Dosad najdirektnija i najrokerskija ploča velike američke kantautorke.
Pišu: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Ako je „tvrdi rock osećanje“, da parafraziramo Lightnin’ Hopkinsa i njegovu definiciju „blues is a feeling“, onda se sa tog stanovišta može reći da se Lucinda Williams sasvim sigurno osećala veoma raspoloženom za teške reči i glasne zvuke, kad je snimala pesme za svoj najnoviji album „Good Souls Better Angels“ (Thirty Tigers / Highway 20 Records).
Njen stil oduvek je bio samo njen i komplikovan za definiciju: radi se o organskom povezivanju folka, countryja i rocka kroz vrlo ličnu priču, što je možda još samo Johnny Cash uspevao da pomeša i spoji jednom emocijom. Time se već upisala u vrednu liniju najvažnijih američkih kantautora svih vremena. Međutim, na „Good Souls Better Angels“, Williamsovu po prvi put susrećemo u čistom rokerskom raspoloženju, kako bez mnogo okolišanja, direktno saopštava svoj doživljaj istine. Lucindina poezija je do sada sa razumevanjem i saosećanjem opisivala likove koji se susreću na ulici, u baru ili bilo gde u hodu – ali na ovom izdanju otvoreno zakiva prozvane u čelo, silovitije nego što bi se i pomislilo da jedna dama može dopustiti sebi da uradi. Osim ako je ne pritiska ogromna muka. Zapravo, ono sa čime se ovde susrećemo jeste iskreni bes i zgađenost nad stanjem u kome se čitav svet nalazi, a posebno autorkina rodna gruda – Razjedinjene Američke Države (poslušaj „Bone of Contention“).
Odmah da kažemo, Lucinda Williams ima na to pravo: debitovala je još pre 40 godina, da bi se krajem 1980-ih, u osvit grungea, probila kao veliki novi ženski glas na sceni, zadržavši i ojačavši tu cenjenu poziciju sve do danas, kad se već računa u žive legende. Uostalom – sa punih 67 – malo čega još ima što nije videla i osetila na svojoj koži. Uključujući i život u vreme propalih predsednika i dece hippie revolucije, antiratnih protesta i imperijalističkih osvajačkih pohoda koje kao i obično vodi domovina, lepih dana u Nju Orleansu gde se probijala i posledica klimatskih promena u vidu pobesnelih uragana… doživljavajući baš sve – od potpune anonimnosti do uspeha na muzičkoj sceni, od pravog zlostavljanja u vezi do istinske ljubavi. O tome svedoči niz njenih sjajnih autorskih albuma koji u retrospektivi funkcionišu kao pesmopis alternativnog rock/bluesa.
Sadašnje pandemične okolnosti ne mogu se opisati nikako drugačije nego kao odsudni rat između ljudi i prirode (u kome je glavno pitanje zaslužuju li ljudi uopšte da pobede?), i očigledno deluju na naš doživljaj ovog albuma Williamsove, kao svojevrsnog unapred napisanog tumačenja naše mini-apokalipse – tokom većeg dela „Good Souls Better Angels“ ona govori praćena odlučno nabrušenim rok bendom (Mark T Jordan – orgulje; Stuart Mathis – gitara, violina; Davis Sutton – bas gitara; Butch Norton – bubnjevi, udaraljke; producenti Ray Kennedy, Tom Overby i sama Lucinda Williams), koji povremeno uzdiže njenu krhkost u sučeljavanju sa nemilosrdnim okruženjem do epskih razmera. Momci što stoje uz nju ovde, ističu se vrhunskim sviračkim umećem unutar svedene rokenrol forme, uvek u službi poruke, kako i treba da bude. Jer, Lucinda je došla u životnu fazu u kojoj ponekad čoveka više nije ni briga kako peva – nego šta se kaže. A to je posebno dirljivo.
Tako, već uvodna „You Can’t Rule Me“ zabija svojim napuklim glasom glavne zvezde kolac u svako učtivo definisanje žensko-muških odnosa ili kakvu naučničku analizu neprilagođene ženske u teškoj vezi. Ne možeš mi gospodariti, i tačka! Naredna „Bad News Blues“ zato će – sasvim u maniru njenog verovatno najvećeg učitelja Boba Dylana – progovoriti, sa ležerno filozofskim nabrajanjem, o svim onim svakodnevnim mestašcima iz kojih na naš običan ljudski život vrebaju loše vesti. Gorka pouka a la Robert Allen Zimmerman sadržana je ovde u stihovima: „Who’s gonna believe liars and lunatics? / Fools and thieves and clowns and hypocrites“.
Ali, nemojmo se lagati, baš svako na ovom albumu zapravo žudno čeka da čuje kako je Lucinda isprašila Donalda Trumpa u svojoj numeri „Man Without a Soul“. I kakav je samo to obračun bio – pun duše uprkos naslovu, što bi trebalo da svim potlačenima poruči kako isprazne autokrate možeš pobediti samo kvalitetom koji oni ne poseduju. Latiš li se njihovog oružja, dobiju te na iskustvo, kako to već reče Mark Tven. Zastrašujuća gitara Stuarta Mathisa samo potcrtava ove razobličavajuće istine, poput jerihonskih truba. Lucinda gospodinu Predsedniku, jednim gotovo loureedovskim pevom, pravo u lice ispaljuje činjenice od kojih vladari mogu samo da zadrhte tik pred pad, dok se mrak sklapa svuda oko njih. I sve to bez besa i gorčine, rekli bismo čak i sa nadmoćnim ljudskim saosećanjem usred svog gnušanja.
Divna demonstracija njenog glasa, koji smo svi oduvek voleli, dolazi u razoružavajućoj ispovesti „Big Black Train“, gde postajemo odjednom svesni svih interpretativnih finesa Williamsove. Njen glas – instrument je za sebe, a folky pripovetka o velikom crnom vozu na koji ne želi da se ukrca, unosi pravu metafizičku jezu u prvu trećinu ploče „Good Souls Better Angels“.
Pesma „Wakin’ Up“ ekspertiza je još jedne loše veze sa iznenađujućim psihodeličnim zvukom iza, koji na momente kao da proizvode najedanput oživljeni The 13th Floor Elevators lično. Potom će neutešna balada „Shadows & Doubts“ ponovo ščepati i zdrobiti vaše srce u instantnom prepoznavanju svačije svakodnevice, a ukoliko ste od onih u čijem telu još uvek postoji i kuca taj besmisleni organ, zgromiće vas i naredna „When the Way Gets Dark“, kao svojevrsni melanholični nastavak, što svejedno podseća da predaja nikako nije opcija.
S obzirom na sav čemer koji se ovde opisuje, moglo se i očekivati pojavljivanje biblijskih motiva što su u popularnoj muzici u opticaju oduvek, a ovde nas upravo ispunjavaju osećajem vanvremenske istinitosti tokom niza tematski povezanih vrhunskih pesama – „Pray the Devil Back to Hell“ Lucindina je verzija razgovora o primičućem završetku sveta, nalik na „To Bring You My Love“ preuzvišene PJ Harvey, dok je „Down Past the Bottom“ Grega Garinga u Lucindinom čitanju pak neka vrsta ličnog druženja sa đavolom na njegovom terenu, nalik na legendarnu numeru „Way Down in the Hole“ Toma Waitsa. Pred sam kraj, gnevna „Big Rotator“, što je ovde drugo ime za Gospoda, ponovo vas stavlja u dobri stari hard blues žrvanj kojim Lucinda upravlja kao savršeni stilista.
Završna „Good Souls“ konačno donosi mir u sve one nespokojne, pomažući im da ne skrenu sa puta dok pokušavaju da stignu natrag svojoj kući, vođeni dobrim dušama i boljim anđelima. Nije ni čudo što vam na um najpre padaju njen kolaborant sa još nedavnog zajedničkog albuma „Vanished Gardens“, Charles Lloyd i njegovi „Kindred Spirits“ komadi, ali i R.E.M. klasik „Everybody Hurts“. Produžavanje kompozicije u ekstatičnu mantru, samo pojačava utisak prizivanja spasenja, zaokružujući lucidno samoispovedanje koje prožima ovaj album.
Ako i nije najbolje ostvarenje Lucinde Williams, „Good Souls Better Angels“ duševna je ploča žene koja je uvek u toku svoje duge karijere igrala srcem, što znači nikada na sigurno. A ta vrsta prihvatanja svih svojih rana bez žaljenja, dostojna je poštovanja koje imamo samo za prave ratnike.
Pa tako, za razliku od inače voljenih, ali toliko postmodernih The White Stripes i The Black Keys – kad Lucinda Williams zapeva svoj moderni blues, on tek onda zazvuči kao neizbežna sudbina. Reč je o osećanju, lepo kaže Lightnin’ Hopkins.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar