Fest kritika – Piše Milan Vlajčić: Cena slobode

Kultura 08. maj. 202114:43
Podeli:
Milan Vlajčić Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Prvi dan: "Čovek koji je prodao svoju kožu" i "Ljudski glas"

Krenuo je beogradski 49. Fest, prvi ovogodišnji festival u svetskim okvirima koji nije onlajn. U četiri vrhunska bioskopa gledalište ima ponovo priliku, posle dugotrajne, nametnute pauze, da gleda filmove u pravom, zamračenom prostoru, sa tehnički doteranim performansama koje nude iluziju „snevanja u budnom stanju“ (deo formule našeg slavnog profesora filma Vlade Petrića).

Posebne projekcije za akreditovane novinare i kritičare su krenule dva dana ranije, već je prikazano 14 dela, ali, gle čuda, među njima se nije našao film koji u petak uveče svečano otvara 49. Fest u Centru „Sava“. Pošto pratim Fest od prvog izdanja iz 1971. saopštavam da se ovakav previd organizatora nikad ranije dogodio. Pokušao sam da se snađem, obratio sam se press-službi festivala da mi omogući ulaznicu za otvaranje, ali mi je rečeno da nije predviđeno prisustvo akreditovanih novinara za ovu svečanost. Shvatio sam, može se i bez toga. Zapamtićemo.

Postoji još jedan organizacioni previd, glup i nepotreban. Akreditovanim novinarima je pružena mogućnost da u svim festivalskim dvoranama (četiri na broju) gledaju film u prepodnevnim i ranim popodnevnim satima. Tako je bilo i svih ranijih godina. Odlično, ali i ovde se neko nepotrebno „proslavio“: to pravilo ne važi za bioskop Galerija, koi je u sklopu onog beogradskog, karikaturalnog Abu Dabija u „Gradu na vodi“. Ne čeznem da gledam film u zoni koja se tretira kao pekinški „Zabranjeni grad“, do tamo se teško stiže a još teže se izlazi, ali sam hteo da zbog celine utiska o Festu 49 odem makar na jednu projekciju. Rečeno mi je da to nije dozvoljeno. Možda je to odlučio „srpski sabrat“ Mohamed bin Zajed. Ali Fest je naš, nije njegov! Neverovatno.

„Čovek koji je prodao svoju kožu“

Tuniski film „Čovek koji je prodao svoju kožu“ (104 min.) mogao je mirne duše da otvori svaki Fest, jer načinje veliku humanističku temu o ugroženosti ljudske jedinke u današnjem, duboko podeljenom, nepravednom svetu. Reč je o prvom tuniskom filmu koji je imao nominaciju za Oskara, film je sa zapaženim uspehom prijazan prošle godine na Venecijanskom festivalu i osvojio Zlatnog lava za najbolju mušku ulogu.

Po sopstvenom scenariju, rediteljka Koter Ben Honija prati dramatičnu sudbinu svog junaka Sama (Jahija Mahaji), koji uspe da iz sirijskog zatvora umakne i stigne do Libana. Živeći kao izbeglica na ulici, dovija se kako stigne, u jednom trenu ušunja se na likovnu izložbu u kojoj ugleda neko izloženo meso i pokušava da štrpne kako bi utolio glad. Upozoravaju ga da to nije hrana nego umetnički eksponat!

Saradnica priznatog belgijskog umetnika Džefrija Godfroe prepozna u Semu pogodnu osobu s kojom će umetnik ostvariti mefistofelski ugovor: omogućiće mu vizu za Belgiju, ako dozvoli da na njegovim leđima tetovažom ostvari likovni rad.

Nakon toga, sa svojom vizom utisnutom širinom leđa, Sem postaje umetnički esponat, izlažu ga na javnim performansima, rešio je jedan deo nevolja. Prodaja sopstvene kože pokreće u junaku osećanje gubljenja sopstvenog dostojanstva, osvojena sloboda u trenutku kad ljudsko telo ulazi u područje trgovine umetničkim artefaktima otkriva svoje mračno naličje.

Rađen po stvarnom slučaju trgovine ljudskim telom, ovaj film vešto rekonstruiše manipulacije i muljanja na umetničkom tržištu, sa ubedljivim satiričkim nabojem. Na kraju Sem ponovo osvaja slobodu, vraćajući se do tačke sa koje je krenuo. Ništa čudno, u svetu nema podele na crno-belo.

Paralelni tok zapleta nosi melodramsku vezu sa verenicom koju porodica daje bogatom čoveku, ovaj deo narativa povremeno deluje naivno, a lik umetnikove saradnice Soraje (Monika Beluči), s kojom Sem ima dvosmislene odnose, uopšte nije ubedljivo opravdan.

Mimo svega toga, „Čovek koji je prodao kožu“ je intrigantan poduhvat visokog dometa, a nosilac naslovne uloge Jahija Mahaji deluje tako ubedljivo da gledalištu zastaje dah.

„Ljudski glasovi“ 

Drugi film dana, „Ljudski glasovi“ (30 min.) je kratkometražni igrani film klasika modernog evropskog filma, Španca Pedra Almodovara. Nejasno je zašto je srpski prevod naslova u množini, jer je reč o klasičnom monodramskom delu francuskog pesnika Žana Koktoa, „Ljudski glas“ („La voix humaine“) iz davne 1928. Nekoliko puta je već po ovom tekstu rađeno na filmu, najpoznatije su verzije Roberta Roselinija sa legendarnom Anom Manjani, kao i nedavna sa američkom glumicom Rozamund Pajk (nominovana za Oskara, za film Dejvida Finčera „Nestala devojka“).

Uvek nepredvidljiv u više smerova, španski harizmatični autor stvara svoj prvi film na engleskom, uz ravnopravnu i dragocenu saradnju sa britanskom ikoničkom glumicom Tildom Svinton. Kakvo čudo imaginacije, kakva tragalačka poniranja u žensku dušu, to može samo filmski mag Almodovar!

Celokupna govorna podloga je monološki i telefonski iskaz žene koja je osetila udarac napuštenosti, beznađa, u vrtlogu izneverenih očekivanja i, slutimo, obostranih prevara (samozavaravanja). Glumica goleme ekspresivnosti, senzualnosti i skrivenih tajni, Tilda Svinton sa svojom jedinsvenom albino pojavom (uz sugestije androginosti), postala je ravnopravni saradnik u rediteljevoj viziji. U prvom kadru ona se pojavljuje iza jednog zastora, kao da prolazi na drugu stranu ogledala, menjajući odeću i haljine uvek u jarkim, crvenim bojama. Scena zbivanja bi trebalo da bude stan s krevetom, ali od početka vidimo da je to deo nekog studija ili pozorišne scene (bez drugog zida, odnosno pozorišne publike, koju zamenjujemo mi).

Svojom raskošnom, baroknom ikonografijom Almodovar prati dramu ranjivosti ženske duše, oličene u licu i kretnjama Tlde Svinton, uz pulsirajuću, magnetsku muziku Alberta Iglesijasa (samo violončela, i ništa više).

Ovaj film će na Festu ići kao predigra nekom filmu. Nije važno kojem, Tilda i Pedro će vam se trajno urezati u pamćenje.

Komentari

Vaš komentar