Naša preporuka: 10 filmova koje vredi pogledati na Festu

Kultura 03. maj. 202117:12
Podeli:
FEST 2021, filmovi, plakati, plakat, kombo, najava
Foto: FEST/Promo

Do pre desetak dana niko nije mogao da potvrdi da će 49. Fest biti održan. Opšta nesigurnost i ugroženost kovid pandemijom, od Nove godine najpoznatiji svetski festivali su menjali termine (neki su održani samo onlajn, Berlinski i East-West u Vizbadenu, što je samo senka festivalske formule, Kanski je pomeren u nedogled).

Piše: Milan Vlajčić

I onda je iznenada najavljeno 49. izdanje beogradskog međunarodnog festivala (7-16. maj), sa 70 premijernih filmova i nekoliko pratećih programa od kojih rastu zazubice. Odabrane su četiri vrhunske dvorane, film se posle duge pauze vraća na velike ekrane u punom zamahu.

Iako je ponuđeni program, pametno sastavljen uprkos teškim uslovima komunikacije sa producentskim kućama i autorima, nešto brojčano skromniji nego u poslednjih petnaestak godina (prelazila se brojka od stotinu filmova, nemoguć zadatak čak i za profesionalne posmatrače da sagledaju celinu), nema nikog među nama ko može dnevno da pogleda sedam projekcija.

Samo prve godine Festa (januar 1971) to se moglo jer je osnivač i selektor programa Milutin Čolić ponudio 24 najbolja filma iz prethodnih godina. Njegova je ideja bila da svaki ljubitelj filma može da pogleda sve. Ubrzo, i on je podlegao nacionalnoj megalomaniji, pa je samo pet godina kasnije Fest imao na programu više od 150 filmova! Haos.

Kad se program stvara po principu “švedskog stola“, jedina opasnost za mozak i fizičko zdravlje je – opasnost prejedanja. To važi i ove godine, svaki posmatrač mora da suzi listu izabranih dela, uz bojazan da će nešto značajno i jedinstveno preskočiti. To se jednostavno podrazumeva.
Iako ćemo pratiti program svakog dana na ovom prostoru, trudiću se da proberem najbolje, a pošto sam već video na onlajn dvadesetak filmova, moj predlog za gledanje se zasniva samo na onom što sam već video (i ponovo ću videti, jer, uvek, imajmo na umu, bioskopsko platno je rodno i jedino mesto za gledanje filmova, pogotovu kad znamo visoke standarde tehničke obrade kopija).

O nekim filmovima sam već znatno opširnije pisao, te ako čitaoci žele da pročitaju te kritičke osvrte, sve to postoji u odlično održavanoj arhivi ovog portala nova.rs.

Moj predlog za gledanje filmova ima deset naslova. Kome je to malo, daću i nekoliko korisnih, ali i i neobaveznih smernica.

1. “Zemlja nomada”

Jedan od najboljih filmova godine, uz “Menk“, “Minari“ i “Quo Vadis,Aida”. Rad mlade kineskinje Kloi Žao po sopstvenom scenariju, ponovo unutar američkog filma. Fascinantna doku-igrana priča o stranstvovanju u sopstvenoj, “obećanoj zemlji”, o lepoti lutalaštva u sirotinji, o snu o slobodi. (Moj kritički prikaz je u arhivi ovog portala).

2. “Devojka koja obećava“

Debitantski film engleske rediteljke i spisateljice scenarija Emeralde Fenel (Oskar za originalni scenario). Šokantan prikaz moralnog nemirenja junakinje (Keri Maligan) sa nasiljem kojem je bila izložena njena školska drugarica. (Moj kritički prikaz u arhivi ovog portala).

3. “Otac“

Debitantski rediteljski poduhvat francuskog pisca Florijana Zelera koji je po svom uspešnom komadu napisao i scenario sa Kristoferom Hemptonom (osvojili Oskara za adaptirani scenario). Suptilna priča o ocu, osamdesetogodišnjaku (Entoni Hopkins, Oskar za najbolju glavnu mušku ulogu) koji počinje da gubi pamćenje, uprkos naporima ćerke (sjajna Olivija Kolman) da mu pomogne. (Moj kritički prikaz u arhivi ovog portala).

4. „Čovek koji je prodao kožu“

Tuniska rediteljka Kuter Ben Hanija je po sopstvenom scenariju stvorila film o Samu, sirijskom izbeglici, koji je prodao kožu kako bi bila izložena kao umetnički artefakt. Da li uz kožu odlazi i deo duše, to pitanje se nadnosi nad dalju sudbinu junaka.

5. “Zvuk metala“

Film koji počinje kao rokersko-muzički spektakl dobija nastavak u obliku egzistencijalne dileme, jer glavni junak, bubnjar Ruben (fascinantni Riz Ahmed, nominacija za najbolju mušku ulogu) gubi sluh, što je porazna činjenica za nastavak muzičke turneje, od koje zavisi sve. Film je dobio Oskara za kreativnu upotrebu zvuka,uz dve nominacije za glumce. Reditelj Darius Marder po sopstvenom scenariju svaki kadar i zvuk postavlja gde treba.

6. “Minari”

Film na klasičnu temu: dolazak doseljenika u “obećanu zemlju”. Korejska porodica sa dvoje dece samo želi da živi od sopstvenog rada na zemlji, ali nevolje nailaze sa svih strana. Sin korejskih doseljenika, reditelj Li Ajsak Čang je po sopstvenom scenario sagradio fascinantan film koji bi rado voleli da vide očevi neorealizma, De Sika i Roselini.

7. “Deca sunca”

Iranski film proslavljenog autora Mažida Mažidija (poznat po remek-delu “Boja neba”) govori o sudbini maloletne dece koje rade teške poslove. Govor slike, s malo dijaloga, kao kod njegovih zemljaka Kjarostamija i Makmalbafa.

8. “Asistentkinja“

Još jedan celovit autorski poduhvat mlade rediteljke Kiti Grin (ujedno i pisca scenarija), koja je delikatnim i sugestivnim rukopisom ispričala jedan radni dan mlade devojke, asistentkinje moćnog gazde, uz sve male klopke i lažne ponude. Jedan dan, ceo život!

9. “Supruga špijuna”

Film na istorijsku temu poznatog japanskog reditelja Kjošija Kurosave (nikakav rod sa čuvenim prezimenjakom). Japan uoči drugog svetskog rata, porodična priča u kojoj se prelama se: i velika kulturna tradicija, i mit o nadmoćnom čoveku sa istoka, koji će zemlju odvesti do katastrofe.

10. “Palm Springs”

Američki reditelj Maks Barbakov u ovom, možda najzabavnijem filmu godine (to sada još ne znamo nasigurno) priča o mladom paru koji prolazi kroz neprekidno vraćanje života, u stilskoj matrici kultnog “Dana mrmota“. Čista uživacija!

U ovu listu nisam uključio nove filmove starih majstora Ištvana Saboa “Završni izveštaj“ i Frensisa Kopole (nova autorska verzija “Kuma 3“ – ”Smrt Majkla Korleonea“).

Novi srpski filmovi, uz dela iz nekadašnjeg jugoslovenskog prostora, su poseban festival unutar festivala, i ko stigne, neće zažaliti. Ovu celinu predvodi “Živ čovek“ reditelja Olega Novković, čiji je prethodni rad, izvrsna “Otadžbina”, pre nekoliko godina potpuno prećutan. Iz ideoloških razloga ili straha, svejedno.

I još samo jedna napomena, koju obično samo usmeno saopštavam: kad ugledate na ovom festivalu (a to važi i za najveće, kanski ili berlinski) naslove iz tzv. “malih kinematografija” – izraelske, iranske, turske, gruzijske, tuniske, malezijske, ili iz Latinske Amerike – dugogodišnje iskustvo nam kaže da za ove filmove ne postoje nefilmski popusti, politikantske računice. Oni uvek svoje mesto izbore autentičnim sineastičkim dometom.

I zato, pošto smo na početku filmskog putovanja, važi pravilo: vežite se, polećemo!
Bon voyage (Ne zaboravite masku).

Komentari

Vaš komentar