Foto-istorija: Geringov štićenik u Srpskoj Crnji

Nojhauzena često mešaju sa specijalnim predstavnikom Trećeg rajha za Balkan i Grčku Hermanom Nojbaherom, koji je imao nesrazmerno širi, dalji i dublji pogled ne samo na Balkan već i na Jugoistok Evrope.

Lepljivi prstiZnalo se da Nojhauzen ima “lepljive prste” kao i da je Geringov štićenik. Ali, kada je iz Berlina stigao Ribentropov i Himlerov befel “krupna ljudeskara od 120 kg, plav,crven u licu “ ili Debeli Franc, kako su ga zvali, nije imao kud. U zatvoru je dočekao kraj rata i - saveznike, koji ga ekspeduju u Beograd. I njemu i Nojbaheru po 20 godina zatvora.“Posle dve-tri godine ili četiri najviše izgubio se. Vratio se posle nekoliko meseci. Opet se ugojio. Dali su mu zasebnu ćeliju u prizemlju druge zgrade. Rekao je da je bio u Beogradu i da je vlastima dao podatke o našim rudnim bogatstvima. Možda 1950. ili 1951. nismo ga više videli. Ako se nije pojavljivao onda su ga vratili u Nemačku ili zamenili za lokomotivu ili tako nešto kao što je Tito radio s ostalim Nemcima, generalima koji su bili osuđeni”, pričao je brat Milana Stojadinovića, Dragomir Dragi Stojadinović, Ljiljani i Borislavu Pekiću, koji su taj višesatni razgovor preneli u knjigu “Vreme i novo vreme” (Službeni glasnik). Nadežda Glišić, Ljiljanina majka i Pekićeva tašta, bila je rođena sestra Milana Stojadinovića, nekadašnjeg predsednika Vlade i ministra finansija Kraljevine Jugoslavije.Zlatna groznica od Ostroga do BerlinaDa li su Nojhauzena menjali za lokomotivu ili neko drugo prevozno sredstvo teško je reći. Za vreme okupacije pratile su ga glasine da je svake godine Geringu nosio isti rođendanski poklon: zlatnu polugu od 14 kilograma. Zlatna groznica tresla je ove prostore od aprilskog sloma do Ostroga i Berlina… U Godišnjaku za društvenu istoriju (2001.) istoričar Milan Terzić navodi svedočenje Kurta Lauha u Dizeldorfu:“Sredinom avgusta 1943. bio sam službenim poslom u stanu gospodina F. Nojhauzena. U zadnjoj sobi kuće Rumunska br.15 stajalo je 7-8 malih sanduka veličine otprilike 35x20x20 cm. Pokušao sam da jedan sanduk podignem, ali mi to nije uspelo. Na moje pitanje u pogledu sadržine sandučića izjavila mi je gospođa Nojhauzen: U sanducima je zlato koje će se preneti avionima u Berlin.“

Helena Nojhauzen u pismu upućenom 1949. predstavnicima jugoslovenske Reparacione komisije navela da je njen muž „sredinom avgusta 1943. preneo svih 7 ili 8 sandučića sa zlatom iz Bora u Berlin. Ovaj tovar prema težini i veličini svih sandučića predstavlja otprilike 350 do 400 kg zlata u šipkama“ .Navela je takođe da je njenom mužu prilikom hapšenja avgusta 1944. oduzeto 250 kilograma zlata i da je reč o novcu, koji je poticao od prodaje jugoslovenskog naroda koja je usledila u okviru prisilne naredbe okupacionih vlasti za predaju zlata i deviza. To zlato moj muž je, radi sigurnosti, spremio van Beograda. Nakon hapšenja 27.08.1944 u Bečkereku (Zrenjanin) sprovedena sam u Beograd gde sam saslušana u sobi u kojoj su bili SS oficir Šefer (Emanuel Šefer, šef Policije i Službe bezbednosti u Srbiji prim.aut.) i poslanik Nojbaher. Zlato je oduzeto Nojhauzenu kao i lične stvari koje je Nojbaher transportovao u Berlin“.Nojhauzen i Tito na istoj adresiGestapo je 250 kilograma zlata našao ispod stepenica kuće Franca Nojhauzena u Banatu, gde se nalazio tek završen dvorac u Srpskoj Crnji. „Sandučići“ sa 350 do 400 kilograma zlata, pre transporta u Berlin, bili su na drugoj adresi: Rumunska 15. Posle rata ta ulica postaje Užička dok se, u oduzetu Acovićevu vilu, useljava doživotni stanar i predsednika: Tito.Pisma Helene Nojhauzen stižu do izvesnog Topića. Ni ime, Mate široj javnosti ne otkriva poznato ime: Ante Topić Mimara. Uspeo je da nađe i zlatnu žicu u engleskoj okupacionoj zoni, „iskopa“ 400 kilograma jugoslovenskog zlata.https://www.youtube.com/watch?v=L5K9h8ieEB8Milivoje Perović i sekretar Vlade FNRJ Ljubomir Đurić jugoslovenskom predstavniku u Berlinu nalažu: ”Topiću isplatiti pet procenata od dobivenog zlata. Ovaj procenat koji traži treba isplatiti bez daljih diskusuija i bez obzira šta major Temer tvrdi“. Da li je Mimara dobio 20 kilograma zlata nije poznato ali već naredne godine profesor Milan Bartoš potpisuje elaborat “Slučaj Mate Topić“ da je radio “neovlašćeno”, “preko ličnih veza” kao i da je “potplaćivao američke predstavnike” i da je (Topić) ”jedan hoštapler”.Rani FrancIako pilot Franc Nojhauzen u Beograd nije pao s neba. Pre rata bio je generalni konzul i direktor nemačkog saobraćajnog Biroa. Kancelarije su se nalazile u palati Reunion, iznad današnjeg Sekretarijata za kulturu grada i pozorišta “Boško Buha”.Iz tih kancelarija 27 marta 1941. sav inventor leteo je kroz prozor. Biro nije zapošljavao samo turizmologe. Od jedno nameštenika, pred rat, zazirao je i knez Pavle. On je od Ronalda Kembela, britanskog ambasadora zatražio više informacija od Her Buseu, jednom od najopasnijih članova Gestapoa i veoma blizak Nojhauzenu. Bio je u Bukureštu u vreme ubistva rumunskog premijera Kalineskua (1939) i u Beču u vreme pogibije austrijskog kancelara Dolfusa (1934). U jednom uhvaćenom pismu Nojhauzenu navodi se: “nekoliko glava koje će možda morati da padnu” (“Britanci u Kraljevini Jugoslaviji 1939-1941” Arhiv Jugoslavije i Jugoslovenska knjiga)Nojhauzen je imao veliki ucenjivački kapacitet tako da je 1939. stopirao davanje koncesije “Standard Oil-u” i “Šelu” za ispitivanje naftnih nalazišta duž mađarske granice.Franc Nojhauzen preminuo je u Minhenu 1966. u 78 godini života.