Hadži Aleksandar Đurović: U Srbiji od filma niko ne živi

Podeli:
Foto:Nemanja Maraš

Neke bogatije i pametnije zemlje znaju koliko su kultura i umetnost društveno i politički važni i koliko se kroz njih promoviše jedna zemlja, ojačava domaća privreda, a onda to dovodi i do povećanja izvoza proizvoda, i do povećanja turista, i do povećanja investijica. Na žalost, ili neko to već decenijama radi namerno, ili smo mi svi kolektivno ludi i neuki, pa puštamo da kultura u ovoj zemlji stoji kao Bambi sa tankim nogama na tankom ledu. Od filma niko u Srbiji ne živi. To mogu da tvrdim. Čak ni oni koji dobijaju pomoć države, jer su to sve kratkoročne stvari. Na kraju imate samo tu emocionalnu satisfakciju kada uspete da završite film, priča reditelj hadži Aleksandar Đurović za Nova.rs govoreći o statusu kulture i umetnosti u Srbiji.

Hadži Aleksandar Đurović je mladi reditelj i pisac, koji je nedavno objavio treću po redu zbirku kratke poezije iz trilogije „Kako se na srpskom kaže…“. Nakon što je pokušao da kroz prethodne dve zbirke dokuči „Kako se na srpskom kaže ljubav“ i „Kako se na srpskom kaže tuga“, novom, ujedno i najobimnijom, čitaocima je ponudio širok spektar pesama koje su njegova asocijacija na sreću.

Za Nova.rs Đurović govori o inspiraciji, zašto je zbirka poezije o traganju za srećom objavljena baš u doba pandemije koronavirusa, kako ocenjuje trenutnu hiperprodukciju u domaćoj kinematografiji i šta znači biti umetnik u današnjoj Srbiji.

Je li slučajnost da baš u ovim trenucima borbe protiv pandemije objaviš zbirku pesama „Kako se na srpskom kaže sreća“?

– Sreća je stigla pre nego što sam mislio. Kada sam završio prošle godine drugu zbirku o tuzi, nisam se nadao da ću tako brzo napisati novu, najobimniju iz trilogije. Splet emocionalnih peripetija i dosta sreće je dovelo do toga da knjiga bude gotova na proleće, ali, kako je od marta sve krenulo da se komplikuje, sačekala je leto za objavljivanje, pa ćemo videti kako će ići dalje. Interesovanja ima. Može se desiti da Sajma knjiga ne bude ove godine, tako da možda neću imati priliku da se uživo sretnem sa čitaocima, ali knjige ima u knjižarama širom zemlje i dostupna je putem internet prodavnica. A dosta utisaka dobijam preko Instagrama i Fejsbuka.

Foto:Privatna arhiva

PROČITAJTE JOŠ

Ovoj zbirci prethodile su „Kako se na srpskom kaže ljubav“ i „Kako se na srpskom kaže tuga“. Da li je ovaj sled nekako logičan i da li zapravo tuga zbog ljubavi može zapravo biti sreća na metafizičkom planu?

– Mislim da ljubav čine i tuga i sreća. I to ne ili – ili. Već isprepletene. One i kao alegorije, i kao konkretne asocijacije iz svakodnevice sačinjavaju naše odnose sa sobom, sa porodicom, prijateljima, partnerima na emotivanom i poslovnom planu. Mislim da sada, kada postoji trilogija, zapravo i nije bitno koju će knjigu čitalac prvo pročitati, jer se mnogi vraćaju prethodnim, nakon novih, pošto su sve tri u istoj formi i pisane istim stilom. Ali, svakako mislim da sam ja kao pisac napredovao od prve do treće, tako da je, iz prizme mog emocionalnog i autorskog razvoja, bolje da se čitaju po redosledu pisanja.

Tvoje primarno zanimanje je režija. Koliko tvog pisanog stvaralaštva ima u tvojim filmovima?

