Podeli:
Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Čemu građanima služi država, ako ona nije u stanju da obezbedi valjanu upravu u kriznim trenucima u zdravstvu, prosveti i kulturi? Ovo potonje najmanje košta i nekoliko miliona evra, ovih koji se arče na udovoljavanje stranim investitorima ili se bacaju na esetetski ništavne spomenike, spasilo bi srpsku kulturu, kaže reditelj Gorčin Stojanović u razgovoru za Nova.rs.

Pozorišni i filmski reditelj, kolumnista, teoretičar kulture, ljubitelj muzike, odličan poznavalac fudbala i dugogodišnji umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a povremeno i scenograf, sve je to Gorčin Stojanović. Režirao je brojne predstave u pozorištima o kojima se priča(lo) i dugo nakon premijera, a filmskoj i televizijskoj publici poznat je najpre po “Ubistvu s predumišljajem”, “Stršljenu”, serijama “Lisice” i “Ono kao ljubav”. Prošle jeseni režirao je “Semper idem” po knjizi Đorđa Lebovića u somborskom Narodnom pozorištu, a onda je usledilo doba korone i teatri su zatvoreni. Razgovaramo u danima kada je i jesenja sezona krajnje neizvesna…

Evo pitanja, da probamo, možda reči imaju snagu…

Teško. Al’ da probamo.

Kakva su tvoja predviđanja, da li je realno da na jesen gledamo predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu?

Teatar jesu, pre svega, predstave pred publikom. Ali, pozorište nije samo to. U ovom času, kad se pravimo kao da je redovan letnji raspust, više me zanima mogućnost da pravimo predstave, da ih pokažemo pred onoliko publike koliko bude bezbedno i moguće, i da čekamo trenutak kad će se sve vratiti u uobičajene tokove. Grubim rečnikom privrede – proizvodnja i akumulacija, pa onda eksploatacija. Ako kroz emotivno-misaonu, ali i psihofizičku aparaturu glumaca i saradnika prođu Šekspir, Čehov, Sterija ili Nušić, to neće biti bačeno vreme. Ako to bude videlo polovina ili trećina gledališta, biće to umetničko-duhovni predujam za budućnost. Pronaći ćemo način, uveren sam.

Gorčin Stojanović: Pronaći ćemo način, uveren sam Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Nemci najavljuju igranje na jesen, u Hrvatskoj vidimo da se odvijaju i Dubrovačke letnje igre, počelo je Splitsko leto, tamo su igrane i predstave u zatvorenom po posebnim pravilima, s druge strane, kod nas je i pokušaj Beogradske letnje scene na Tašmajdanu neslavno okončan posle samo pet dana. Kako to komentarišeš?

Zdvojan sam: na jednoj strani, postojala je snažna volja, želja, gotovo bih rekao – osećanje neopohodnosti, da se izađe na scenu. S druge, pak, strane, kao što sam izražavao nezadovoljstvo – najblaže rečeno – pred paničnim uvođenjem preteranih mera, tako sam imao osećanje da neodgovornim i naglim prekidom zbog izbora i privida povratka u normalnost, ugrožavamo opšte zdravlje. Odlučio sam, jer je jedino tako moguće ne živeti u stalnom osećanju provizorijuma, neizvesnosti, improvizacije, da verujem bar ponekom iz tog nesrećnog i duboko kompromitovanog kriznog štaba. Držao sam da su čojstvena bića. Ispostavilo se da nisu. I ništa što sada urade i kažu ne može ukloniti to osećanje, za koje mi se čini da nije samo moje. To što živimo u nečojstvena vremena, to što smo izabrali nečojstvenu administraciju, ne amnestira ih od ove, pre svega, etičke kategorije. Zabrljali su, i to mnogo. Čini mi se da je to zbog komformizma i lenjosti duha, korupcije srca, častohleplja, slavoljubivosti – sve su to ljudske osobine, i sve se mogu pronaći u literaturi, pa i dramskoj. Samo što je tužno što baš nimalo čojstva ne beše, ni u tragovima. Kod lekara u neposrednoj praksi, srećom da. I čojstva, i hrabrosti, i odvažnosti, i spremnosti na sve ono što stoji u Hipokratovoj zakletvi.

Glumica Jelena Jovičić je rekla da su glumci gurani kao topovsko meso da igraju tamo uprkos realnoj opasnosti da se zaraze, da li misliš da postoje situacije i vremena kada je pozorište veće i važnije od života i zdravlja, ili to nikada nije slučaj?

Jelena je vrlo precizno govorila o vrlo konkretnoj situaciji. Tome se nema šta dodati ili oduzeti. A o pozorištu kao duhovnoj okrepi, koja je pokadšto veća i važnija od života, najbolje je pitati sarajevske glumce iz doba ratnog teatra tokom četvorogodišnje opsade. Oni znaju taj odgovor. Ja, u najboljem slučaju, ponešto slutim.

Neke predstave su ipak igrane na otvorenom po Srbiji bez problema. Glumci koji nisu stalno zaposleni u institucionalnim pozorištima digli su glas protiv zabrane igranja, pošto im je to jedini izvor prihoda… Kakav je tvoj stav po tom pitanju?

Jedinih desetak minuta pozorišta koje sam video u poslednjih skoro pet meseci, bila je Kokanova izvrsna predstava “Kad bi Sombor bio Holivud”, u dvorištu somborskog teatra. Gledao sam je ranije dva puta, pa sam otišao u kafe pored teatra, da se vidim s prijateljima somborskim. Nadao sam se, uprkos gore opisanim mislima i dvojbama, da će se to nastaviti, da ću gledati predstave u tom krasnom dvorištu, već dve nedelje kasnije. Nažalost, krenuo je drugi talas, drugi vrh prvog talasa, ili šta već, pa nisam. I sad žalim što nisam ostao celu predstavu, a druženje pomerio za kasnije… To, međutim, nema nikakve veze sa igranjem glumaca-slobodnjaka, kao što, razume se, ima i priličan broj onih koji imaju svoje nastupe u manjim produkcijama, bez obzira na radni status. Tu je stvar opšta – čemu građanima služi država, ako ona nije u stanju da obezbedi valjanu upravu u kriznim trenucima u zdravstvu, prosveti i kulturi? Ovo potonje najmanje košta i nekoliko miliona evra, ovih koji se arče na udovoljavanje stranim investitorima ili se bacaju na esetetski ništavne spomenike, spasilo bi srpsku kulturu. Onako kako su u srednjem veku manastiri, uprkos svemu – ratovima, pogromima, pustošenjima, sačuvali kulturnu esenciju naroda, koji, tada, još nije bio nacija, dakako. Čini mi se da ne razumevamo razmere ovog svetskog događaja i da nismo u stanju razumeti kako svetosavsko-dositejevsko-vukovsko-njegoševsko-sterijanski “krizni menadžment” jest jedino što može sačuvati nasleđe. A bez nasleđa, uči nas veliki pesnik moderne, Eliot, dakako, nema mogućnosti očuvanja, a kamoli, nastavka duhovnog razvoja – tradiciju se ne nasleđuje, nju se stiče upornim radom. Ukratko, kad bi Srbija imala, kao što nema, ministarstvo kulture, ono bi sad moralo biti u prvim borbenim redovima. Ovako, osuđeni smo, kao i u slučaju raspada poverenja u krizni štab i državne institucije, na samoorganizaciju. Pa ko preživi, pričaće.

Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

A kako ti se kao velikom ljubitelju fudbala čini ovaj nogomet bez gledalaca u najvećim svetskim ligama?

Ja uživam u igri. Fudbal je umetnost. Da li ga gleda pet ili pedeset hiljada ljudi, da li se čuju glasovi kao duhovi na sablasno praznim stadionima ili čujem međusobnu komunikaciju sa terena – nije mi presudno. Neće Dibalina štikla biti manje fantastična ako je ne vide hiljade na tribinama. Uvek se setim nekih predstava na Bitefu koje je na kraju ispratilo nas tridesetak, a počele su pod punom salom. I to su neki od mojih najboljih doživljaja. Recimo – Pesentijev “Boravak”, jedna od najuzbudljivijih predstava koju sam gledao. Francois Michel Pesenti će posle postati velika evropska teatarska pojava, a kraj tog remek-dela sačekalo nas je toliko, tridesetak, iako je na početku sala bila puna. “Too much, too soon”, što bi rekli New York Dollsi. Koga boli briga – osim što Pesenti više nikad nije došao u Beograd. A slično beše i sa prvim Bobom Wilsonom. Bio je predmet poruge. Posle su isti ti trčali na njegova predavanja i sve lošije predstave, poput onog ispraznog “Vojceka”, koji je dobio Gran pri i pre nego što je prikazan. Malograđani su malograđani, i njima uvek treba potvrda u velikim brojkama, jer sebi ne veruju. Pa tako i u fudbalu.

Negde si na početku ove pandemije rekao ili napisao, parafraziram, da zaranjaš u ličnu biblioteku i kolekciju albuma i tako pronalaziš smisao, da li je to i danas posle nekoliko meseci delotvorno?

Ja tako živim ceo život. Nema tu ništa novo i posebno. Samo što u krizno vreme imam pojačanu potrebu za najvećim klasičnim vrednostima u bilo kojoj oblasti. Prostije rečeno – Homer i Dylan me lakše proteraju kroz dan, nego nešto drugo. Valjda čovek ima potrebu za dubinskim zaranjenjem – ali u sebe.

Koja muzika najbolje oslikava ovo vreme?

Dylanov album, ovaj tek izašli, “Rough And Rowdy Ways”. Jer, čovekovi putevi i načini zbilja su džombasti i neravni, bučni i nasilni. Remek-delo. Između ostalog i stoga što se pojavilo u ovom času.

Povremeno pišeš i o novim knjigama koje čitaš, šta si otkrio u poslednje vreme u literaturi?

Milenko Bodirogić, “Po šumama i gorama” i Darko Cvijetić, oba romana, “Schindlerov lift” i “Što na podu spavaš”. Tri trijumfa jezika, stila, pisma, spoznaje.

Uvek si govorio da je Beograd bio tvoj izbor za život, da li i ovaj današnji razrovani Beograd?

Ne razvodi se od žene koju voliš zato što joj se otac propio, majka prokurvala, a braća i sestre potukli oko para. A još manje zato što se razbolela. Teško ti je, patiš, ali amor omnia vincit. Jebeš ga, tako je.

Komentari

Vaš komentar