Podeli:
Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Jarvis Cocker, nekadašnja intelektualna zvezda brit-popa kao lider grupe Pulp, iznenađuje nas svojim najsnažnijim solo albumom u poslednjih 20 godina.

Kad padne izjava da je novi album „povratak u formu“ nekog autora, obično se spremim da doživim udarac – jer, pod oznakom „povratak u formu“, prolazili su raznorazni bledunjavi pokušaji koji samo podsećaju na najsjajnije časove dotičnog, doslovna podražavanja sebe iz trenutaka kad je osoba bila stvarno uspešna, ili besni napori da se ponovo bude „moderan“. Srećom, ovde imamo slučaj pop umetnika koji je ponovo izmislio sebe za XXI vek, demonstrirajući šta stvarno znači – vratiti se u formu.

Jarvis Cocker jedna je od najintrigantnijih i, ispostavilo se, najdugovečnijih persona u savremenoj britanskoj pop muzici. U njegov životopis možemo da stavimo odrastanje uz poslednje vredne novotalasne bendove s kraja 1970-ih, lansiranje svog sopstvenog benda Pulp u vreme procvata alternativnog roka 1980-ih, dosezanje svetske slave albumima „His ’n’ Hers“,“Different Class“ i „This is Hardcore“ u vreme brit-popa tokom 1990-ih, te smirenje muzičke karijere posle 2000. godine – od kad uglavnom postaje „intelektualni celebrity“, omiljeni “heroj mislećih žena”, idealan gost za jutarnje, popodnevne i ponoćne talk show programe, koji povremeno izdaje albume. Ukoliko nije zauzet kao predavač negde.

Jarvis Cocker
Jarvis Cocker, Foto: FRED TANNEAU / AFP / Profimedia

Ovo nabrojano, ipak nam u potpunosti ne otkriva celokupnu raskoš njegovog talenta i činjenicu da je Jarvis Cocker jedan od najduhovitijih i najinteligentnijih autora u oblasti pop muzike, što je već potpisao pregršt pesama za sva vremena. Njegov output u broju hitova nije toliko veliki – postignuća na listama su dobra, ali vam ne bi baš presekla dah kad bismo ih ovde nabrojali – a on sam svakako nije neki pevač čiju boju glasa zauvek upamtite, pa opet, Pulp su svima ostali u sećanju kao jedan od specijalnijih bendova iz vremena kad su električne gitare poslednji put bile strašno važne. Tajna je skrivena u pogledu na stvari koga Jarvis donosi sa sobom: on uvek zastupa mudrost slabijih, onih koji su bez šanse da žive nekim boljim životom, ali se raduju nad onim što imaju, kao i onih osuđenih na lošu beskonačnost, a opet spremnih da i u njoj nađu malo neupitne lepote… Jarvis je u svojim najboljim pesmama verno opisivao kako to izgleda želeti da se uživa u životu kad si običan, najobičniji čovek, i imaš osećaj da sve bitno prolazi pored tebe. U ovome su The Beatles, The Kinks i The Jam njegovi direktni prethodnici.

Tako su i najnovije pesme koje čine „Beyond the Pale“ – priče u prvom licu o svakodnevnom usamljeništvu u svetu beskonačne komunikacije, praćene elektronski orkestriranim rokenrolom, čija hladnoća govori o ravnodušnoj distanciranosti okruženja u kome živimo. Odsvirane uglavnom uživo sa bendom JARV IS – sa kojim Cocker aktuelno nastupa – pa naknadno dosnimavane u studiju, one nam donose veran muzički opis mikro-otuđenosti po sobama u kojima obitavamo. Programski koncept koji kao da je skrojen po meri ovog mračnog trenutka, što je upravo postao još mračniji.