– Skoro sve što je na ekranu je realizacija mog literarnog predloška. Čitaoci koji su do sada pratili moj rad znaju da su neke pesme ili priče pisane u formi dijaloga, jer je filmski način razmišljanja i pogleda na svet neodvojivi deo mog stvaralaštva, bez obazira na to kroz koji se medijum izražavam. Volim da na osnovu svojih kratkih priča radim filmove i volim da dosta toga u mojim delima bude autobiografski, jer je tada najiskrenije i najpribližnije onome što ja želim da kažem i što zaista osećam. Onda to publika prepozna i takođe oseti.

Kako izgleda jedan proces stvaranja filma, i šta je najteže u njemu?

– To je dug i naporan proces. Divim se ljudima koji uspeju naprave čak i loše filmove, jer znam koliko je to zahtevno i koliko je potrebno ulaganja duhovnog, mentalnog, fizičkog i materijalnog. Odricanje zarad filma je svojstveno autorima i, u suštini, nemamo prava da se žalimo, jer na kraju, ipak radimo ono što najviše na svetu volimo. Niko nas ne tera da se bavimo filmom, osim onog nečeg u nama. Ali od inicijalne ideje do premijere je veoma nezavidan put. U filmu je sve važno i zato je svaki segment težak na svoj način. Ima jako puno detalja o kojima se mora voditi računa u procesu, čak iako se radi naizgled produkciono ‘mali’ i manje zahtevan film. Posebno što su kod nas reditelji primorani da delom budu i producenti, što znači da ne mogu da se potpuno bave samo svojim poslom i da prepuste drugima sve ostalo, već se moraju ‘rasipati’ na više strana, brinuti o svim sektorima i često to oduzme dosta energije potrebne na samom setu. Učili su nas da je kratki film teže uraditi nego dugi, jer se u kratkom baš sve i svaka greška vidi, pogotovo što u malo vremena morate da kažete sve i da probate da izazovete emociju kod gledaoca. Tako da mislim da nema ‘malog’ ili ‘velikog’ filma u tom smislu. Svaki je zahtevan na svoj način. Ali svakako najteže u procesu stvaranja filma je ne odustati, biti veoma strpljiv i biti spreman na padove, a ostati podjednako željan rada i entuzijastičan kao prvog dana. Naravno, autor mora biti spreman da doživi neuspeh ili kritiku, da film ne ispadne kako je očekivao, čak iako je dao svoj maksimum i uradio najbolje što je umeo. Takođe mora da zna kako da primi uspeh i nagrade i kako da se ne zanosi, već da nakon završenog filma ide dalje i da svaki sledeći radi sa žarom, kao da je prvi, odnosno sa ozbiljnošću i strahom kao da je poslednji.

Foto:Nemanja Maraš

A pisane reči?

– Da se nadovežem na analogiju filma: ova poetska trilogija kratke forme je nešto nalik kratkom filmu, a pisanje priča i scenarija je kao dugometražni film. Pišem za sebe. Za svoju dušu. Pišem ono što bih voleo da čitam. Pišem kada imam inspiraciju. Ne živim od pisanja. Ne zavisi mi plata ni hrana od toga. Ne moram da pišem po narudžbini. Ne moram da pišem za druge. Ne moram da pravim kompromise. Zato mi to ne predstavlja pritisak i ne osećam nijedan deo tog procesa teškim. Najteže je fizički. Zbog dugog sedenja, ili ležanja. I loše je po oči i vid zbog konstantnog piljenja u ekran. Ali, sam proces dolazi spontano. Ja sam do sada pisao poeziju i kratku prozu. Nisam se upuštao u romane, novele ili pripovetke. Ideje su dolazile iz najrazličitijih ćoškova svesti i podsvesti, te, kad se dogode, ja ih samo zapišem u telefon ako nisam pri računaru, ili se desi da sine ideja usred noći, pa da sednem i pišem dok ne završim. Volim da pišem u dahu. Veoma retko ispravljam napisano. Nekako mi je taj prvi impuls najčistiji i najautentičniji.

Da li je manjak ljubavi nužno višak inspiracije, kao što kažeš u jednoj pesmi?

