Podeli:
Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Novi album Boba Dylana jedan je od njegovih najboljih u karijeri - prava poetska autobiografija najvećeg pesnika rokenrola.

Na najvažnijim Dylanovim pločama koncentrisana je sva mudrost rok muzike. Slušao sam mnoge njegove albume, od sredine 1970-ih, kad je imao mini comeback sa “Desire” i “Street Legal”, paralelno otkrivajući njegova ključna izdanja iz 1960-ih, trilogiju “Bringing It Back Home” / “Highway 61 Revisited” / “Blonde On Blonde” i još poneke (gajim privatan kult njegovog debija, za koji verujem da je sjajan izveštaj o emotivnoj atmosferi svog vremena) – sve sama remek-dela što su označavala onu veliku umetnost koju smo prepoznavali u rokenrolu. Upijao sam tu muziku dok je još uvek menjala svet, pa zato mislim da smem da kažem sledeće: i danas, kad više nema potrebe da se svet menja, jer je nepovratno upropašćen našom voljom, Dylan ga menja na bolje.

Da stvar bude još strašnija, njegov najnoviji album – “Rough and Rowdy Ways” (Columbia) – najdirektniji je Dylanov album u karijeri i čak preti da bude jedan od najuspešnijih. Bob je našao način da snimi svoj najkomunikativniji komad muzike i poezije, baš sad kad je to najvažnije, opet osetivši vreme na svoj nepogrešivi način. Vodvilj istorije, umetnosti i politike, kog nam Dylan predstavlja na “Rough and Rowdy Ways”, dolazi u pravi čas, kad se ceo svet sveo na sve ubrzaniju operetu apsurda. Baš zato, ovakav Dylan savršeno korespondira sa trenutkom i predstavlja nešto što slobodno možete pustiti svakom ko počinje da sluša muziku ovih dana, podelivši tako sa njim/njom onu najstariju od svih kritičarskih teza – da prava muzika ipak mora imati neku poruku.

Bob Dilan Foto:Netflix / Everett / Profimedia

Do sad je izgledalo da se Dylanova karijera bliži logičnom kraju u kraljevskoj pasivnosti i ispunjavanju svojih dečačkih želja (album sa Božićnim pesmama, tri albuma sa pesmama koje je pevao Sinatra). U skoroj prošlosti, “Time Out of Mind” (1997), “Love And Theft” (2001) i “Modern Times” (2006), činili su savremenu trilogiju sjajnih Dylanovih albuma, na kojoj se i dalje lucidno bavi osećanjem aktuelne stvarnosti i razjašnjenjem njenih posledica. Ovde smo ponovo susreli veličanstvenog Dylana, komentatora tokova vremena i izgubljenosti čovečanstva, u modernom “americana” stilu koji ne priznaje granice između roots žanrova i iz svih njih jednako vuče inspiraciju. Verovalo se da je “Tempest” (2012) neka vrsta oproštajne reči, sa završnim pesmama posvećenim potonuću “Titanika”, te smrti Johna Lennona. Kako onda objasniti pojavu ove ploče – kao svesno realizovan kraj karijere, na način na koji je to David Bowie uradio sa “Blackstar”? Ne, Dylan ovde kao da počinje neki novi nastavak svog bavljenja muzikom i nama.

Album “Rough and Rowdy Ways”, naime, ne zvuči poput bilo kojeg svog prethodnika. Opušten kao malo koji pre njega, više nalikujući na kontrolisani session, a ipak neprikosnoveno odsviran, on predstavlja samu esenciju rokenrola, i u sebi krije zlatni etalon kako mu treba pristupiti da bi ovaj dobio težinu umetničkog izraza – ne samo da svaka reč nešto poručuje, i nije tu slučajno, već je i svaki zvuk ovde da bi nešto rekao, i nije tu tek tako. Poenta je u tome da prvo imaš šta da kažeš, a tek potom da rešiš kako to hoćeš da kažeš, i konačno da umeš to da izgovoriš na način koji je primeren poruci – Dylan ove kvadrature kreativnog kruga rešava sa lakoćom, dajući nam jedan od svojih najneposrednijih albuma ikad.

