Foto-istorija: Bora Pekić „zaboravljen“ u filmu Mila Đukanovića

Kultura 09. avg. 202119:00 > 20:46
Podeli:
Olivera Marković i Borislav Pekić u filmu "Muškarci" Foto:printscreen

Politika često menja lični opis pa zašto ne bi i vlastita imena.

Dalton Trambo je osvajao Oskare iako mu je bilo zabranjeno da radi. Bora Pekić je bio Adam Petrović, Borislav Petrović i Dimitrije Petrović, a u filmu „Muškarci“ čak nije ni potpisan. Neki reditelji su se stvarno zvali kao čuveni političari, dok su slovenački umetnici namerno preuzeli ime svog premijera.

„Američki san“ Daltona Tramba

Oskar za najbolji scenario 1956. otišao je u ruke Roberta Riča, bratanca producenta filma „Hrabri“. Dvadest godina kasnije Američka akademija priznaje autorstvo Daltonu Trambu. Jedan od najpoznatijih američkih scenarista nije doživeo da u rukama ima i Oskara za scenario filma „Praznik u Rimu“ (1953). Statuu je tada podigao Ijan Hanter, Trambov prijatelj, koji mu šalje honorar u Meksiko, gde je Trambo pobegao.

Odbijanjem da svedoči o umešanosti komunista u američkoj filmskoj industriji Trambo se našao na holivudskoj crnoj listi, čime gubi ime i kreće na višegodišnji put kroz Makartijevog „toplog zeca“ u opsesivnoj poteri za crvenim vešticama.

Ime Majkla Vilsona, oskarovca za scenario filma „Prijateljsko uveravanje“ (1956.) izbrisano je sa špice. I on se našao na Holivudskoj crnoj listi. Čekao je deset godina da bi mu ime vratili na špicu. Nije imao sreće ni sa „Mostom na reci Kvaj“. „Minirali“ su ga kao i prethodnog scenaristu Karla Formana. Ideološki revizori Holivuda izbrisali su Formana i Vilsona koji su posthumno dobili statuu Oskara.

Iz nemirnog američkog sna vratimo se nedemokratskim režimima, Adamu Petroviću, Borislavu Petroviću i Dimitriju Petroviću. Tri u jedan: Borislav Pekić. Ne znam kako su na konferenciji za štampu u Kanu 1961. predstavili scenaristu filma Zdravka Velimirovića „Dan četrnaesti”. Kao Borislava Petrovića, kako piše na plakatu ili kao Borislava Pekića?

Na plakatu za film „Dan četrnaesti“ pisac scenarija je Borislav Petrović dok je u Kan otišao Borislav Pekić foto:promo

Bora Pekić sakriven iza lažnih imena

Jedno od Pekićevih imena trebalo je da se nađe na špici dokumentarnog filma Predraga Delibašića „Most na Tari“. Sa Delibašićem, glumcem, rediteljem i profesorom FDU razgovarao sam, pre desetak godina, ne o „Mostu na Tari“, koji na kraju nije ni snimljen, već njegovom dokumentarcu o Paji Jovanoviću, „Plastičnom Isusu“ i posleratnoj relokaciji pozorišnih glumaca po Srbiji.

Pekić i Delibašić bili su tanki kao pritke. Delili su i zatvorsku sudbinu. Delibašić je dva puta bežao: ‘41. iz ustaškog logara, godinu dana kasnije kod Priboja pobegao je prilikom sprovođenja i od četnika. Sa treće lokacije bekstvo nije bilo moguće. Goli otok, do koga je došao zahvaljujući poznatom posleratnom reditelju.

Delibašić se, prilikom snimanja posleratne koprodukcije („Soldatuše“) s italijanskim partnerom, kao glumac našao u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Nju je Pekić pohađao, baš kao i zastavnik Desimir – „Hoću reći, šta“ – Stole Aranđelović, u gimnaziji poznat po nadimku „Baron“.

Zdravko Velimirović , Nikola Popović i Borislav Pekić u Kanu 1961. Foto:privatni arhiv porodice Velimirović

Čitanje scenarija do 80-ih bilo je dobro plaćeno. Stizala su i do Pekića. „Od Vardar filma još prošlog meseca (decembar 1958.) primio originalan tekst na preradu („Zlatna deca“). Sudeći po njihovom pismu, izgledi su znatni. Moj interes nikakav. Nemam pojma kako ću prepraviti ovaj scenario, tim pre što sa svoje tačke gledišta ne vidim da mu je prepravka potrebna. Ovde se radi o tome da ću za svoj nonkonformizam naći još neku obrazinu, pored onih koje tekst scenarija već sadrži.

Odvratan mi je i taj scenario i sve šta bih na njemu dalje uradio. Ponavljam sebi da će mi novac koji za njega budem dobio, omogućiti godinu dana slobodnog rada – piše Pekić u dnevniku januara 1959. („Život na ledu“ – Službeni glasnik).

Milo i Franjo – komšije

Kada bih rekao da sam igrao u filmu u kome je igrao i Borislav Pekić poverovali bi mi kao i kada sam kolegama pokušao da kažem da sam igrao u filmu Mila Đukanovića. Ne smem ni da pomislim da sam pomenuo da su Milo i Tuđman bili susedi. Džemper mlađeg Mila pamtim iz Savezne skupštine dok je Milo Đukanović bio je reditelj, scenarist i profesor FDU. Televizijska publika pamti ga kao reditelja TV serije „Kamiondžije“. Režirao je i igrani film „Muškarci“ (Lovćen film).

Slobodan Perović i Olivera Marković u filmu Mila Đukanovića „Muškarci“ u kome je epizodnu ulogu imao i Borislav Pekić Foto: Privatni arhiv Miloš Čolić

Glavne role Olivera Marković i Slobodan Perović, sa četvoro dece. Deo ove pronatalitetne poruke, svojstvene američkim filmovima i serijama, nosio sam s bratom blizancem, starijom filmskom sestrom (Jelena Đorđević) i još jednim bratom (Jovica Popović). U istom filmu lekara je igrao, do kraja prepoznatljiv, Borislav Pekić: pregleda Perovića, propisuje recept, razgovara s Oliverom Marković… Iako je Đukanovića i Pekića vezivalo dugogodišnje prijateljstvo i u „Mušakrcima“ je imao veću minutažu od više profesionalnih glumaca – na špici nema Pekićevog imena ni pseudonima. Film „Muškarci“ snimljen je inače tri godine posle Velimirovićevog „Dana četrnaestog“ gde se kao scenarist Pekić ipak pojavljuje – pod pseudonimom.

Slobodan Perović, Olivera Marković i Borislav Pekić u filmu „Muškarci“ Foto:printscreen

A da su Milo i Tuđman, bile komšije – jesu. Parna strana Ulice prvog maja, danas Resavske, bila je umetnička. U broju 4 stanovala je buduća glumica Dragana Varagić, zgradi do nje Ljubiša Bačić, glumac Ateljea 212, pesnik, prevodilac. Ratko Ilić, reditelj, stanovao je u jednoj od dve „Politikine“ zgrade, dok je u oficirskoj, prvoj do nje stanovao Branimir Zogović, glumac Ateljea 212 koji posle turneje po Meksiku, zbog lepe Meksikanke, napušta zemlju i pozorište. Njegov stric Radovan Zogović, verovatno bi na ovom mestu zapisao „Mašinko moja piši”. Pišem: Milo Đukanović stanuje u broju 14, do njega predsednik JSD „Partizan“ Franjo Tuđman i omiljeni glumac Lole Đukića: Miodrag Popović Deba. Sa neparne strane Radoš Novaković …

Ja sam Janez Janša

„Janša na BITEF-u“ – najavljivale su novine 2010. Uz rame sa Dušanom Jovanovićem. Režiraju rimejk kultne Jovanovićeve predstave „Spomenik G2“. Je li to onaj Janša? Nije. Ovaj je kao tajanstvena ličnost Kviskoteke: Ja sam Janez Janša. Osoba B: Ja sam Janez Janša. Osoba C: Ja sam Janez Janša.

Bitefov Janša je Emil Hrvatin, jedan od trojice slovenačkih umetnika koji su preuzeli ime i prezime nekadašnjeg i aktuelnog slovenačkog premijera. Uz Hrvatina isto čine Žiga Kariž i Davide Grasi.

Osoba A – Janez Janša objašnjava: „Kada smo 2007. tadašnjeg premijera Janeza Janšu pismom obavestili o promeni naših imena, naveli smo: Mi sami ne vidimo granice između našeg rada, umetnosti i života, a verujemo da se u tom pogledu ne razlikujemo od Vas. Zajedno živimo za to što stvaramo te bismo, uz Vaše dopuštenje, voleli ovde da citiramo reči iz pisma koje ste nam poslali kada smo se učlanili u SDS: Što nas je više, to ćemo brže stići do cilja.“

Pet godina kasnije snimaju dokumentarac: „Ja sam Janez Janša“. Film je režirao Janez Janša. Scenario: Janez Janša, Janez Janša. Priča: Janez Janša, Janez Janša, Janez Janša.

Trojica slovenačkih umetnika snimili su dokumentarni film „Ja sam Janez Janša“ Foto:privatna arhiva

Promena imena ove trojice umetnika nije bilo pitanje mode, trenda, prinude, hira, ulagivanja, zbunjivanja… Inflacijom (imena) do devalvacije (imena) (bez)vrednosti. Original falsifikata kao kamen u cipeli imenjaka.

Teško mi je da zamislim da bi neko od ovdašnjih umetnika preuzeo rizik i promenio ime i prezime u recimo: Aleksandar Vučić x 3 ili ako je lakše u Dragan Đilas.

Inače, „pravi“ Janez Janša rođen je kao Ivan Janša. Kasnije je postao Janez.

Komentari

Vaš komentar