Afroamerički muzički vikend: Moses Sumney - Græ

Evo nas u oblasti čiste umetnosti, bar kad je u pitanju popularna muzika. Dupli album Mosesa Sumneya "Græ" (Jagjaguwar) izdat je iz dva dela - prvi u februaru, drugi u maju - i bilo je potrebno samo malo vremena da sebi više puta priuštimo ovaj jedinstveni doživljaj, da bismo došli do zaključka o kakvom se dostignuću radi. Jer, ovakve muzike kakvu nam je Moses doneo, naprosto nema, nije ranije postojala.Ne želim ovim da kažem da se radi o nekoj ultra radikalnoj inovaciji - Moses je važan umetnik u tom smislu što je pronašao jednu novu moguću muzičku teritoriju negde uzmeđu jazza, soula, folka i ambijentalne elektronske muzike... zapravo, ako zamislite da neko peva kao da kreira emotivne ambijente, to bi otprilke bilo to. On se nadovezuje sa jedne strane na hiper-emotivnost Jeffa Buckleyja u afroameričkoj stilizaciji, dok sa druge strane u njegovoj muzici nalazimo bowiejevske elemente (naročito potekle sa ploče "Blackstar"), koji joj daju vizionarsku oštricu. No ipak se prevashodno radi o modernom crnačkom autoru iz tradicije utemeljene u multižanrovskoj muzičkoj ambivalentnosti jednog Princea, ali inspirišući se art-pop estetikom The XX, Jamesa Blakea, te radovima Anthony and the Johnsons u raznim oblicima - svim onim što je nastalo na tragovima giganata kakvi su bili Portishead.Suština umetničke poruke nalazi se ovde u opisu sveta koga Moses nudi: mi smo na njemu zauvek usamljeni, bez mogućnosti ispravke; zato su sve kompozicije duge vokalne elegije, što opisuju jedno neutešno osećanje bezizlaznosti egzistencije sa kojim moramo da živimo - ali se negde duboko u njemu možda ipak krije nada. Naime, glavni doživljaj stvarnosti Mosesa Sumneyja, dat kroz burno rascvetavanje emocija kojem prisustvujemo iz pesme u pesmu - jeste da ovaj onespokojeni univerzum u kome živimo ipak ima svoje svetlo na kraju tunela, zasnovano na strasnoj veri u ljude.

Album "Græ" tako nudi konačan zaključak da je svako od nas usamljen na svom ostrvu - ali i da je, istovremeno, emotivna potreba za drugom osobom jača nego bilo šta drugo u nama, te da nam je sudbina da živimo zauvek tako rascepljeni. Ova humanistička poruka zapravo čini grandioznim Mosesov napor da objedini na istom mestu sve svoje talente i obdarene prijatelje (a to su heroji novog jazza: od Shabake Hutchingsa na saksofonu preko Thundercata na basu do Daniela Lopatina na sintisajzerima), u jednom retko hrabrom projektu čija je ideja-vodilja da stvori transcendentalni most ka nekom boljem postojanju, u kome ćemo svi biti dobri jedni prema drugima. Snažno osećajno, čulno i spiritualno, kroz ciklus pesama nalik na Vana Morrisona, Moses nastupa kao neko ko je proživeo sve faze usamljenosti i vraća se odatle, skrhan, da nam nezaboravnim falsetom otpeva kako je to kad bez rezerve volite ljude.Dvadeset pesama koje krase ovaj dupli album možemo podeliti u dve grupe - stvari koje su naizgled klasične po formi, ali ne i izvođenju, te eksperimentalne numere. Uzbudljivije su ove klasične, jer Moses, kao i svi istinski inovatori, udahnjuje životnost u stare oblike, menjajući ih dok peva, zapovedajući pesmama da vibriraju onako kako ih on oseća. I zaista, njegovo izvođenje je iskustvo što menja način na koji slušate muziku, jer ostajete zatečeni ovolikom smelošću da se peva onako kako se oseća, a ne tek sledeći pravila. Moses Sumney je očigledno najbolji kao samosvojni tumač crnačke pop tradicije, nudeći njeno novo objedinjavanje na višem nivou, na kome nije važno da li je u pitanju soul ili jazz ili nešto treće, jer je sve to pomalo - kvalitet do koga umetnik doseže potpuno je nov u istoriji.