Jarvis Cocker beyond the pale
Foto: Promo

Sve to je komprimovano u glavnoj pesmi na albumu, koja je i najimpresivniji dokaz da je Jarvis zaista došao do svog uzbudljivog novog izraza – „House Music All Night Long“ veliki je trenutak, jer nam ponovo nudi fatalno samoprepoznavanje, na koje smo navikli u onim njegovim najsavršenijim numerama, od „Disco 2000“ do „Common People“. Tu se krije i Jarvisova najveća umetnost – kreiranje pesama koje kao da su se nama desile. U pomenutoj stvari, zatičemo ga kako provodi celo veče i noć slušajući house muziku, u svom praznom stanu – čekajući nju. I dok priča sam sa sobom o tome kako je „ovo postala jedna nacija ispod krova“, proklinjući klaustrofobiju – postaje jasno da je, po svemu sudeći – ona negde na raveu i igra na house. U video spotu, cela stvar se odvija kao pozadina Jarvisovog samotnog plesa okruženog kućnim aparatima, uz njegovo karakteristično propinjanje nogom i pružanje prstiju ruke dok se penje ka vrhuncu, u kome, pevajući iz sveg glasa, on jasno određuje gde su prinudne granice ljubavi ove večeri – u pukom glasnom puštanju muzike. Ko još nije bio u toj situaciji?! Mada je pesma premijerno izvedena leta 2019, teško bi se moglo reći da je čak i ovako bistar momak mogao da predvidi globalno destruktivne događaje ove godine, pa nam ostaje samo da skinemo kapu umetničkoj viziji koja ga je dovela do toga da napravi ultimativnu himnu naših karantinskih dana. Mora biti da je već nešto bilo u vazduhu, a nismo ni primetili…

Još jedna paklena stvar, kao izašla iz Pulpovske serije epizoda otetih iz stvarnog života, ali elegantno updateovana za mladu publiku, odraslu uz elektronsku plesnu produkciju, jeste „Must I Evolve?“ – gde Jarvis sebi postavlja direktna pitanja tipa: „Moram li da napredujem?“, „Moram li da se promenim?“, „Moram li da se razvijem?“,kao i ona druga koja smo sami sebi postavljali već dovoljno puta u životu, sve praćeno glasovima što u odgovor ponavljaju: „Da, da, da“, odnosno „Ne, ne, ne“, kad samog sebe upita „Mogu li da ostanem isti?“. Ova pojava pratećeg hora, kao u grčkoj drami, pojačava utisak sudbonosnosti navedenih dilema, posebno kad tok pesme postane još ozbiljniji sa pitanjima Moram li da odrastem?“ (Da!), „Moram li da ostarim?“ (Da!), „Moram li da se pridružim?“ (Da!), „…i da radim kao što mi je rečeno?“ (Da!). Na kraju se zaključuje kako, čak i kad sve uradimo po pravilima, svejedno i dalje ne znamo kuda idemo – i vi shvatite da je Jarvis ponovo ubo suštinu.

Borba protiv praznine, skrivena je glavna tema albuma. Interesantno je zapaziti da je uvodnu „Save the Whale“ snimio na način koji predstavlja otvoren zvučni omaž poznim danima Leonarda Cohena i primenjenoj elektronskoj produkciji, kojom je stari pesnik praktikovao da uokviri svoje rečitative, na onim poslednjim pločama. U njoj čuči vrlo rokerska poruka kako treba prigrliti tamu i sve što ona donosi sa sobom – i tako se pomeriti dalje, što dalje od svake mogućnosti da se izbledi i lagano nestane u ovom životu. I to nije jedina pesma u sličnom tonu i sa temom borbe protiv ispraznosti koja se uvlači u sve pore: takva je i „Am I Missing Something?“ – počinje kao elektro pop sa egzistencijalističkim tekstom, u kojem Jarvis nastavlja da manirom starog Leonarda šapuće storiju o tome kako su deca tu da nam saopšte da „uradimo nešto novo – ili da radimo nešto drugo“, pa onda zaključuje kako ništa ne može bez svoje suprotnosti – „i zvezdama je potreban svemir“, dok kompozicija iz prikradajuće tišine polako prelazi u grandiozne razmere sa sve horskim pevanjem u drugom delu, gde se autor neprekidno neutešno pita da li je nešto propustio – jer praznina kao da i dalje preti… Ista ponoćna melanholična atmosfera i sudar sa tužnim besmislom, nastavljaju se u ljubavnoj šetnji „Swanky Modes“, što rekapitulira jednu po svemu nevažnu, usputnu vezu, divnim stihovima o osobi koja je samo pokušavala da „održi svoj san živim“, da bi Jarvis zaključio: „Nije li tužno kad nas naši snovi nadžive?“.

