Goran Marković snimio je 1982. godine film „Variola vera“ o epidemiji velikih boginja koja se deceniju ranije desila u Jugoslaviji. Kao i mnoga Markovićeva dela ni ovo (časopis „Sight & sound“ je film uvrstio u 100 najboljih horora svih vremena) nije izgubilo na snazi, štaviše, zbog pandemije koronavirusa, danas je možda aktuelnije nego ikad. Ekskluzivno objavljujemo priču Gorana Markovića „Druga smrt doktora Grujića“, iz zbirke „Tri priče o samoubicama“, na osnovu koje je nastao film „Variola Vera“.
Piše: Goran Marković
Jutro posle Halilove smrti Grujić je dočekao mamuran i ophrvan teškom depresijom. Predavajući dežurstvo doktorki Marković mehanički je odgovorio na nekoliko njenih rutinskih pitanja i obavestio je o smrti bolesnika koga su dan ranije ambulantnim kolima dovezli iz Doma zdravlja u Đakovici. Ono što je bilo čudno, to je da nigde nije mogao da nađe papire koji su pratili njegov transport iz te kosovske zabiti. I on i doktorka su jedno vreme bezuspešno preturali po haosu koji je u lekarskoj sobi ostao posle noćašnjih teških događaja a onda je doktorka Marković slegla ramenima i pohitala da obiđe Kalimera.
Odmah treba reći de je njena veza sa tim dečakom bila teško razumljiva. Naime, Kalimero joj nije bio nikakav rod, niti je dečaka poznavala jako dugo, možda tek desetak dana. Imao je roditelje, doduše, dvoje krajnje primitivnih i neuglednih ljudi, ali,u svakom slučaju, Kalimero nije bio nikakvo siroče niti socijalni slučaj. Doktorka Marković je, međutim, prema njemu od prvog dana ispoljila snažno osećanje ljubavi i brinula se o njemu kao o sinu. Jedino objašnjenje za to mogla bi da bude činjenica da nije imala dece. Ali, zašto je za svoje izlive nežnosti i skoro neprirodne brige za njegovo zdravlje izabrala baš Kalimera, nikom nije bilo sasvim jasno.
Pošto se presvukao u civilno odelo, Grujić je krenuo polako kući ali mu je pažnju privukao metodičan Kenigzmarkov glas koji je dopirao iz ambulante. Odškrinuo je vrata i pogledao unutra. Tamo su, pored Kenigzmarka, bile još sestra Angelina i jedna mlada, visoka devojka, okrenuta leđima. Nisu ga primećivale i Grujić je stajao tu nekoliko trenutaka slušajući starog profesora etike i posmatrajući osobu kojoj nije video lice. Kenigzmark ju je uvodio u posao, to je bilo jasno već posle nekoliko reči, a mlada žena je, očigledno, bila stažistkinja koja je njegove reči slušala u pobožnoj tišini. Kada su ga najzad primetili i Keningzmark pohitao da ih upozna, Grujić je bio zatečen njenom privlačnošću. Nekoliko uobičajenih dvosmislenosti koje je, po navici, uputio mladoj koleginici (zvala se Danka) i koje bi, po pravilu, trebalo da zazvuče duhovito i raskrave njegovu sagovornicu, delovale su kruto i usiljeno i nimalo nisu utirale put nekoj budućoj avanturi. Angelina je, štaviše, prevrnula očima a doktor Keningzmark je preko njegovih donžuanskih aluzija prešao kao da nisu ni izgovorene. Sama Danka ga je pažljivo odgledala i na kraju, sa izvesnom dozom prezira u glasu, progovorila: „Nadam se da ćete se prema meni ponašati kao prema koleginici“.
Pročitajte još
Tog časa niko na njihovoj klinici, uključujući i direktora Milutinovića, nije imao ni najmanji znak da se događa nešto čudno. Operacije koje su se obavljale na Kosovu, odmah posle prvih vesti o nekoliko slučajeva čudne infektivne bolesti koja se širila svuda kuda bi grupa hodočasnika (koja se prethodne nedelje vratila iz Meke) kročila nogom, odigravale su se u najvećoj mogućoj tajnosti i za njih je znalo samo nekoliko ljudi iz vlasti. Jedan od njih je svakako bio i ministar za zdravlje i socijalno staranje Toma Stefanović.
Pored toga što je bio ministar, on je bio i Dankin ujak. Zato je odmah nazvao direktora Milutinovića i pokušao da sa svojom sestričinom stupi u kontakt. Ali, kako se s vremena na vreme događalo da neko od lekara dobije posao stažiste bez intervencija sa visokih mesta (a Danki je bilo stalo da se njen ulazak u svet medicine odigra upravo tako), Čole je bio potpuno zatečen činjenicom da se neko tako važan zapošljava kod njega na klinici a da on o tome nema pojma! Mucao je zbunjen iznenadnom mogućnošću da nešto uvajdi ali nije znao kako. Ministar je, međutim, bio nervozan i škrt na rečima, stalno je ponavljao da mu se Danka javi što pre i najzad je, pre nego što je Čole uspeo da smisli bilo šta od koristi za sebe, zalupio slušalicu. Čole se po inerciji klanjao pored telefona još nekoliko trenutaka a onda je, zamišljen, ispio sok od grejpfruta koji mu je Slavica svakog jutra cedila i koji je, pored toga što je imao zadatak da pokrene njegova uspavana creva, započinjao niz ritualnih radnji koje su, zapravo, činile suštinu njihovog odnosa.
Jedna od njih je bila igra Porfirija Petroviča i Raskoljnikova. Ne treba trošiti reči oko toga ko je igrao čiju ulogu jer su se na Slavici jako dobro videli znakovi besane noći koja je bila iza nje i doktora Grujića. U stvari, čak i da sve nije bilo tako očevidno, Slavica je znala da posle svake noći u kojoj su ona i Grujić dežurni sledi podrobno ispitivanje koje se obavezno pretvara u najobičnije zlostavljanje. Ovoga puta, međutim, nije imala snage da mu se suprotstavi niti da se sa njim raspravlja. Bila je slomljena umorom i dramatičnim događajima koji su bili iza nje i pred očima joj je samo bio krevet u njenoj maloj, usamljeničkoj garsonjeri. Mirno je spakovala svoje stvari u neseser i na vratima mu samo rekla: „Zašto me mučiš?“
***
Toma Stefanović nije imao vremena za gubljenje. Na Akademiji nauka i umetnosti za podne je sazvan sastanak koji je trebalo da odgovori na pitanje: šta se dešava na Kosovu? Stari akademik Kostić, koga su podigli iz kreveta i u invalidskim kolicima uneli u radni kabinet predsednika Akademije, bio je u početku ćutljiv i namrgođeno je posmatrao fizionomije oko sebe. Osim predsednika Akademije, koji je predstavljao pre neku vrstu dekoracije nego čoveka od nauke, tu su još bili isključivo predstavnici vlasti, sve sami funkcioneri i policajci. Kostić je slušao nekoliko minuta njihove konfuzne izveštaje sa terena a onda progovorio: „Gospodo, poslednji slučaj variole vere, ili kako to naš narod kaže velikih boginja, dogodio se 1930. godine. Od onih koji su se protiv nje borili u ondašnjoj Vojnoj bolnici jedino sam ja ostao živ. Kljakav, ali živ!“ Svi su ga posmatrali začuđeno, naročito posle reči „gospodo“, koju su mnogi od prisutnih smatrali ako ne zabranjenom, onda sigurno pouzdanim znakom da je čovek pred njima neko ko nije sasvim regularan. „Maločas su mi pokazali nalaze sa terena“, nastavio je Kostić nabusito. „Od mene se sada traži da kažem, takoreći da presudim, da li se radi o varioli ili ne. To je neozbiljno! Ako se sumnja, odmah se opkoli ceo region, vojskom ako treba! Ne da se nikom nos da promoli! Da bismo bili sigurni, zaređa se pa se i tri puta vakciniše. Pa se tek onda vrše analize!“ Najzad je lupio rukom po stolu i dreknuo: „Variola je opaka! S njom se ne igra!“
Toma Stefanović je upravo razmišljao o tome kako je matori akademik izgleda potpuno izlapeo kada je u kabinetu predsednika zazvonio telefon. Dok je izlazio iz prostorije čuo je glas svoga kolege iz gradske skupštine: „Ne možemo zatvarati region dok nam ne stignu nalazi ekipe epidemiologa koja je juče otišla na teren…“ Kostić je i dalje grmeo: „Kasno! Ako se radi o varioli, biće kasno. Dovoljno je da jedan jedini čovek izađe iz okruženja!“ „Ali, za sada postoji samo sumnja…“, pokušavao je da mu se suprotstavi njegov sagovornik. „Sumnja? Pa, to je dovoljno!“, nije popuštao akademik. Toma je zastao na vratima i pogledao zajapureno lice starca: „Akademiče Kostiću, ja jako cenim vaše iskustvo, isto tako i vaš doprinos nauci. Imam u vidu da ste Vi jedini videli variolu i upravo to je razlog što smo Vas pozvali ovde. Dakle, da pogledate nalaze a ne da nam određujete mere koje ćemo preduzimati…“ Kostić ga je prekinuo i dramatično podigao kažiprst uvis: „Ponavljam: odmah opkoliti ceo region i ne dopustiti da bilo ko uđe ili izađe. Ukoliko to već neko nije učinio…“ Najednom je pokrenuo točkove svojih invalidskih kolica i krenuo ka izlazu. Usput je promrmljao, ne udostojivši svoje sagovornike više ni pogledom: „Zbogom. i Bog vam bio u pomoći!…“
Toma je polako podigao slušalicu, odjednom obuzet neprijatnim predosećanjem. Glas koji se javljao sa Torlaka pripadao je nekoj njemu nepoznatoj laborantkinji Instituta i bio je vidno uzbuđen. Mirno je saslušao informaciju a onda se vratio u prostoriju iz koje je malopre izašao. Staloženo, biranim rečima i tihim glasom obratio se skupu: „Upravo mi je potvrđeno iz Instituta za imunologiju i virusologiju na Torlaku da je uzorak uzet od bolesnika Redžepija Halila, koji je dana 10. 3. 1972. godine preminuo u Beogradu, izolovan i identifikovan kao virus variole vere.“ Nastojeći da nijednim gestom ne pokaže u kolikoj je panici, predao je vođenje skupom kolegi iz gradske skupštine i polako se izvukao iz prostorije.
Pročitajte još
Magistar Milutin Krasnić, zamenik gradskog sekretara za zdravstvenu zaštitu, bio je čovek koji je celog života čekao ovaj trenutak. Znajući da se penjanje po lestvici političke karijere odvija mukotrpno, neizvesno, često u potpunoj zavisnosti od hirova i ličnog ukusa ljudi na vlasti, priželjkivao je baš ovakvu situaciju. Stanje u kojem će vlast dospeti u stupicu, neku vrstu ćorsokaka, a koje će on, mali administrativni rukovodilac Skupštine grada, iskoristiti da preskoči dva, pet, možda deset stepenika i tako, preko noći, iz jedne kategorije preleteti u onu višu, sanjanu, mnogima nedostupnu. Osećao je da im je sada, kada niko ne zna odakle da počne i šta da preduzme, neophodan neko ko ima plan, ko deluje odlučno, bez dilema, vaganja, predrasuda. Bio im je preko potreban vođa i znao je da on može postati taj. Isto tako, bilo mu je jasno da se u ovoj situaciji niko neće upitati otkud da se baš on nađe na čelu štaba koji će se boriti sa nadolazećom katastrofom, zašto ne neko drugi, neko ko je kvalifikovaniji, stariji, ko godinama čeka u redu.
U trenutku kada mu je Toma Stefanović glavom pokazao da preuzme vođenje sednicom, magistar Krasnić je znao da dolazi njegovo vreme. Trebalo ga je samo što bolje iskoristi. Zato se odmah prisetio uputstava koje je dobio još na školovanju u partijskoj školi u Kumrovcu a koja su nalagala da u vanrednim okolnostima prvo treba isključiti javnost: „U ovom kriznom trenutku mi moramo preduzeti vanredne mere. Nameću se dva zadatka. Prvo, najhitnije mora početi potraga za licima koja su imala neposredni kontakt sa obolelim Redžepijem i ona se moraju staviti u najstrožiju izolaciju. Drugi, možda još važniji zadatak koji nas čeka je da ne dozvolimo da informacije i glasine o mogućnosti zaraze stvore klimu napetosti i panike među stanovništvom i posluže neprijateljima zemlje i našeg samoupravnog sistema. Zato stavljam EMBARGO na informacije bilo koje vrste. Variola za javnost ne postoji!“ Krasnić je i sam bio iznenađen odlučnošću sopstvenog glasa i efektom koji je on proizveo na sve prisutne.
Za to vreme, ministar Stefanović je bezuspešno pokušavao da na telefon dobije svoju nećaku. Želeo je da Danku na vreme obavesti o opasnosti koja se nad svima njima nadvijala i da joj, što je bilo još važnije, obezbedi vakcinu koje nije bilo dovoljno. Ali, bolnica je, kao uostalom i sve druge javne ustanove, većini zaposlenih služila kao idealno mesto za obavljanje privatnih razgovora koji su, bar donekle, ublažavali čamotinju i dosadu koja je obuzimala ljude koji su na takvim mestima provodili trećinu svoga života a da, pri tom, nisu nikada pošteno radili.
(Nastaviće se)
Pratite nas i na društvenim mrežama:
