Podeli:
Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Neočekivano zaokruženje dosadašnje karijere superzvezde savremene pop muzike, donosi nam odličan i topao ispovedni album sa uporištem u alternativnom folku i Amerikani.

Često se kaže da ekstremne situacije oslobađaju iz ljudi neobičnu energiju i pokazuju njihovo pravo lice. Pandemija je takva istorijska nesreća da sa lakoćom lomi pojedince i države, a SAD su žestoko pogođeni deo sveta. Da nam je neko prošle godine rekao da će najpopularnija američka zvezda – Taylor Swift – na vrhuncu karijere snimiti album koji se može slobodno smatrati alternativnim, na isti način na koji je to recimo Lana Del Rey, verovatno ne biste obratili pažnju na tu tvrdnju. Međutim, od kad se, bez ikakve najave, prošlog petka pojavio slobodno na internetu njen novi projekat pod jednostavnim imenom folklore – rasprave, reakcije i sjajne kritike ne prestaju.

Ovo pre svega zato što je u pitanju njeno “najumetničkije” delo, rezultat uspešnog truda Swfitove da kreira sasmosvestan autorski album. Činjenica da je poslednja tri-četiri meseca ostala izolovana u svom domu, i da je uporište da nastavi sa komponovanjem neočekivano našla u Americana krugovima kroz saradnju sa Aaronom Dessnerom iz The National, već godinama najpoznatije grupe ovog žanra, te uz Jacka Antonoffa, svog stalnog producenta, sa sličnim alternativnim backgroundom – kao da su joj dali hrabrost da se pozabavi samom sobom i onim što zaista želi da kaže svojim pesmama. Ne zaboravimo da je put Taylor Swift ka zvezdama zapravo krenuo kroz country, odakle je jasno da ova osoba ipak zna kako izgleda kad se nešto smisleno i sa pravim osećajem peva. Ali, niko nije očekivao da ćemo dobiti jedan dirljiv, ispovedan album, čija je tema svojim najvećim delom – mitologija mladalačke ljubavi.

Taylor Swift Foto:EPA-EFE/NINA PROMMER

Vidljivo napravljen u jednom dahu, folklore (Republic) pleni činjenicom da se radi o storiji povezanoj unutrašnjim koncima, koja se proteže kroz čitavih 16 pesama što se bave prirodom ljubavnih odnosa i izgubljenim osobama koje smo nekad voleli. Kao da slušamo ceo jedan american gothic roman o obećanim, promašenim i nedoživljenim aferama: pred nama defiluju razni karakteri i situacije, svi do jednog prepoznatljivi po tome što nas podsećaju na slično iskustvo u našim sopstvenim životima – ono kad znate da su lepa poznanstva mogle da se razviju u velike ljubavne priče, ali su neke druge sile bile jače. Romansa ovde funkcioniše kao suštinski sadržaj života i kroz nju se sagledava i njegov smisao. I zaista, ko bi se suprotstavio tvrdnji da su ljubavi koje smo imali i dali, ono što se na kraju jedino računa…

Pogledajmo odmah kako to izgleda kroz pesme, i šta nam one, krajnje smišljeno, pripovedaju: već na programskoj “the 1”, koja sjajno pokreće radnju, postavljaju se pravila ovog albuma – otvaranje prema krhkosti ljudskih bića, sa modernim baladama što donose proživljenost opisanih odnosa kroz iznenađujuće lirične stihove, bez opštih mesta. Verovatno se baveći pokušajem prve ozbiljne veze u životu, pratimo samokritičan unutrašnji monolog o nekom sa kojim je naša heroina mogla da bude, ali nije, i mnogo godina kasnije razmišlja kako bi današnjica izgledala da ipak jeste.

Singl koji je najavio album – “cardigan” – zapravo je početak ingeniozne, skrivene trilogije pesama sa temom tinejdžerskog ljubavnog trougla, koju još čine “august” i “betty”. Pričajući iz ugla svakog od aktera kako su doživeli ovu aferu, one nude tri verzije jednog letnjeg romantičnog doživljaja. I dok se “cardigan”, sa svojom laganom reminiscencijom na Lanu Del Rey, ni manje ni više, bavi kratkim ali eksplozivnim izlivima skrivene ljubavi, što ostavljaju trajne ožiljke – zaljubljiva “august” ima dirljivost pisma sa raspusta i slatku detinjastu nestašnost koja se završava sa: “Hoćeš li me pozvati kad se vratimo u školu?” Neočekivano počinjući usnom harmonikom, na kraju ploče nas čeka “betty”, pastoralni folk-pop, u kome se finalno otkriva sva opasna složenost odnosa jednog momka i dve devojke, u kome se ne zna ko može biti više izneveren u svojim naivnim željama i očekivanjima.

Sledeći važan trenutak je duetska “exile”, na kojoj se pojavljuje Bon Iver, jedno od najvećih imena Americane, pojačavajući utisak omaža alternativnom rok stvaralaštvu, koga ovde Swiftova preuzima kao gotovu umetničku formulu, interpretirajući je na svoj način. Lepa sama po sebi kao razgovor dvoje o raskidu koji je očigledno bio neminovan, uprkos međusobnoj strasti, zaključuje se glasovima: “Video/la sam ovaj film ranije, i ne sviđa mi se kraj”.

Izuzetnu ulogu u kompoziciji albuma igra “the last great american dynasty”, sa svojom naizgled šaljivom notom, dok ne shvatite da bavi stvarnom bogatašicom po imenu Rebekah Harkness, ekscentričnom suprugom naslednika Standard Oila i mecenom umetnika (u čijoj kući na Rhode Islandu inače sada živi Swiftova) – još jednom ženskom osobom što je sebi davala pravo da uzima slobode koje su bile daleko ispred njenog vremena, 1950-ih i 1960-ih. Tekst je pun živih slika ekscesa bogatih ljudi, kao iz pera Scotta Fitzgeralda u “Velikom Getsbiju”, a iz nekog ćoška probija sve naučeno intenzivnim slušanjem Joni Mitchell (proveriti ploču: The Hissing of Summer Lawns) – baš kao i ona, Swiftova ovde preispituje kuda osvojena sloboda može voditi ženu.

Stvari zatim postaju još ozbiljnije: ključna pesma na albumu i svakako jedna od najlepših jeste autobiografska “invisible string”, gde se bolne ljubavne epizode pamte kroz asocijacije na boje. Bogata reminiscencijama na nekadašnjeg ljubavnika koji ju je ostavio (Joe Jonas, američki pevač), Taylor u njoj nalazi mnogo razloga da ga više ne mrzi, okrećući se ka čarobnoj povezanosti sa svojim sadašnjim partnerom (Joe Alwyn, engleski glumac), parafrazom rečenice o “nevidljivoj žici koja nas spaja” iz legendarnog romana Džejn Ejr, autorke Šarlote Bronte. I to nije sve od referenci iz klasike – izjave koje izgleda kriju još podsećanja na Džejn Ejr nalaze se u burnoj “mad woman”, o svađama i njihovim posledicama: “Svaki put kad me nazoveš ludom, postanem još luđa” i: “Niko ne voli ludu ženu”, otkrivaju nam Swiftovu kao nadahnutu pop umetnicu sposobnu da muzički dramatizuje inspiracije iz preko 170 godina stare knjige, i učini ih živim iskustvom današnje žene. Devojačke uspomene retko kad su imale ovakvu poetsku težinu u popularnoj muzici.

Posebno osetljiva je “illicit affairs” – rekapitulirajući jedan trenutak zanosa i milion malih umiranja koje sa sobom donosi nedozvoljena veza, ona se zaključuje prigušenim krikom: “Naučio si me tajnom jeziku, kog ne mogu ni sa kim drugim da pričam”. Ovo ostavlja njene mnogobrojne fanove u nedoumici, da li Taylor i ovde opisuje nešto što je sama iskusila? Očekujemo njihove teorije, kao i za “my tears ricochet”, gde se sećanje na momka, koji sa njom nije dobro postupao, izriču sa sopstvenog samrtnog odra, dok on stoji pored u suzama. Još jedna stripovski jaka slika, kao precrtana iz neke gothic literature.

Neka vrsta konačnog zaključka albuma dolazi sa “epiphany”, koja najavljuje da se krug zatvara. Ovde najpre susrećemo kao junaka njenog dedu, borca iz Drugog svetskog rata na pacifičkom ratištu, ali za njim onda defiluju i drugi heroji, naročito ovi poslednjih dana – medicinski radnici koji se bore na nepoznatom frontu… i svi mi koji tražimo neki smisao i pokušavamo da shvatimo šta se to dođavola dešava sa svetom?

Pop zvezde se generalno retko odlučuju na rizike. Suviše teško je doći do vrha, da bi se sa njega palo zbog nekog umetničkog ekscesa. Činjenica da je Taylor Swift ovoliko istupila iz svoje zone komfora, koju je pre manje od godinu dana još jednom omeđila čistom pop pločom Lovers, demonstrira njenu autorsku snagu i zadivljujuću sposobnost promene – i to iz iskrene potrebe da se to učini. Interesantno je napomenuti da je ovo prvi album Taylor Swift posle razilaženja sa svojom izdavačkom kućom Big Machine Records oko vlasništva nad masterima njenih ranijih snimaka. Ploča folklore je, tako, na neki način njen trijumf i nad zlim silama muzičke industrije.

Omot albuma “folklore” Foto:Promo

Taylor Swift napunila je 30 godina. Dovoljno je toga preživela i sad može da zaokruži svoje iskustvo na temu kako je “lepo misliti” da ljubavna veza može biti nešto sudbinski preodređeno, što menja život. Ovo “lepo je misliti”, naravno, nije isto što i realnost, i Taylor to sad zna – ali bira da veruje kako sudbinske povezanosti među ljudima ipak postoje: to je prava poruka koju šalje folklore. Napravivši svoj veliki romantični album romaneskne strukture, Taylor Swift još jednom je upisala svoje ime u istoriju, ovaj put iz najispravnijih mogućih razloga – onih vezanih za čista osećanja.

Za mladu publiku Taylor Swift, ovo će bez sumnje biti upamćeno kao trenutak kad su zajedno sa njom svi konačno odrasli. Mi, ostali, možemo joj biti zahvalni što nam je bar malo vratila veru u mainstream pop muziku.

Komentari

Vaš komentar