Omot albuma “Rough and Rawdy Ways” Foto:Promo

Za razliku od nekadašnjih ekstatičnih vizionarskih slika, Bob se ovde opredelio za konkretna imena i reči. Uronivši u život i navodeći lica koja su zvezde filmova, filozofije i fikcije, lica koja je lično poznavao ili ih prepoznao u sebi (sad već čuveni niz: Ana Frank, Indijana Džons, The Rolling Stones), on iz pesme u pesmu izvlači zaključke iz događaja u kojima su pomenuti učestvovali, i svi do jednog mu zvuče baš kako treba – kao varljive mudrosti putujućeg pevača, sa istinom zbijenom negde između redova. Svaka slučajnost ovde je namerna, svako pominjanje nečijeg imena otvara nova polja asocijacija, i objašnjava vam život kroz primere, na poetski način. Zbog stalnog pominjanja slavnih ličnosti, koje svi imamo u nasleđu, Bobove opaske zvuče nam ovde kao ispovedni razgovor sa starim prijateljem i nešto što se zaista tiče našeg snalaženja u ovom rastrzanom življenju.

Dylanov bend na albumu “Rough and Rowdy Ways” u tradiciji je njegovih najvećih pratećih grupa ikad – predvođen telepatskim gitaristom Charliejem Sextonom, resko je glasan, kad treba, ili je vilinski nežan, kao barski bend posle ponoći, ukoliko to emocije narede – donoseći poseban, prepoznatljiv zvuk utemeljen u R&B zvucima 1950-ih godina, pre pojave rokenrola. On promiče pozadi, gradeći veliku protivtežu glavnom blagu ploče: Bobovom glasu, koji ovde ne samo da dolazi iz nosa, nego kao da je nastao rezoniranjem celog tela, toliko mu je bilo važno ono što će otpevati i izgovoriti.

“Rough and Rowdy Ways”, naime, Dylanova je autobiografija ispričana pesničkim sredstvima. Jedan deo ove sad već klasične ploče prolazi kao vizionarska muzika, iz mitološkog vremena kojim Dylan vlada, drugi je nekako prostodušniji i više se tiče Boba kao običnog čoveka. Otvara je grandiozna, a ipak suzdržana “I Contain Multitudes”, kao transcendentalni programski prolog u kome po prvi put ovako otvoreno objašnjava svoju ličnost i umetnički kredo kog je sledio sve ove godine, pošto drugačije nije ni mogao, jer “sadrži mnoštva”. Ali i sledeća “False Prophet” zapravo je neka vrsta priče o samom Bobu Dylanu kojeg opisuje Bob Dylan. Zasnovana je na davno zaboravljenom singlu Billyja “The Kid” Emersona “If Lovin’ Is Believing’” (1954, Sun Records), i u seriji strofa opisuje pogled na svet u kome prepoznajemo našeg glavnog junaka i njegove principe, koje ovde jasno izlaže. Zajedno, ove dve uvodne pesme otvoreno opisuju Bobovu životnu poziciju, neočekivano razjašnjavajući čitavu njegovu karijeru, za onoga ko ume da čita. Na kraju, dopušta vam i da se nasmejete ponečemu, završnom rečenicom: “ne mogu da se setim kad sam rođen / i zaboravio sam kad sam umro”.

Sledeće dve stvari donose nam izuzetne melodije – neobična “My Own Version of You”, duhovita je storija o čoveku koji se nada da će skrpiti od delova tela stvorenje “koje oseća isto što i ja”, usput se pitajući da li će kroz ovaj frankeštajnovski napor doći do nekih odgovora o sudbini čoveka, kao komičnoj tragediji. Ljubavna odlučnost u “I’ve Made Up My Mind to Give Myself to You”, jedan je od najnežnijih trenutaka u njegovoj karijeri. Srećemo Boba kako gleda zvezde, sluša tužne gitare i zna da je doneo odluku da bude njen, te da će ona reći “da”.

U podtekst svedene kompozicije “Black Rider” utkani su slojevi vanvremenskih pesama što ih je Dylan svojevremeno pisao da obeleži njima istine koje nadilaze njegovo doba – primetan je odjek “All Along the Watchtower” do “Knockin’ on Heaven’s Door” u ovoj priči o umornom crnom jahaču, što može biti sinonim za smrt, jednako kao i za nekog plaćenog ubicu, te svakog drugog koga poželimo da vidimo u ulozi negativca kome treba smirenje ili mu bar tako Bob savetuje, spreman da se s njim konfrontira.

Naredne tri teme otkrivaju Dylanovu borbenu prirodu – bučna “Goodbye Jimmy Reed” posvećena je ovom bluzeru od velikog uticaja na razvoj ranog rokenrola, i spada u dugi niz Bobovih pesama sa imenima junaka koje je život zgazio bez pardona. No, iz rečenice u rečenicu se otkriva da je lik sa nesrećnom sudbinom zapravo Bobov alter-ego, koji rekapitulira kako su mu govorili “da neće mnogo uraditi u karijeri, jer ne ume da svira gitaru iza leđa”, te da su ga “napadali čime god su stigli, svime što su mogli da nađu, i da mu niko nikad nije pružio ruku”.

“Mother of Muses” još jedna je prelepa pesma koja otkriva njegove poetske korene i ideološke namere: stihovi su ovde oružje kojim se razobličava tama oko nas, a Dylan sebe vidi kao borca za slobodu, tražeći od muze da mu pomogne, jer je već “umoran od jurenja laži”. I sledeća, “Crossing the Rubicon”, najbliža rokerskoj numeri u srednjem tempu, zapravo je produženi borbeni poklič čoveka koji se posvetio borbi protiv nepravdi, nabrajajući ih ovde, i nekako skupljajući snagu na kraju svake strofe da se suoči sa svakom od njih.

Konačno, devetominutnom blagom i toplom temom “Key West (Philosopher Pirate)”, završava se ovo putovanje po samom Dylanu, obrazlažući nam logiku smirenja u čulnom raju, nalik na skrivenu karipsku tropsku tačku na koju se Hemingway povlačio da bi bio ono što jeste. Vrh Floride na kome se nalazi Key West, inače poprište onog brilijantnog Bogart/Bacall filma “Key Largo”, nalazi se, uostalom, tačno nasuprot Kube, na kojoj je obitavao stari pisac, kad je rešio da se povuče.

Na kraju albuma, kao poseban disk, otkrivamo prvi hit singl na mestu broj 1 Billboardove liste kog je potpisao Bob Dylan: “Murder Most Foul”. Već smo pisali o njoj kad se pojavila u martu, nalik na upozorenje divljeg mesije – u kontekstu albuma, kao veliki, 17-minutni ep o izgubljenoj nevinosti, ova pesma najviše otkriva o čemu se na “Rough and Rowdy Ways” zapravo radi. Njena poruka nadilazi vreme, ona nam objašnjava da je cela pop muzika bila borba mnogih ljudi, naročito mladih, da se nadvlada stvarnost u kojoj je zločin dominirao (Hladni rat i Vijetnam, ubistva Johna Kennedyja, Martina Luthera Kinga, Roberta Kennedyja) i odsanja nešto drugačije od prljavštine u koju su nas stalno gurali i još uvek to čine, bez obzira gde živimo.

Ova čudesna pesma tako predstavlja presudan raskid sa nasilnom unutrašnjom politikom američke vlade, koja je težila da sve u sopstvenoj zemlji pretvori u saučesnike svojih konkretnih zločina, širom sveta i kod kuće. Iz nekog razloga, niko nije napisao sličnu pesmu na našem jeziku, u kojoj bi se generacija distancirala od zločina počinjenih u njeno ime, a ima ih mnogo. Ali, takva pesma može da se napiše i njen duh će proganjati naše muzičare dok god scena bude postojala. Dylan je to uradio.

Odavno niko iz popularne kulture nije zauzeo ovaj stav iskočivši napolje, sa željom da ponudi uvid u njen smisao. I zaista, šta je njen razlog postojanja, sad kad je očigledno da ona nije samo beskonačan niz hitova za svako godišnje doba, nego nam je dala toliko umetničkih dela, pa čak i jednog Nobelovca? Pop muzika, sa svojim pevljivim melodijama, u verziji Boba Dylana, moralna je kičma društva. Pevač može da kaže kroz pesmu ono što se ne sme reći drugačije.

Konačno, neobično je da ovakav novi Dylanov album izlazi u vreme odlaska Little Richarda, za koga je Bob mnogo puta rekao da ga je oduševljavao kao malog i praktično svojom revolucionarnom muzikom ubedio da se bavi rokenrolom. Dok se Dylan na “Rough and Rowdy Ways” poigravao komentarima na sopstveni život, smrt mu je tako poslala svoj podsetnik.

Komentari

Vaš komentar