Juliana Casablancasa. Ali, ovde su stvari dobile novi obrt u raspevanoj elektronskoj estetici - uz magičan dodir gurua među producentima Ricka Rubina (Public Enemy, Beastie Boys, Rage Against the Machine, Red Hot Chili Peppers, The Cult, Metallica, AC/DC, Slayer, Johnny Cash, Adele, i mnogi drugi), The Strokes se sada oslanjaju na onaj deo "novog talasa" što je lansirao upotrebu sintisajzera kao nosioca melodije pesme (vidi: The Cars).Brilijantno afektirano pevanje podseća malo na francusku grupu Phoenix – no, jednako kao i ono što izgovara, važno je kako mlađi Casablancas to radi: razvlačeći reči na vanvremenski rokenrol način, nekako mikdžegerovski, kako to malo ko još uvek ume. Bezobrazno, zavodljivo i ranjivo u isti mah, ovo pevanje puno je tople ironičnosti, koja u ova turbo-cinična vremena više nego dobro dođe.Pesma koja otvara album, “The Adults Are Talking”, odmah šarmira namećući uobičajeni ubrzano-nervozni ritam, po kome su The Strokes nadaleko poznati; sledeće dve su odsvirane na dominirajućim elektronskim instrumentima, polako prelazeći u nežne baladne osvrte na ljubav i prijateljstvo: "Selfless" i "Brooklin Bridge to Chorus".https://www.youtube.com/watch?v=o4qsjmLxhowI taman kad pomislimo koliko se svet promenio, pa The Strokesi počinju da podsećaju na tinejdžersku EDM senzaciju, oni odnekud izvade gitare u prvi plan i u nastavku oduvaju sve u brzom tempu - prvo sa samokritičnim slavljenjem životnih grešaka u "Bad Decisions" (uz slobodan citat "Dancing with Myself" benda Generation X, odnosno mladog Billyja Idola), potom usporenije sa gorko-slatkom gradskom epopejom "Eternal Summer" (uz citat "The Ghost in You" Psychedelic Furs), da bi sa "Why Are Sundays So Depressing" zabeležili jednu od svojih najboljih pesama, u kojoj se junak bori sa čamotinjom u odsutnosti ljubavnice.Ostale numere iznenađujuće dodaju na dubini: "At the Door", kandidat je za hit trenutka sa svojom himničnom bolnošću, "Not the Same Anymore" predstavlja nam Juliana koji sumnja u sebe, dok je finalna "Ode to the Mets" jednako oda popularnom njujorškom bejzbol klubu, poznatom po gubitništvu, koliko i samom bendu: "The only thing that’s left is us / So pardon the silence that you’re hearing / It’s turnin’ into deafening, painful, shameful roar".Stariji, zabrinutiji, ali i dalje emitujući svoju jedinstvenu otuđenu strastvenost, The Strokes su u zrelim godinama otkrili da je sva mudrost - u radosti života. Pošto nam se u međuvremenu desila „godina opasnog življenja“ u kojoj nemamo pravo da se opustimo ni za trenutak, jer je neizvesnost veća nego ikad, jedino ispravno ime za rokenrol album i jeste "Nova nenormalnost", jer - kako drugačije opisati ovo u čemu živimo, a što polako postaje naša nova normalnost?Možda je samo još jedno izdanje posle debija bilo na nivou slave i kulta kog The Strokes imaju širom sveta, ali njihova specijalna uloga kao jedne od najvažnijih i najdražih rok pojava posle 2000, nikad nije ugasla. Ovim albumom oni definitivno potvrđuju da su dovoljno odgovorni da tu ulogu i nose.

Finalni dokaz za respektabilnu samosvest The Strokesa, svakako je omot, koji se sastoji od rada Jean-Michela Basquiata, najsnažnije umetničke pojave Njujorka iznikle na prvobitnoj grafiti sceni početkom 1980-ih, i prerano preminule globalne ikone tog doba. Sama činjenica da ga bend shvata kao deo svojih inspiracija, skrećući pažnju mlađima na Basquiatovu slobodarsku veličinu, pokazuje istorijsku odgovornost na delu - to što u teškom času za svoj grad, imaju potrebu da ovako slave njegovo nasleđe, mnogo govori o veličini The Strokesa.