Remek delo ovog izuzetnog afroameričkog umetnika otvara potpuno novo poglavlje u popularnoj muzici.
Evo nas u oblasti čiste umetnosti, bar kad je u pitanju popularna muzika. Dupli album Mosesa Sumneya „Græ“ (Jagjaguwar) izdat je iz dva dela – prvi u februaru, drugi u maju – i bilo je potrebno samo malo vremena da sebi više puta priuštimo ovaj jedinstveni doživljaj, da bismo došli do zaključka o kakvom se dostignuću radi. Jer, ovakve muzike kakvu nam je Moses doneo, naprosto nema, nije ranije postojala.
Ne želim ovim da kažem da se radi o nekoj ultra radikalnoj inovaciji – Moses je važan umetnik u tom smislu što je pronašao jednu novu moguću muzičku teritoriju negde uzmeđu jazza, soula, folka i ambijentalne elektronske muzike… zapravo, ako zamislite da neko peva kao da kreira emotivne ambijente, to bi otprilke bilo to. On se nadovezuje sa jedne strane na hiper-emotivnost Jeffa Buckleyja u afroameričkoj stilizaciji, dok sa druge strane u njegovoj muzici nalazimo bowiejevske elemente (naročito potekle sa ploče „Blackstar“), koji joj daju vizionarsku oštricu. No ipak se prevashodno radi o modernom crnačkom autoru iz tradicije utemeljene u multižanrovskoj muzičkoj ambivalentnosti jednog Princea, ali inspirišući se art-pop estetikom The XX, Jamesa Blakea, te radovima Anthony and the Johnsons u raznim oblicima – svim onim što je nastalo na tragovima giganata kakvi su bili Portishead.
Suština umetničke poruke nalazi se ovde u opisu sveta koga Moses nudi: mi smo na njemu zauvek usamljeni, bez mogućnosti ispravke; zato su sve kompozicije duge vokalne elegije, što opisuju jedno neutešno osećanje bezizlaznosti egzistencije sa kojim moramo da živimo – ali se negde duboko u njemu možda ipak krije nada. Naime, glavni doživljaj stvarnosti Mosesa Sumneyja, dat kroz burno rascvetavanje emocija kojem prisustvujemo iz pesme u pesmu – jeste da ovaj onespokojeni univerzum u kome živimo ipak ima svoje svetlo na kraju tunela, zasnovano na strasnoj veri u ljude.
Album „Græ“ tako nudi konačan zaključak da je svako od nas usamljen na svom ostrvu – ali i da je, istovremeno, emotivna potreba za drugom osobom jača nego bilo šta drugo u nama, te da nam je sudbina da živimo zauvek tako rascepljeni. Ova humanistička poruka zapravo čini grandioznim Mosesov napor da objedini na istom mestu sve svoje talente i obdarene prijatelje (a to su heroji novog jazza: od Shabake Hutchingsa na saksofonu preko Thundercata na basu do Daniela Lopatina na sintisajzerima), u jednom retko hrabrom projektu čija je ideja-vodilja da stvori transcendentalni most ka nekom boljem postojanju, u kome ćemo svi biti dobri jedni prema drugima. Snažno osećajno, čulno i spiritualno, kroz ciklus pesama nalik na Vana Morrisona, Moses nastupa kao neko ko je proživeo sve faze usamljenosti i vraća se odatle, skrhan, da nam nezaboravnim falsetom otpeva kako je to kad bez rezerve volite ljude.
Dvadeset pesama koje krase ovaj dupli album možemo podeliti u dve grupe – stvari koje su naizgled klasične po formi, ali ne i izvođenju, te eksperimentalne numere. Uzbudljivije su ove klasične, jer Moses, kao i svi istinski inovatori, udahnjuje životnost u stare oblike, menjajući ih dok peva, zapovedajući pesmama da vibriraju onako kako ih on oseća. I zaista, njegovo izvođenje je iskustvo što menja način na koji slušate muziku, jer ostajete zatečeni ovolikom smelošću da se peva onako kako se oseća, a ne tek sledeći pravila. Moses Sumney je očigledno najbolji kao samosvojni tumač crnačke pop tradicije, nudeći njeno novo objedinjavanje na višem nivou, na kome nije važno da li je u pitanju soul ili jazz ili nešto treće, jer je sve to pomalo – kvalitet do koga umetnik doseže potpuno je nov u istoriji.
Najbolji primer za to je „Polly“, neodredljivog žanra i jedna od najpotresnijih na ovom albumu – Moses u spotu netremice gleda pravo u kameru i ima svoj Sinéad O’Connor momenat, tokom kog počinje polako da plače, uz protok stihova pesme na donjem rubu ekrana, potom negde u drugoj polovini pokušava da se sabere i nasmeje, ali na samom kraju opet posrne i suze same krenu. Priča je vezana za osobu koja ne mari za njega onoliko koliko on za nju, što je svakako jedno od najčešćih ljubavnih raspeća – bezizlazna situacija, ovde filigranski precizno ocrtana sa svega par reči: „da li voliš da igraš sa mnom, ili samo voliš da igraš?“.
