Podeli
Foto: Promo

Vrlo dobar album koji nam možda poslednji put donosi još istog nezaboravnog hard rok plamena, za sve fanove ovog legendarnog benda.

Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Pre dve nedelje smo na ovom istom mestu zabeležili nešto što liči na svečani odlazak Brucea Springsteena (sada 71 godina). Deluje kao unapred zapisana sudbina rok junaka da odu na herojski način, pa se čini da na takav način odlaze i AC/DC. Jer posle skoro pola veka rada, najnovije izdanje omiljenih australijskih hard rokera može biti samo oproštajno. U tome je čar ovog susreta sa njima – možda poslednji put slušamo nove pesme jednog velikog, klasičnog rok benda, u punom sjaju.

Njihov sedamnaesti album – Power Up – izgledao je kao nemoguć poduhvat od početka, pre svega zbog neočekivanog okupljanja nečeg najbližeg originalnoj postavi. Pre svega, Brian Johnson se iznenada vratio kao pevač (pošto mu je probušena bubna opna ugrozila sluh pre nekoliko godina, činilo se definitivno), Phil Rudd je ponovo bubnjar (bio je hapšen), Cliff Williams se opet pojavljuje na mestu basiste (mada je svojevremeno rekao da više ne namerava da svira sa njima, jer je bend otišao u nekom drugom smeru), dok su lider Angus Young i pridošli Stevie Young preostali. Angus je i prekopao po starim idejama, našavši mnoge nacrte pesama na kojima je radio sa svojim bratom Malcolmom Youngom (preminulim 2017.), što su se mogli upotrebiti za jednu modernu verziju turbo-hard-rock AC/DC zvuka.

Slično Back In Black, na kome su se oprostili od svog najslavnijeg pevača Bona Scotta – evo tačno četiri decenije od nastanka tog albuma koji je i dalje jedan od najprodavanijih u istoriji rokenrola – AC/DC se pojavljuju sa sličnim poduhvatom, i namerom da odaju dužnu počast Malcolmu Youngu, kao jednom od osnivača sastava. Velika ideja o povratku benda, posle dužeg niza posnih godina, sa misijom čuvanja uspomene na nestalog brata – nalik je na “povratak otpisanih” i dovoljna da izazove jezu kod svakog pravog fana. Zato nije ni čudo što se Power Up (Columbia) posle jedne sedmice prodaje našao na vrhu britanske i američke top liste, postižući ovogodišnji rekorde u brzini i količini prodaje.

Brian Johnson i Angus Young Foto:MediaPunch / BACKGRID / Backgrid USA / Profimedia

AC/DC su prirodna sila koja iznutra oblikuje rokenrol, dokle pamćenje seže. Reći da su u 2020. isti kakvi su uvek bili – pleonazam je, kao da kažemo “nebo je plavo” ili “Sunce sija”. I na ovom albumu oni krljaju, gitare pršte, muški glas vrišti svoje – ukratko, celokupno AC/DC iskustvo je tu, kao jedno od onih esencijalnih iskustava bez koga ne možete reći sebi da ste slušali rok muziku. Svaka pesma gori od jednostavnih, ali moćnih riffova, a ritam sekcija drži groove, koji ih toliko razlikuje od svega što danas rade drugi bendovi. Tajna je u tome što se AC/DC sećaju bluza i na njemu zasnivaju svoju svirku, mada ga se mnogi danas stide, zaboravljajući da je rokenrol iz njega iznikao – bluz donosi životnu sočnost koje nema u digitalizovanoj muzici.

Proslavljeni producent Brendan O’Brien (saradnik Pearl Jam, Boba Dylana i Brucea Springsteena) – sa kojim su zabeležili svoj poslednji veliki komercijalni uspeh, album Black Ice (2008) – ovde je umešno izvukao u prvi plan sve osnovne karakteristike AC/DC zvuka i učinio ih pitkim za slušanje u sadašnjem vremenu. Ovo se pre svega odnosi na igrivi boogie element kog su uvek imali u najboljim pesmama, i koji garantuje da se uz njih može malo pocupkivati, čineći da i soliranje na električnoj gitari zazvuči kao da je u ritmu muzike za ples (po čemu su im još samo ZZ Top ravni od mainstream grupa). Bend nikad nije zaboravio svoje klupske početke, kad su svirali da bi publika skakala, i ne stidi se da se i na koncertima ponaša kao da je u velikoj diskoteci, subotom uveče, dok pivo teče u potocima. Takav je Power Up – u suštini klupski album pojačan do maksimuma, veran osnovnoj ideji rokenrola za radni narod, od koje su AC/DC krenuli.