Okršaj sa sveprisutnom prazninom produžava se na „Sometimes I Am Pharaoh“, ovaj put unoseći industrial elemente u muziku, ali samo onoliko koliko je primereno da bi se pojačala dramatizacija, u kojoj se razotkriva beda grupnih turističkih putovanja i besciljnost obilazaka spomenika i monumentalnih zgrada što samo plaše turiste i teraju ih da više jedu pred njima, često ne znajući ni u šta gledaju. Završna „Children of the Echo“ simfonična je pop poema u stilu koga je Jarvis odavno sam definisao (vidi: naslovna numera albuma “This Is Hardcore“), privodeći ploču logičnom kraju kroz komentar cele generacije, odrasle u digitalizovanom društvu, iz čega ne izdvajaja ni sebe kad poručuje: “Kažeš mi da ne komuniciram / Nemam komentar / Pre bih rekao da je u pitanju dugačko kašnjenje / Svi smo mi deca odjeka / I vremena mimo zajedničkog”. Jarvis u sred stihova tvrdi da ne zna ko je napisao ovu pesmu, i da on lično voli da peva glasno, ali da se njegov glas sad gubi u moru drugih. Skoro nije bilo tako dobrog opisa trenutnog stanja u kome se nalazi naša svest, potopljena u hiljade nevažnih stimulusa svaki dan, kao u hiljade malih ništavila: „Pre ili kasnije, sve će početi da te podseća na nešto drugo“.

Postoji određena hrabrost u ovom novom načinu nastupanja Jarvisa Cockera, koju je teško ne primetiti. U današnjem svetu, u kome se svi rukovode ranije postavljenim šemama razmišljanja, u kome niko više nije u stanju da se izvuče iz unapred zadatih okvira, i u kome svako igra svoju ulogu kao da je ona napisana jednom zauvek (slučaj Oasis i braće Gallagher) – sama činjenica da je on uspešno kreirao istinski nov zvučni svet, na tragu onog što je ranije radio sa Pulp, ali ipak sasvim drugačiji od njihovog zveketavog gitarskog sazvučja – govori toliko toga pozitivnog o ovom autoru i njegovoj jedinstvenoj istorijskoj poziciji poetske savesti britanskog popa.

Album krase nova zrelost i ozbiljnost, koje nikad nije manjkalo – Beyond the Pale nije napravljen za lagano i neobavezno preslušavanje, a ipak glatko teče nošen neobičnim grooveom, što već samo po sebi pokazuje da je na delu bila ruka vrhunskog umetnika. Nema sumnje da je Jarvis sve ovo aranžirao i režirao kao kakav mali nezavisni film, pun jakih karaktera, odličnih glumaca kojima ne znate imena, i teskobne atmosfere kakvu poznajete iz svog okruženja. Ploča Beyond the Pale je sve to opisano, ali još i mnogo više – nudeći pažljivo protkanu poruku saosećanja kroz svojih 7 dugih, introspektivnih kompozicija, on uspeva da bude veći od života… tačno ono što bismo poželeli od pop ploče za dugo slušanje.

Možda je ovo novi početak, a možda samo trenutak inspiracije – ali na albumu Beyond the Pale Jarvis se vratio „u punom kapacitetu“: duhovit, šarmantan, pesnički hrabar. I nije bilo boljeg trenutka da to uradi, jer svetu su potrebne njegove nepomične naočari debelih okvira i basterkitonovski skamenjeni, nadmoćni osmeh.

Komentari

Vaš komentar