– Već je opšte poznato da su neka od najlepših dela književnosti, kinematografije, muzike, slikarstva i ostalih umetnosti, nastala iz tužnih ili neostvarenih ljubavi. Prosto su tuga, nesreća i odsustvo ljubavi nekad jači katalizatori inspiracije. Ali, ispade da sam sâm sebe protivrečio, jer je ‘Kako se na srpskom kaže sreća’ obimna skoro kao ‘ljubav’ i ‘tuga’ zajedno.

Koliko ti, kao umetniku, prija izolacija?

– Ovaj period ‘samo-izolacije’ se nije mnogo razlikovao od mog regularnog funkcionisanja, osim u nedostatku socijalizacije sa prijateljima, neodlascima u bioskop, pozorište i na koncerte i mogućnosti nekog romantičnog odnosa. Ali, pošto sam prva dva meseca od uvođenja mera radio na montaži svog novog filma, nije mi teško palo. Imao sam fokus. Nisam se opterećivao vestima. Pripremio sam se na mesece strpljenja. Inače, kada pišem scenarija ili knjige, volim da odem u selo, gde nema telefona, interneta, televizije, i budem tamo neko vreme. Rad tamo u prirodi je mnogo mirniji, produktivniji i manje zamoran nego u gradu, gde ste svima na izvol’te svaki dan.

Korona je stopirala mnoge projekte, kako domaće, tako i svetske. Kakva je situacija kod tebe?

– Imao sam sreću da sam sva snimanja za svoj film završio u decembru i da sam potom ušao u fazu pripreme post-produkcije. Do kraja februara sam se bavio pregledom i odabirom materijala, potom tradicionalno išao na FEST i dan posle festivala sam ušao u samoizolaciju iz koje nisam izašao dva i po meseca. Tako da nisam doživeo veliki udar, niti stopiranje projekta, kao što neke moje kolege na žalost jesu. Ali vidim da su neka snimanja već počela, tako da se nadam da će započeti projetki u ovoj godini biti uspešno završeni do zime, uključujući i moj. Po popuštanju mera i zabrana kretanja, počeo sam da radim obradu zvuka i trenutno sam u toj fazi do kraja leta. Cela situacija je učinila da film neće izaći ove, već sledeće godine, ali svakako nemam razloga da žurim.“

Sudeći po tvojim filmovima, a i književnom stvaralaštvu, stiče se utisak da si hipersenzitivni melanholik. Koliko ima istine u tome?

– Ako se možemo kao ličnosti i karakteri definisati i ‘ukalupiti’ u neki šablon, mislim da je ta definicija poprilično tačna. Tako i zbirke o ljubavi i sreći u sebi imaju naizgled pesimistične i ponekad cinične poglede na ta lepa osećanja, ali je zanimljivo da su komentari nekih čitalaca zbirke o tuzi bili to da imaju utisak da ta knjiga uopšte nije tužna, niti patetična, već samo realna. I mislim da je to veliki kompliment. Često su mladi razočarani i revoltirani društvom i okruženjem, ali oni upravo čine svežu krv koja to treba da menja. Ja pokušavam da se borim sa onim što ne volim na ovom svetu kroz umetnost i da kroz svoja dela ukazujem na probleme koje osećam i ja kao pojedinac, ali i celokupno društvo. Zato je važno da umetničko delo bude koliko god je moguće univerzalno, opštečovečno i da sa recipijentom rezonira na emotivnom i idejnom nivou. Mislim da samo tako može dopreti i do srca i uma najrazličitijih gledalaca, čitalaca ili slušalaca i na taj način izazvati emociju, ili nagnati na razmišljanje i pokretanje.

View this post on Instagram

? @_milamia_

A post shared by х-а.ђ. | h-a.đ. (@aleksandrijafilm) on

PROČITAJTE JOŠ

Kako tebi izgleda trenutna filmsko-televizijska domaća scena? Kako komentarišeš ekspanziju domaćih serija? Ima li tu kvaliteta u umetničkom smislu?

– Raduje me da se puno snima. U poslednjih nekoliko godina, da ne kažem deceniju, počeo je razvoj i kvantitet domaće proizvodnje. Više se novca ulaže u filmove i oni sve bolje izgledaju. Lepo je što se daje šansa debitantima i što se primećuje začetak novog talasa mladih generacija reditelja. To unosi svežinu, iako mislim da smo tematski još uvek malo ograničeni. Nakon godina ‘izolacije’ smo zaostali u tom smislu da je naše skromno tržište i dalje svedeno na teške tranzicione-socijalne-porodične drame, ili na neke manje ili više uspešne komedije. Tu i tamo neki istorijski film iz epohe sa nacionalnom tematikom ili tek poneki triler-akcija. Jako malo žanrovskih filmova – horora, naučno-fantastičnih, filmova za decu itd. To naravno ima veze i sa budžetima i mogućnostima, ali ima jako puno primera u svetu gde su za ‘male’ pare snimljeni vrlo kvalitetni filmovi, sa jakim i zanimljivim pričama i originalnim pristupima. Mislim da se to polako kod nas menja, jer nove generacije rastu na drugačijim filmovima i vole da eksperimentišu. Što se serija tiče, mislim da smo mnogo uznapredovali u produkcionom nivou, ali da i dalje nismo ni prineti u idejnom serijama iz Evrope, Amerike i Azije. Problem je pre svega u manjku pisaca koji umeju i mogu da napišu dobru seriju sa ozbiljnim razvojima radnje i likova, da ne bude razvučena, da ima napetost kroz više sezona i da stilski bude ujednačena ako je radi više reditelja. Naše škole sa zastarelim sistemima i pristupima nas tome nisu učile i prosto ljudi uče sami, a najbolji način da se uči je kroz rad. Zato mi je žao kada je naša publika preoštra u kritikama na račun domaćih serija i kada deluje kao da traži samo mane, upoređujući ih sa stranim. Ja nekako mogu u glavi da odvojim to i da budem zadovoljan ako mi se dopada neka domaća priča. Privatno, mnogo više volim mini-serije od 6-8-10 epizoda, koje se završe sa jednom sezonom. Na žalost, nemam vremena da pogledam sve što bih želeo. Takođe je problem u uredničkoj politici televizijskih kuća i kanala, jer se takmiče među sobom i onda se desi da tokom protekle zime imamo 10 domaćih serija koje se emituju u isto vreme. To nije zdravo, jer se tim pristupom tržišne konkurentnosti smanjuje broj potencijalnih gledalaca. Naše tržište je malo i ljudi ne mogu da stignu da vide sve. Ja, čija je to profesija i koji želi da pogleda što više stvari, pa ne stižem, a kamoli ljudi koji rade cele nedelje, imaju porodice, decu, stare roditelje o kojima brinu… Oni mogu da prate jednu, eventualno dve serije tokom vikenda, i to je to. Da je pristup drugačiji, mi bismo imali tokom cele godine pokrivenost raznovrsnim domaćim programom na raznim kanalima i onda bi svi mogli da vide ono što ih zanima, čak i u repriznim terminima, a pogotovo sa VOD pristupom i gledanjem programa 72 sata unazad. U Holivudu se studiji dogovaraju kada će ko izbaciti neki potencijalni hit, upravo da ne bi jedni drugima uskraćivali gledaoce i da ne bi veliki projekti pojeli one manje. To je mislim pravi pristup i tako se čuva publika, čiji je novčanik takođe ograničen. Ipak, ova godina, u kojoj je točak te gigantske mašinerije zvane kinematografija malo usporio, te je to rezultiralo manjkom proizvoda, ostavlja prostora da se nadoknadi ono što nije pogledano.

View this post on Instagram

. . .

A post shared by х-а.ђ. | h-a.đ. (@aleksandrijafilm) on

Šta znači biti umetnik u današnjoj Srbiji?

– Teško pitanje. I teško da mogu da dam neki lak odgovor. Mislim da je biti umetnik teško svuda i uvek. Biti umetnik znači biti zavisan od mnogo faktora, a ponajviše od finansija kao glavne podrške realizaciji vaše ideje. U Srbiji pogotovo, jer mislim da naša država nema kristalizovanu dugoročnu kulturnu politiku, već se krpimo iz godine u godinu nekim konkursima grada, pokrajine ili republike, donacijama stranih ambasada, EU i SAD i tako preživaljavamo uz crkvavicu, a neki ne dobiju ni to, usled čudnih puteva kojima novac cirkuliše i načina obabira projekata. Opet, gore pomenuto malo tržište, teška ekonomska situacija dovode do toga da se na listi prioriteta umetnost i kultura potiskuju iz top 5 ili čak i top 10. Ljudima su mogućnosti ograničene i samim tim biraju ono što mogu da priušte sebi i svojoj deci. Ne mogu i da kupe knjige, i da idu u bioskop, i u pozorište, i na koncert, i u muzej, i na izložbe, i u kafanu… Nije tačna tvrdnja da se u Srbiji ulaže nula dinara u kulturu, ali nije ni da je proporcija budžeta koji ide na kulturu i konkurse zavidna. Neke bogatije i pametnije zemlje znaju koliko su kultura i umetnost društveno i politički važni i koliko se kroz njih promoviše jedna zemlja, ojačava domaća privreda, a onda to dovodi i do povećanja izvoza proizvoda, i do povećanja turista, i do povećanja investijica. Na žalost, ili neko to već decenijama radi namerno, ili smo mi svi kolektivno ludi i neuki, pa puštamo da kultura u ovoj zemlji stoji kao Bambi sa tankim nogama na tankom ledu. Ukratko, da nemam druge izvore prihoda i pomoć roditelja, ja kao umetnik, reditelj u ovoj zemlji, ne bih mogao da živim. Da – od režije kao zanata, radeći na televiziji, ili kao asistent na tuđim projektima, radeći spotove, reklame ili namenske korporativne dokumentarne spotove… ali ne od filma kao umetnosti. Od filma niko u Srbiji ne živi. To mogu da tvrdim. Čak ni oni koji dobijaju pomoć države, jer su to sve kratkoročne stvari, a filmovi se rade jednom u 5-10 godina uglavnom. Na kraju imate samo tu emocionalnu satisfakciju kada uspete da završite film.

View this post on Instagram

Nije Magbet, nego Makbet…

A post shared by х-а.ђ. | h-a.đ. (@aleksandrijafilm) on

Kako izgleda tvoja lista filmova za karantin?

– Moja lista filmova izgleda isto pre, tokom i posle samoizolacije. Nemam poseban izbor, ni redosled. Sreća je da to vreme daje mogućnost da u jednom danu pogledam tri, umesto jednog filma, mada sam tokom izolacije više gledao serije koje nisam stigao prethodnih godina. Neki od filmova koje sam pogledao prethodnih meseci, a da su mi se dopali su poljski ‘Hejter’, ‘Blue Jay’, ‘The Wife’, turski ‘Yarina Tek Bilet’, Vudi Alenov ‘Rainy Day in New York’, ‘Sergio’, ‘Bad Education’, ‘Vita & Virginia’, ‘Good Time’, nemački ‘Der Fall Collini’, Skorsezeov ‘The Irishman’, Klint Istvudov ‘Richard Jewell’, ‘Dark Waters’ i divna ljubavna priča ‘Ordinary Love’.

Za kraj te neću pitati kako se na srpskom kaže sreća. Pitaću te šta je za tebe sreća?

– Za mene je trenutno sreća što se živ i zdrav probudim. Sreća su moja porodica i moji psi. Sreća je što niko od mojih bliskih i prijatelja nije (za sada) zaražen koronom. Sreća je rad na filmu, pisanje, sviranje i uopšte stvaranje. Sreća je što čitaoci vole trilogiju ‘Kako se na srpskom kaže…’ i sreća je da sam dobio priliku da kroz ovaj intervju podelim neke svoje misli sa vašim čitaocima. Čuvajte se i budite odgovorni prema sebi, svojoj porodici i bližnjima, ali i drugima. Hvala, do neke sledeće knjige, ili filma.

Komentari

Vaš komentar