Početak je svečan i beskompromisan, kako se samo može poželeti, sa par pesama koje odmah oduvaju sve predrasude – pre svega “Realize” i posebno udarni singl “Shot in the Dark” – u lice nam lansirajući sveže, konkretne i razgoropađene AC/DC. Osim beskompromisne energije Angusovih prstiju koja se preliva preko gitarskih žica i vrca na sve strane, posebno impresionira ista takva grlena nepokolebljivost Briana Johnsona, koji definitivno ne zvuči kao da ima 73 godine, nego kao besni mladi čovek što ne namerava nikom da ostane dužan. Muški prateći vokali solidarno stoje u pozadini kao čvrst zid i dodaju na osećaju bratskosti koji prožima Power Up od početka do kraja.

Dozu prikladne zamišljenosti nad sudbinom na ovakvoj in memoriam ploči donosi “Through the Mists of Time”, sa svojim neobičnim referencama na neprolazna slikarska dela i mističnim “traženjem znaka” u umetnosti. Ovo je najbliže power-baladi u njihovoj verziji što možemo da zamislimo, ali stvari se brzo vraćaju na svoje sa borbenom “Kick You When You’re Down”, gde junaka uvek neko šutira kada padne, od majke, preko žene, do zlih ljudi, te je uvek primoran na to da se diže na svoje noge pod batinama. Kao što je to slučaj sa većinom dobrih pesama koje potpisuju, one u sebi sadrže neko svima prepoznatljivo životno iskustvo, dajući mu mitske razmere. Oko sredine albuma stvari počinju malo da se ponavljaju, čisto da utvrdimo gradivo, mada se i ovde ističe vrela vožnja “Witch’s Spell” sa nezaboravnim stihom: “kao leopard / ne mogu da promenim svoje šare”. I stvarno, kako bi se drugačije u par reči mogla opisati sudbina AC/DC, koji do poslednjeg takta ispunjavaju svoju unapred napisanu ulogu na ovom svetu?

Power Up se završava odličnim trilingom “Systems Down”, “Money Shot” i posebno pomalo funky “Code Red” – sve tri imaju tekstove koji su skoro minimalistički i sadržani su praktično u naslovu, obećavajući i isporučujući novi udarac rokerske energije.

Zajedno, ove tri efektne pesme nas uverevaju da je rokenrol i dalje činjenica koja ima svoju težinu u savremenom svetu, kao kruna neobične sezone u kojoj su mnogi rok autori snimili relevantne albume i dobro ih prodali, baš kad je i poslednja novinarska šuša bila spremna da potpiše kako za ovaj zvuk nema budućnosti.

U godini u kojoj smo otkrili da se treba radovati običnim stvarima u životu, ploča AC/DC na kojoj zvuče tačno onako kako su uvek zvučali – više je nego dobrodošla. Mnogo znači da bar nešto na ovom svetu stoji još uvek onako kako treba da stoji, stabilno i predvidljivo… AC/DC možda neće preokrenuti muzičke tokove, niti su to nameravali, ali su se i te kako potrudili da njihov nagovešteni silazak sa istorijske scene bude više nego dostojanstven, u skladu sa ugledom ovog benda koji je uvek bio uzoran model muzičarskog poštenja. Teško je poverovati da će grupa ikad više snimiti ovako eksplozivan album koga bi mogli da smatramo legitimnim proizvodom najjače postave, i zato Power Up verovatno predstavlja najčasnije moguće zatvaranje poglavlja sa njihovim imenom.

Videćemo da li je ostalo još nešto da se kaže – onaj u kratkim pantalonicama i u svojoj 65. godini deluje kao da je pod visokim naponom, i ne izgleda kao da će se ikad smiriti.

Komentari

Vaš komentar