A ima toga još mnogo – kako je većina spotova snimljena jednom kamerom što prikazuje našeg junaka spreda, tako da je samo on u kadru, najčešće u krupnom planu, mi polako ulazimo u njegovu intimu na način koji je sasvim direktan, razobličavajući bilo kakvu glumu i razotkrivajući krhkost ljudskog bića. Na prvoj ploči, dramatična „Cut Me“ dešava se u kolima hitne pomoći; „In Bloom“ se razvija kao balada posvećena najboljim prijateljima, praćena iz nekog razloga pastoralnim pejzažima seoske prirode; „Virile“ je snimljen na farmi na kojoj Moses grčevito pleše na nežnu melodiju uz rokerski heavy zvuke; dok nam „Neither/Nor“, inspirisana istovremeno američkim folkom i afričkim zvucima, otkriva prećutane stranice Mosesovog odrastanja iz perspektive zrelog čoveka – radi se o jednom od najkompleksnijih i najboljih trenutaka na albumu „Græ“.
Drugu ploču krase potpuno privatna i zato velika pesma „Two Dogs“ o ljubavi prema psima nađenim negde na ulici; harmonski predivna „Bystenders“, u kojoj se zaključuje da smo svi samo posmatrači, što ne smeju ni u šta da se upuste; a tu je još jedna reminiscencija iz budućnosti na sebe, pod imenom „Me in 20 Years“ – srcecepajuća konfrontacija sa samim sobom i mladalačkom konfuzijom, tokom koje u pripadajućem spotu gledamo pevača kako bezuspešno juri za kolima po mraku na nekom seoskom putu, kao da pokušava da stigne svoj život.
Svojom apstraktnom lepotom, navedene kompozicije čine srce ovog pevanog ciklusa poezije. Ako na njih dodamo još i fantastične saradnje kao što su simfonični soul „Colouour“ sa francuskom underground zvezdom FKJ, koji se završava otetim dubokim uzdahom, iz prvog dela, kao i „Lucky Me“ iz drugog dela, sa Jamesom Blakeom kao partnerom u tihom, čežnjivom mračnom komadu, čija zagonetna instrumentacija podseća na onu iz muzičke kutije – polako počinjete da shvatate razmere ogromnog unutrašnjeg sveta ovog predivno samozanesenog autora, u kog ste uvedeni.
Govorne minijature, kojima je protkan album, tu su da bi se kroz njih izrazio Mosesov program i uzburkane emocije pesama postavile u neku realnost – „Insula“ i „And So I Come to Isolation“, uokviruju album identičnom porukom o savremenom usudu usamljenosti, inspirisane radom spisateljice Taiye Selasi, poreklom iz Gane, baš kao i Moses. Tranzicione „Also Also Also And And And“ i „Boxes“, produbljuju odnos sa pomenutom muzom što se ovde pojavljuje kao koautor teksta, zahtevajući: „I insist upon my right to be multiple“, i posebno iznoseći celu Mosesovu ideologiju u jednoj rečenici: „And the most significant thing that any person can do / But especially black women and men / Is to think about who gave them their definitions / And rewrite those definitions for themselves“. Ipak, vrh ovih pesničko-političkih rečitativa umetnutih između drugih komada, donosi intimna „Jill/Jack“, dirljiv trenutak nasamo sa R&B divom Jill Scott, koja priča uglas sa Mosesom o doživljaju muškosti.
Na sve to, Moses probija ograničenja sa dve potpuno drugačije, genijalne numere, koje dolaze direktno iz budućnosti pop muzike: „Gagarin“, sa čarobnim klavirskim citatom neprežaljenog genijalnog švedskog jazz pijaniste Esbjörna Svenssona, kao i završna „Bless Me“ sa produžetkom pod imenom „Before You Go“. U pesmi „Gagarin“, ličnost o kojoj se radi doživljava samospoznaju i priželjkuje da posveti život nekom velikom cilju, dok je „Bless Me“ ona veličanstvena katarzična kompozicija za kraj, u kojoj se suočavamo sa novom dimenzijom ljubavne plemenitosti, kroz Mosesov oproštaj od voljene osobe uz reči: blagosiljaj me pre nego što odeš, jer sa mnom ne ideš nikuda. Svest o svojim ograničenjima koja guše i odvlače sa pravog životnog puta, i ovaj dostojanstveni oproštaj, daju nezaboravno neutešno finale ovom po svemu velikom albumu.
U svojoj nepokolebljivoj veri u ljubav, kao i u svojoj neutemeljenosti u bilo kom lako prepoznatljivom identitetu, Moses je neka vrsta nomadskog palog anđela digitalizovanog društva. Kao što u surovoj nerealnosti socijalnih mreža, zapravo ništa nije odistinski važno, i sve može da prođe, tako nije važno ni ko je ili šta je Moses, osim što on nastupa kao esencija emocije. Tek nudeći nam svoje srce, kao u spotu za „Polly“, ovaj sveti čovek ljubavnih krahova ispunjava svoju misiju, tokom koje za nas prolazi kroz pakao svakodnevnog bespuća.
„Græ“ je retko umetničko delo čija pojava otvara novu stranicu u popularnoj muzici, i rečit dokaz da iz afroameričke zajednice i danas dolaze ne dolaze samo vrhunski zabavna dela, nego i ona autentično prevratnička, koja menjaju kulturne tokove. Moses Sumney možda nije Miles Davis ili Jimi Hendrix, ali jeste novi genije art-popa.
Teško je i pomisliti da će nas do kraja godine neki album više uzdrmati.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar