Klint Istvud proslavio je prošle nedelje 90 godina i već je rekao da nema nameru da se penzioniše dok, kod nas, Zdravko Šotra u 88. godini snima ambicioznu produkciju, seriju i film "Kralj". Šotra, ipak, nije naš najstariji aktivni reditelj – tu titulu drži Puriša Đorđević (96).

Na svetskoj listi aktivnih filmskih autora koji su prevalili osamdesetu nalaze se impozantna imena: Godar, Polanski, Alen, Ajvori, Sabo… ali i oni imaju još deceniju i kusur ako žele da obore Ginisov rekord koji i dalje drži Portugalac Manoel de Oliveria (1908-2015). On je poslednji film, kratkometražni dokumentarac „Um século de energia“, snimio u godini kada je i umro. Imao je 106.

Zdravko Šotra (87)

Veteran jugoslovenske i srpske filmske i televizijske režije, Zdravko Šotra, ovih dana je započeo snimanje serije „Kralj“ o životu Aleksandra Karađorđevića.
Rođen 1933. u Kozicama kod Stolca u Hercegovini, Šotra je u Beogradu završio režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Na Televiziji Beograd bio je zaposlen gotovo od njenog osnivanja, gde je tokom sedamdesetih godina 20. veka režirao popularni šou-program „Obraz uz obraz“ sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem.

Domaće rekorde gledanosti obarao je filmovima „Zona Zamfirova“, „Lajanje na zvezde“, „Šešir profesora Koste Vujića“, „Ivkova slava“, kao i serijama „Više od igre“, „Priče iz radionice“, „Santa Maria della Salute“, kao i ekranizacijama romana Milice Jakovljević – Mir Jam (Ranjeni orao, Greh njene majke, Nepobedivo srce). Potpisao je i režiju za „Igmanski marš“, „Boj na Kosovu“, „Braću po materi“…

Sada se uhvatio u koštac sa još jednim ambicioznim poduhvatom: snimanjem 15 epizoda serije i celovečernjeg filma „Kralj“ u produkciji“Junajted medije“, prema romanu „Aleksandar od Jugoslavije“ Vuka Draškovića. U podeli je oko 180 glumaca. Među njima su i glumice sa kojima je redovno sarađivao: Tamara Aleksić, Sloboda Mićalović, Nataša Ninković, Danica Maksimović, Nela Mihailović, Anica Dobra, Jelica Sretenović…
– Zamolio sam glumice koje su u mnogo mojih filmova igrale, da se na ovaj način oprostimo – izjavio je Šotra, nagovestivši time da će mu ovaj projekat biti “labudova pesma”. Mada, kako kažu njemu bliski ljudi, već se do sada mnogo puta „opraštao“ od rediteljske stolice…

Puriša Đorđević (96)

Mladomir Puriša Đorđević, rođen je na Đurđevdan 1924. u Čačku. Pre režije bavio se novinarstvom. Počeo je da radi u „Politici“ 1946. a 1947. postao je urednik u „Filmskim novostima“. Iste godine snimio je i svoj prvi film.

Nakon desetina kratkih dokumentarnih filmova, debitovao je kao reditelj celovečernjeg igranog filma 1965. ostvarenjem „Devojka“. Kako je kasnije objasnio, drugi film „San“ (1966) rodio se iz „Devojke“, a „Jutro“ (1967) iz „Sna“ i, kad je završio ta tri filma „neko je napisao da je to trilogija, meni se ta reč svidela i ja sam je prihvatio. A kad je bila trilogija, zašto ne bi bila i tetralogija… ‘Podne’ (1968) je poslednji film“ iz tog spontano obrazovanog skupa, rekao je Puriša.

Među značajnijim ostvarenjima su i „Biciklisti“ (1970), „Kros kantri“ (1969), „Tango je tužna misao koja se pleše“ (1997)…
Objavio je deset knjiga i više od 100 priča.

Najava da publika uskoro može očekivati dokumentarac o Matiji Bećkoviću koji trenutno montira, potvrđuje podatak da je Đorđević ne samo najstariji aktivni reditelj na ovom prostoru, već i jedan od retkih u svetskoj istoriji filma koji u desetoj deceniji i dalje radi.

– Takav sam duh, uvek sam spreman na sve i ničega se ne plašim, samo da mi ne bude dosadno – izjavio je ne tako davno Puriša.

Pre šest godina je prikazao filmski portet o Čedomiru Jovanoviću pod nazivom „Čedo, oženi me“, a svoj najnoviji scenario za igrani film, mjuzikl „Prava ljubav zaborava nema“, kojim je konkurisao kod Filmskog centra Srbije, prvobitno je zamislio da snimi sa Milenom Dravić (1940-2018), svojom bivšom suprugom sa kojom je snimio 11 ostvarenja, ali nakon što je ona preminula predložio je da glavnu ulogu igra Seka Sablić. Sudbina ovog projekta i dalje je neizvesna.

Njegovo poslednje igrano ostvarenje zvanično je i dalje film „Dva“ iz 2007.

Miloš Radivojević (80)

Reditelj, scenarista i profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Miloš Radivojević rođen je 3. novembra 1939. u Čačku. Započeo je studije filozofije, ali je na kraju diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti 1966, kao prvi student filmske režije u klasi Aleksandra Saše Petrovića.

Prvi, dokumentarni film „Zvezdana prašina“, snimio je na drugoj godini studija, a u periodu od 1961. do 1969. godine zanat je pekao kao pomoćnik kod zemljaka Puriše Đorđevića.

Kao samostalni reditelj debitovao je 1969. dramom „Bube u glavi“, a u njegovom opusu su i sada već kultna ostvarenja „Kvar“, „Dečko koji obećava“, „Una“, „Čavka“, „Ni na nebu ni na zemlji“, „Kako su me ukrali Nemci“… Najsvežiji poduhvat bila mu je TV-serija „Žmurke“ (2019).

Priprema film „Goli otok – Ostrvo na dnu“ koji donosi novi ugao gledanja na brutalne golootočke represije. „S veoma autentičnom i snažnom rediteljskom vizijom autor pomera perspektivu iz koje posmatramo brojne transformacije likova, njihovu borbu i posledice koje neminovno objašnjavaju našu sadašnjost“, stoji u obrazloženju Filmskog centra Crne Gore koji je podržao ovaj projekat.

Veljko Bulajić (92)

Autor najspektakularnijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije, Veljko Bulajić je 23. marta napunio 92 godine. Rođen je u Vilusima u blizini Nikšića, ali već decenijama živi u Zagrebu.

Filmsku režiju je završio u Rimu, u poznatoj školi studija Ćinećita. Karijeru je započeo 1953. kratkim filmovima „Kamen i more“ i „Brod lutalica“ a međunarodni uspeh postigao je već prvim igranim filmom “Vlak bez voznog reda” koji je osvojio nagradu publike u Kanu.

Godine 1962. snimio je film „Kozara“ koji se bavio jednom od poznatijih bitaka partizana protiv nemačkih snaga tokom II svetskog rata. Još jednu slavnu bitku, na Neretvi, ovekovečio je 1969. U to vreme najskuplji evropski film, do danas je ostao najskuplji film snimljen u jugoslovenskoj produkciji (koštao je 11 miliona dolara). Okupio je domaće i holivudske zvezde, a plakat je uradio lično Pablo Pikaso.

Nakon „Bitke na Neretvi“ pojedini su Bulajiću dali epitet „državnog reditelja“, ali, Bogdan Tirnanić je, recimo, napisao da je njegov „Uzavreli grad“ začetnik (antirežimskog) crnog talasa u jugoslovenskoj kinematografiji.

Osamdesetih godina snimio je četiri filma (Visoki napon, Veliki transport, Obećana zemlja, Donator), a onda napravio pauzu sve do 2006. i filma „Libertas“, smeštenog u Dubrovnik sredinom 16. veka. Posle nove pauze, 2015. režirao je dokumentarac „Mjesto sjećanja: Vukovar“.

Sada čeka povoljan trenutak da plasira „Bijeg do mora“, još jednu partizansku dramu sa nemačkom zvezdom Tomom Vlašiom u glavnoj ulozi.
– S obzirom na izuzetno povoljne recenzije filmske struke, na kritike i na ocjene istaknutih ličnosti kulture, s obzirom i na pozitivne ocjene selekcije Kanskog festivala – koji je, nažalost, ove godine otkazan zbog pandemije – mislim da će moj film „Bijeg do mora“ imati uspjeh i kod gledatelja – izjavio je krajem maja u intervjuu za crnogorsku „Pobjedu“.

Pomenuo je i projekat o knezu Danilu, koji se takođe dugo krčka u njegovoj glavi.
– Ratko Đurović, Stevan Bulajić, Stevan Koprivica i ja napisali smo sinopsis, te treatment i konačnu verziju scanarija, koji je zbog svoje zanimljivosti pobudio interesovanje nekoliko stranih distributera i producenata. Do kraja godine kolega Andro Martinović izvršiće predpripreme za film, elaborat o realizaciji sa financijskim i operativnim planom i negdje na jesen crnogorska strana trebalo bi da ostvari suradnju s partnerima u zemlji i inostranstvu. Zbog iznenadne i veoma komplicirane operacije, i time uzrokovane nesigurnosti u smislu hoću li biti u stanju ispuniti zahtjeve operativnog plana snimanja, čime bih produkciju doveo u veoma tešku situaciju, režiju sam prepustio Andru Martinoviću – otkrio je Bulajić.

Ištvan Sabo (82)

Prvi mađarski dobitnik Oskara i reditelj koji je dva puta nagrađivan u Kanu, Ištvan Sabo, rođen je 1938. u Budimpešti, gde je 1961. diplomirao na Filmskoj akademiji kao jedan od najtalentovanijih studenata. Široj publici poznat po trilogiji koju čine „Mefisto“, „Pukovnik Redl“ i „Hanusen“, u svojim se ostvarenjima bavi odnosom pojedinca i politike a o istoriji govori iz ugla običnog čoveka.

Radio je sa brojnim holivudskim zvezdama, u filmovima „Sastanak sa Venerom“ (sa Glen Klouz), „Na čijoj strani“ (sa Harvijem Kajtelom i Stelanom Skarsgardom), „Kao Julija“ (sa Anet Bening), „Sunshine“ (sa Rejfom Fajnsom i Rejčel Vajs) i „Vrata“ (sa Helen Miren)…

Iako smatra da je kinematografija danas ugrožena i da je pitanje koliko će publike ubuduće gledati filmove, on od sedme umetnosti ne odustaje. U februaru je predstvaio film „Konačni izveštaj“, prvo ostvarenje s njegovim potpisao nakon 2012, sa Klausom Marijom Brandauerom kao kardiologom u penziji koji se vraća u rodno selo da radi kao lekar opšte prakse.

Početkom ove godine odbio je da primi nagradu za životno delo Mađarske filmske akademije, bez obrazloženja. Nezvanično se pričalo da je to učinio zbog velikog skandala koje je izazvalo otkriće iz 2006. da je za vreme komunističke vlade krajem pedesetih godina prošlog veka radio kao doušnik tajne policije.

Ken Louč (83)

Engleski reditelj poznat je po filmovima koji često obrađuju društvene probleme kao što su siromaštvo, beskućništvo, prava radnika, zdravstveni sistem…
Rođen 17. juna 1936. u Nanitonu, diplomirao je pravo na Oksfordu. Tamo je bio deo univerzitetskog eksperimentalnog pozorišnog kluba gde je napravio prve rediteljske korake. Posle Oksforda je dve godine proveo u kraljevskom vazduhoplovstvu a od 1960. posvetio se u potpunosti režiji. Prvo je radio u pozorištu, zatim na televiziji, potom i filmu. Neki njegovi filmovi su zabranjivani iz političkih razloga a bio je i jedan od prvih britanskih reditelja koji su dozvolili psovanje pred kamerama.

Najpoznatija dela su mu „Skriveni plan“, „Rif-raf“, „Kišno kamenje“, „Zemlja i sloboda“, „Slatkih šesnaest“, „Vetar koji njiše ječam“, „Ja, Danijel Blejk“, „Anđeoski deo“… Krajem prošle godine na Festivalu autorskog filma prikazano je njegovo najnovije ostvarenje „Žao nam je što smo vas propustili“.
Pet puta je nagrađivan u Kanu i jedan je od devetorice autora koji je dva puta osvojio Zlatnu palmu.

Iako je avgusta 2013. izjavio da je završio sa snimanjem, barem igranih filmova, nije dugo izdržao. Posle samo dve godine vratio se filmom „Ja, Danijel Blejk“ koji je osvojio Zlatnu palmu.

Vudi Alen (84)

Neumorni američki reditelj, višestruki oskarovac, najviše je profitirao tokom pandemije jer je njegov film „Kišni dan u Njujorku“ bio najgledaniji tamo gde su bioskopi bili otvoreni.

To je, inače, 54. ostvarenje koje je Alen potpisao kao reditelj za poslednje 54 godine. U svojoj filmografiji ima četiri naslova ovenčana Oskarom, a osvojio je sedam Bafti, počasnog Zlatnog lava Venecijanskog festivala i počasnu Zlatnu palmu Kanskog festivala.
Često je, uz Skorsezea, Altmana i Lameta, ubrajan u grupu filmskih autora pripadnika novog Holivuda, za ostvarenja nastala u periodu od sredine šezdesetih do kraja sedamdesetih. Neki od njegovih filmova postali su klasici („Hana i njene sestre“, „Eni Hol“, „Menhetn“, „Purpurna ruža Kaira“), međutim, Vudi kaže da još nije snimio delo kojim je u potpunosti zadovoljan.

– Još uvek mislim da nisam napravio tako dobar film kao Felini ili Bergman, ništa u rangu “Sedmog pečata” ili “Kradljivaca bicikla”. Ipak, neću prestati da pokušavam jer, iako sam bio razumno uspešan, još se nije desilo da budem apsolutno zadovoljan u umetničkom smislu. Ako budem imao priliku, ako virus dozvoli, još uvek postoji šansa da ću, pre nego što umrem, snimiti jedan dobar film. Ali, ponavljam, to mi još nije pošlo za rukom – bio je iskren Vudi.

Roman Polanski (86)

Ovaj francusko-poljski autor više od četiri decenije je na lošem glasu zbog silovanja maloletnice. Taj incident, koji se dogodio u kući Džeka Nikolsona 1977, kada je drogirao i napastvovao 13-godišnju Samantu Gejmer, maltene je potpuno zamračio karijeru ovog reditelja sa bogom danim talentom, kako ga je Kopola opisao.

Dok je čekao izricanje kazne, Polanski je napustio SAD i od tada se nije vratio u Ameriku, već stvara i živi u Francuskoj.

Rođen je kao Rajmund Libling 18. avgusta 1933. u Parizu u porodici poljskih Jevreja. Roditelji su se preselili u Krakov 1937. i ubrzo po dolasku nacista smešteni u geto. I otac i majka kasnije su odvedeni u koncentracione logore (majka je i preminula u Aušvicu), a Roman je uspeo da pobegne iz geta i preživi ratne godine u hraniteljskim domovima pod usvojenim identitetom. Ponovo se spojio sa ocem posle rata i nastavio da živi sa njim u Krakovu.

Od četvrte ili pete bio je fasciniran filmom i ta strast nije ga napuštala ni kada je došlo vreme da izabere šta će da studira. Filmsku školu završio je u Lođu 1959.

Već njegov prvi dugometražni film, „Nož u grlu“ (1962), nominovan je za Oskara za strani film. Ubrzo potom preselio se u Francusku, a sredinom šezdesetih snimio i tri filma u Engleskoj. Na Ostrvu je upoznao mladu američku glumicu Šeron Tejt, koja će mu postati supruga i zbog koje će se preseliti u Kaliforniju.

Među njegovim poznatijim filmovima su „Rozmarina beba“ (1968), „Kineska četvrt“ (1974), „Tes“ (1979), „Gorki mesec“ (1992), „Pisac iz senke“ (2010), „Pokolj“ (2011).

Ukupno je nominovan za pet Oskara a jedinu statuetu osvojio je 2003, za „Pijanistu“, koji mu je godinu dana ranije doneo i Zlatnu palmu u Kanu.

Svojim najnovijim ostvarenjem, „Optužujem“ (2019), vratio se na staze stare slave i odličnih kritika. Priča o Aferi Drajfus i antisemitizmu u redovima francuske vojske na prelasku iz 19. u 20. vek, prošle godine u Veneciji je dobila Srebrnog lava – Gran pri, a onda i tri Cezara (francuski Oskar). Ove nagrade izazvale su proteste i negodovanja kod jednog dela javnosti. Nekako u periodu između svetske premijere u Veneciji i ulaska u francuske bioskope, uz vest da je „Optužujem“ novimonav za rekordnih 12 nominacija za Cezara, javilo se još 12 žena koje su tvrdile da su žrtve Polanskog i da ih je seksualno zlostavljao pre pola veka.

– Te fantazije bolesnih umova se tretiraju kao utvrđene činjenice – laž ponovljena 1000 puta postaje istina. Ja se neću podvrgavati medijskom suđenju i dozvoliti da iracionalno još jednom trijumfuje – ovim rečima Polanski je obrazložio odluku da se ne pojavi na dodeli Cezara.

Kosta Gavras (87)

Film “Ponašajte se kao odrasli” premijerno prikazan ove godine na Festu, je 21. ostvarenje u više od pola veka dugoj karijeri grčkog reditelja Koste Gavrasa, ali prvi u kom likovi pretežno govore njegovim maternjim jezikom. Do tada je sva ostvarenja snimao ili na francuskom ili na engleskom.

Rođen je 12. februara 1933. u Iraji u okrugu Arkadija na Peloponezu. Posle rata sa porodicom se preselio u Atinu. Kako mu je otac bio član komunističke stranke i u zatvoru tokom Grčkog građanskog rata, to je značilo da mladi Kosta neće moći da upiše univerzitet, pa je posle srednje škole otišao u Francusku. Prvo je na Sorboni 1951. upisao studije književnosti a pet godina kasnije prebacio se u državnu školu filma.

Prvi film režirao je 1965. Postao je poznat po ostvarenjima sa otvoreno političkim temama, poput trilera „Z“ (Oskar za najbolji strani film 1969), i „Nestali“ (Oskar za adaptirani scenario 1982. Tu su i naslovi „Priznanje“, „Stanje opsade“, „Hana K“, „Izdaja“, „Muzička kutija“, „Poludeli grad“…

– Nikada nisam bio komunista, nikada nisam bio član nijedne političke partije. Pisalo se i da sam aktivista. Nisam aktivista. Ja sam filmadžija, snimam filmove i njima pričam priče koje želim. To je sve – rekao je Gavras u razgovoru za Nova.rs.

Karlos Saura (88)

– Činjenica je da želim da živim što duže kako bih imao što više vremena da ostvarim sve ono što želim. Imam veliki broj projekata koji su u fazi razvoja, želim da napravim izložbu svojih crteža, bavim se fotografijom, volim da putujem. Nadam se da ću imati vremena za sve to – kazao je Karlos Saura kao gost Festa pre tri godine.

Rođen 4. januara 1932, Saura se smatra jednim od trojice najuglednijih španskih autora, uz Pedra Almodovara i Luisa Bunjuela. Do sada je snimio više od 40 igranih i dokumentarnih ostvarenja.

Prvi kratkometražni dokumentarac „El pequeño río Manzanares“, snimio je 1955. a međunarodnu slavu stekao je već prvim dugometražnim igranim filmom „Los golfos“ (1960) koji je predstavio u Kanu.

Iako je počeo da snima kao neorealista, Saura je brzo prešao na filmove kodirane metaforama i simbolizmom kako bi zaobišao španske cenzore. Osvajao je srebrne medvede u Berlinu 1966. (La caza) i 1967. (Peppermint Frappé) a 1981. Zlatnog medveda za „Deprisa, deprisa“. Filmovi „Rođaka Anhelika“ (1973) i „Zmija u nedrima“ (1975) dobili su nagrade žirija u Kanu, dok je „Mama slavi 100 godina“ 1980. nominovan za Oskara za strani film.

I dalje neumorno i paralelno radi na nekoliko filmskih projekata: u postprodukciji mu se nalazi film „El rey de todo el mundo“ (Kralj celog sveta), gde je scenograf, u pretprodukciji je „Pikaso i Gernika“ koji treba da režira sa Antoniom Banderasom, a najavio je već i film o kompozitoru Johanu Sebastijanu Bahu.

Žan-Lik Godar (89)

Francusko-švajcarski reditelj, scenarista i filmski kritičar jedan je od najuticajnijih francuskih autora posleratnog perioda. Šezdesetih godina prošlog veka istakao se kao pionir pokreta „novi talas“ u francuskoj kinematografiji. Onlajn filmski vodič „Ol muvi“ piše da je njegov rad „uneo revoluciju u formu pokretnih slika“ eksperimentima sa naracijom, kontinuitetom, zvukom i fotografijom. Najpoznatiji filmovi su mu „Do poslednjeg daha“ (1960), „Žena je žena“ (1961), „Prezir“ (1963), „Ludi Pjero“ (1965)…

Nakon što je novi talas utihnuo Godar je postao je manje radikalan. U novijim filmovima bavi se ljudskim konfiliktima iz humanističke, marksističke perspektive. U ovom veku snimio je „U slavu ljubavi“ (2001), gde je koristio film i video, zatim, u „Naša muzika“ (2004) bavio se ratom u Sarajevu ali i svim većim ratovima u istoriji, „Zbogom jeziku“ (2014) snimao je u 3D tehnologiji, pripovedavši priču o paru koji ne može da komunicira međusobno pa im pas ljubimac služi kao tumač, u novembru 2018. premijerno je prikazao „Slikovnicu“, svoju analizu modernog arapskog sveta. Decembra 2019. stvorio je umetničku instalaciju „Orfejev atelje“ koja je postavljena u Fondaciji Prada u Milanu. Tamo je rekonstruisao svoj radni prostor, sa sve opremom za montažu, nameštajem i drugim elementima koje koristi tokom postprodukcije.

Žan-Lik Godar će 3. decembra napuniti 90 godina.

Klint Istvud (90)

Klint Istvud, večito namrgođeni, zgodni grubijan, ime je stvorio kao glumac, prvo u trilogiji špageti vesterna Serđa Leonea (Za šaku dolara, Za dolar više i Dobar, loš, zao) a potom kao Prljavi inspektor Hari u nekoliko filmova, ali onaj krajnji ugled i poštovanje filmske industrije stekao je kao reditelj.

U karijeri dugoj preko sedam decenija, režijom se bavi pedeset godina. U tom periodu režirao je 40 ostvarenja, devet samo u devetoj deceniji života.

Svih 11 nominacija za Oskara doneli su mu filmovi koje je režirao: „Mistična reka“, „Pisma sa Ivo Džime“, „Snajperista“, „Devojka od milion dolara“ (Oskar za film) i „Neoprošteno“ (Oskar za film i režiju).

Krajem prošle godine predstavio je svoje najnovije ostvarenje, „Ričard Džuel“, o čoveku koji je sprečio bombaški napad tokom Olimpijskih igara u Atlanti 1996.

– Počeo sam da režiram jer sam pomislio kako ću jednoga dana da se pogledam na velikom platnu i kažem, To je to, Istvude, bolje bi ti bilo da radiš nešto drugo. Pa sam shvatio, ako režiram, mogu drugima da prepustim prostor ispred kamera, neka njih gledaju – kazao je Istvud.

Više puta je istakao da nema nameru da se penzioniše i da želi da radi dokle god „ima priča koje su vredne proučavanja“.

Alehandro Hodorovski (91)

Ovaj čileansko-francuski višestrani umetnik od 1948. radi kao romanipisac, scenarista, pesnik, dramatrug, esejista, filmski i pozorišni reditelj, glumac, montažer, pisac stripova, muzičar i kompozitor, filozof, lutkar, pantomimičar, psiholog i psihoanaltičar, zanatlija, slikar, vajar i duhovni guru.

Kada je o njegovom zanimanju kao reditelja reč, najpoznatiji je po avangardnim filmovima „El Topo“ (1970) i „Sveta planina“ (1973). Posvećenici među filmofilima veličaju ga zbog radova ispunjenih nadrealnim slikama i hibridnom mešavinom misticizma i religijske provokacije.

Rođen u Čileu 17. februara 1929. od roditelja ukrajinskih Jevreja, Hodorovski je imao nesrećno detinjstvo i od malena je bežao u knjige. Napustio je koledž i pridružio se pozorištu pantominimičara. Radio je kao klovn pre nego što je 1947. osnovao svoju trupu, Teatro mimiko. Početkom pedesetih preselio se u Pariz i počeo da snima prve filmove. Njegov prvi dugometražni film, nadrealistički „Fando i Lis“ o Fandu i njegovoj devojci paraplegičarki u potrazi za mističnim gradom Tarom, koji usput, lutajući ogoljenom, postapokaliptičnom nigdinom, nailaze na razne, čudne i uznemiravajuće likove i događaje, izazvao je veliki skandal u Meksiku (njegovoj drugoj domovini) i na kraju bio zabranjen. Sledeći film, „El Topo“, koji je uveo u bioskope fenomen ponoćnog filma, pratio je meksičkog bandita El Topa u potrazi za duhovnim prosvetljenjem.

Na Kanskom festivalu 2016. Hodorovski je izjavio da planira da konačno snimi i nastavak, „El Topov sin“ čim sakupi sredstva.

Prošle godine predstavio je dokumentarac „Psihomagija, umetnost za isceljenje“.

Upitan jednom prilikom koja je tajna njegove nezaustavljive kreativnosti u devetoj deceniji, rekao je: „Ja nemam godine. Niko nema. Duša ne stari“. I još da je njegova životna misija da pobegne tiraniji ega:
– Moj život nije važan, važne su samo moje veze i odnosi sa ljudima. Sreća koju donosimo jedni drugima je najvažnija – poručio je.

Džejms Ajvori (92)

Američki reditelj, producent i scenarista ostaće najpoznatiji po višedecenijskoj saradnji sa svojim profesionalnim i privatnim partnerom, indijskim producentom Ismailom Merčantom. Iz te radionice „Merčant Ajvori“ nastali su filmovi koji su osvojili šest Oskara i postali sinonim za kvalitetnu britansku dramu i književnu adaptaciju visokog standarda: „Soba s pogledom“ (1986), „Moris“ (1987), „Hauardov kraj“ (1992), „Ostaci dana“ (1993) ili „Zlatni bokal“ (2000), a sem toga napravili su i filmove „Preboleti Pikasa“ (1996), „Džeferson u Parizu“ (1995), „Razvod“ (2003)…

Nakon Merčantove smrti 2005. Ajvori je smanjio tempo, ali nikada nije načisto stao. Snimio je „Belu groficu“ sa Rejfom Fajnsom i Natašom Ričardson 2005. a kao reditelj, poslednji put se predstavio 2009. melodramom „The City of Your Final Destination“ (Grad tvog poslednjeg odredišta), svojom četvrtom saradnjom sa Entonijem Hopkinsom.

Pre tri godine je za film „Zovi me svojim imenom“, koji je potpisao kao scenarista i producent, dobio Oskara, Baftu, nagradu Udruženja američkih scenarista i nagradu Izbor kritike – sve za adaptirani scenario. Time je, sa 89 godina, postao i najstariji dobitnik Oskara i Bafte.

U planu su mu još najmanje dva projekta a za jedan bi voleo da iz samonametnute penzije izvuče Danijela Dej-Luisa.

– Voleo bih da adaptiram roman „Koral Glin“ Pitera Kamerona. Tamo ima jedan oštrouman detektiv koji bi odlično legao Dej-Luisu a ima i vrlo dobrih uloga za Helenu Bonam Karter, Džulijena Sendsa i Ruperta Grejvsa. Danijel je već prekidao penziju zbog Linkolna, možda će to učiniti još jednom, naročito ako ga privuče ideja da ponovo stane pred kamere sa starim znancima i kolegama iz „Sobe sa pogledom“ – rekao je Ajvori.