Najbolji primer za to je "Polly", neodredljivog žanra i jedna od najpotresnijih na ovom albumu - Moses u spotu netremice gleda pravo u kameru i ima svoj Sinéad O'Connor momenat, tokom kog počinje polako da plače, uz protok stihova pesme na donjem rubu ekrana, potom negde u drugoj polovini pokušava da se sabere i nasmeje, ali na samom kraju opet posrne i suze same krenu. Priča je vezana za osobu koja ne mari za njega onoliko koliko on za nju, što je svakako jedno od najčešćih ljubavnih raspeća - bezizlazna situacija, ovde filigranski precizno ocrtana sa svega par reči: "da li voliš da igraš sa mnom, ili samo voliš da igraš?".https://www.youtube.com/watch?v=dta4heZacZEA ima toga još mnogo - kako je većina spotova snimljena jednom kamerom što prikazuje našeg junaka spreda, tako da je samo on u kadru, najčešće u krupnom planu, mi polako ulazimo u njegovu intimu na način koji je sasvim direktan, razobličavajući bilo kakvu glumu i razotkrivajući krhkost ljudskog bića. Na prvoj ploči, dramatična "Cut Me" dešava se u kolima hitne pomoći; "In Bloom" se razvija kao balada posvećena najboljim prijateljima, praćena iz nekog razloga pastoralnim pejzažima seoske prirode; "Virile" je snimljen na farmi na kojoj Moses grčevito pleše na nežnu melodiju uz rokerski heavy zvuke; dok nam "Neither/Nor", inspirisana istovremeno američkim folkom i afričkim zvucima, otkriva prećutane stranice Mosesovog odrastanja iz perspektive zrelog čoveka - radi se o jednom od najkompleksnijih i najboljih trenutaka na albumu "Græ".https://www.youtube.com/watch?v=9GeAoj-nxLkDrugu ploču krase potpuno privatna i zato velika pesma "Two Dogs" o ljubavi prema psima nađenim negde na ulici; harmonski predivna "Bystenders", u kojoj se zaključuje da smo svi samo posmatrači, što ne smeju ni u šta da se upuste; a tu je još jedna reminiscencija iz budućnosti na sebe, pod imenom "Me in 20 Years" - srcecepajuća konfrontacija sa samim sobom i mladalačkom konfuzijom, tokom koje u pripadajućem spotu gledamo pevača kako bezuspešno juri za kolima po mraku na nekom seoskom putu, kao da pokušava da stigne svoj život.https://www.youtube.com/watch?v=6VFoh5AbpBMSvojom apstraktnom lepotom, navedene kompozicije čine srce ovog pevanog ciklusa poezije. Ako na njih dodamo još i fantastične saradnje kao što su simfonični soul "Colouour" sa francuskom underground zvezdom FKJ, koji se završava otetim dubokim uzdahom, iz prvog dela, kao i "Lucky Me" iz drugog dela, sa Jamesom Blakeom kao partnerom u tihom, čežnjivom mračnom komadu, čija zagonetna instrumentacija podseća na onu iz muzičke kutije - polako počinjete da shvatate razmere ogromnog unutrašnjeg sveta ovog predivno samozanesenog autora, u kog ste uvedeni.Govorne minijature, kojima je protkan album, tu su da bi se kroz njih izrazio Mosesov program i uzburkane emocije pesama postavile u neku realnost - "Insula" i "And So I Come to Isolation", uokviruju album identičnom porukom o savremenom usudu usamljenosti, inspirisane radom spisateljice Taiye Selasi, poreklom iz Gane, baš kao i Moses. Tranzicione "Also Also Also And And And" i "Boxes", produbljuju odnos sa pomenutom muzom što se ovde pojavljuje kao koautor teksta, zahtevajući: "I insist upon my right to be multiple", i posebno iznoseći celu Mosesovu ideologiju u jednoj rečenici: "And the most significant thing that any person can do / But especially black women and men / Is to think about who gave them their definitions / And rewrite those definitions for themselves". Ipak, vrh ovih pesničko-političkih rečitativa umetnutih između drugih komada, donosi intimna "Jill/Jack", dirljiv trenutak nasamo sa R&B divom Jill Scott, koja priča uglas sa Mosesom o doživljaju muškosti.https://www.youtube.com/watch?v=D386dU9thiANa sve to, Moses probija ograničenja sa dve potpuno drugačije, genijalne numere, koje dolaze direktno iz budućnosti pop muzike: "Gagarin", sa čarobnim klavirskim citatom neprežaljenog genijalnog švedskog jazz pijaniste Esbjörna Svenssona, kao i završna "Bless Me" sa produžetkom pod imenom "Before You Go". U pesmi "Gagarin", ličnost o kojoj se radi doživljava samospoznaju i priželjkuje da posveti život nekom velikom cilju, dok je "Bless Me" ona veličanstvena katarzična kompozicija za kraj, u kojoj se suočavamo sa novom dimenzijom ljubavne plemenitosti, kroz Mosesov oproštaj od voljene osobe uz reči: blagosiljaj me pre nego što odeš, jer sa mnom ne ideš nikuda. Svest o svojim ograničenjima koja guše i odvlače sa pravog životnog puta, i ovaj dostojanstveni oproštaj, daju nezaboravno neutešno finale ovom po svemu velikom albumu.https://www.youtube.com/watch?v=NTtGQBPzSs0U svojoj nepokolebljivoj veri u ljubav, kao i u svojoj neutemeljenosti u bilo kom lako prepoznatljivom identitetu, Moses je neka vrsta nomadskog palog anđela digitalizovanog društva. Kao što u surovoj nerealnosti socijalnih mreža, zapravo ništa nije odistinski važno, i sve može da prođe, tako nije važno ni ko je ili šta je Moses, osim što on nastupa kao esencija emocije. Tek nudeći nam svoje srce, kao u spotu za "Polly", ovaj sveti čovek ljubavnih krahova ispunjava svoju misiju, tokom koje za nas prolazi kroz pakao svakodnevnog bespuća."Græ" je retko umetničko delo čija pojava otvara novu stranicu u popularnoj muzici, i rečit dokaz da iz afroameričke zajednice i danas dolaze ne dolaze samo vrhunski zabavna dela, nego i ona autentično prevratnička, koja menjaju kulturne tokove. Moses Sumney možda nije Miles Davis ili Jimi Hendrix, ali jeste novi genije art-popa.Teško je i pomisliti da će nas do kraja godine neki album više uzdrmati.