Podeli:
Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Goran Marković snimio je 1982. godine film „Variola vera“ o epidemiji velikih boginja koja se deceniju ranije desila u Jugoslaviji. Kao i mnoga Markovićeva dela ni ovo (časopis „Sight & sound“ je film uvrstio u 100 najboljih horora svih vremena) nije izgubilo na snazi, štaviše, zbog pandemije koronavirusa, danas je možda aktuelnije nego ikad. Ekskluzivno objavljujemo priču Gorana Markovića „Druga smrt doktora Grujića“, iz zbirke „Tri priče o samoubicama“, na osnovu koje je nastao film „Variola Vera“.

Piše: Goran Marković

O prvoj se znalo gotovo sve. O tome su pisale sve domaće a, bogami, i popriličan broj stranih novina. Opsežne reportaže nosile su naslove tipa: “Preživeo kliničku smrt” ili: “Pobedio variolu”.
Ilustrovana politika imala je čak feljton u jedanaest nastavaka bombasto nazvan – “Svedočanstvo čoveka koji je bio s one strane života”. U suštini, sve su to bila novinarska preuveličavanja. Što se tiče smrti i umiranja, doktor Grujić nikada nije preživeo nikakvu “kliničku smrt”.
Ono što je bilo najbliže istini, to je da je bio u stanju iz koga se ni jedan drugi pacijent pre njega nije izvukao. On je jedini među obolelima od variole vere, prilikom epidemije velikih boginja 1972, uspeo da savlada oblik te bolesti poznat kao PURPURA VARIOLOSA. Ovaj oblik ima perakutan oblik i, koliko se znalo iz šturih podataka koje je Medicinski fakultet u Beogradu posedovao, uvek se završava smrću. Do doktora Grujića, nije bio poznat ni jedan slučaj preživelog bolesnika. Kao što je to bio slučaj kod sestre Slavice, početak je uvek brutalan, praćen visokom temperaturom, jakom klonulošću, glavoboljom i nesnosnim bolovima u sakrolumbalnom delu. Ubrzo se javljaju i patognomatični znaci početne hemoragične dijateze – subkonjuktivalno krvavljenje. To je prvi, najvažniji znak koji prethodi svim ostalim tipičnim znacima bolesti. Iza toga, veoma brzo se javlja difuzni eritem boje trule višnje a na njega se nadovezuju petehijalna krvavljenja u koži. Od trenutka kada se ispolje znaci hemoragične dijateze, bolest se vrlo brzo, za 24-48 časova završava smrću.

Plakat za film “Variola vera”/Foto:.Wikimedia.org

I doktor Grujić i sestra Slavica bili su dežurni kada se Halil Redžepi, oboleli hodočasnik koji je poslednjih dana zime 1972. variolu sa Bliskog istoka doneo u ove krajeve, konačno rastao sa životom i tako se oslobodio neviđenih, hadskih muka. Halil je na svom putu od nekog zabitog sela na Kosovu do bolnice u kojoj je radio doktor Grujić i kasnije, sve dok u njoj nije umro, uspeo da zarazi trideset osam lica. Grujić i Slavica bili su poslednji.
Tačnije, među poslednjim. Te strašne noći, ispunjene Grujićevim pijanstvom i pokušajem silovanja sestre Slavice, na to da se sa Halilom dešava nešto jako dramatično, doktora su upozorila dvojica bolesnika iz Redžepijeve sobe: Kalimero, dečak od desetak godina, koji je na odeljenju za odrasle boravio samo zato što je bio miljenik doktorke Marković, i Bora, bolesnik koji je tog dana trebalo da bude otpušten iz bolnice ali je u njoj ostao jer se iznenada zarazio gonorejom koju je, što je najinteresantnije, izgleda zaradio od osoblja klinike, verovatno od jedne čistačice. Prestravljeni Halilovim urlikanjem, oni su krenuli da traže lekarsku pomoć i u sobi dežurnog lekara zatekli Grujića i Slavicu u rvačkoj pozi. Srećom, Kalimero nije shvatao a Bora je isuviše dobro znao o čemu se između dežurnog lekara i dežurne sestre radilo, pa skandal sa Grujićevim pokušajem silovanja Slavice nije kasnije dobio veće razmere. Ukoliko je to, u poređenju sa onim što će uslediti, uopšte imalo bilo kakvog značaja…
Postavlja se pitanje nije li doktor Grujić, i pored toga što je te noći bio pod gasom, ipak nešto mogao da učini da sebe i ostale zaštiti od Redžepija? Odmah da konstatujemo – teško. Iako je Redžepi u bolnicu doveden još prethodnog dana, boravio u Kalimerovoj i Borinoj sobi celo sledeće popodne i celu noć, a sutradan, prilikom jutarnje vizite bio predmet opsežne diskusije između direktora klinike Čoleta Milutinovića i doktora Keningzmarka, niko nije mogao pretpostaviti da se pred njima nalazi bolesnik koga je ophrvala jedna tako opaka bolest kakva je variola. Zašto? Jer niko od njih, pa ni sam Keningzmark, koji je bio najstariji, nikada nije video ni jedan jedini slučaj velikih boginja. Ta bolest je smatrana odavno iskorenjenom.

Rade Šerbedžija (doktor Grujić) i Rade Marković (doktor Milutinović) u filmu “Variola vera”

Dakle, pre nego što će se, ophrvan neviđenim bolovima i bljujući krv na sve strane, najzad smiriti i predati dušu Alahu, Redžepi je boravio u Grujićevoj klinici negde oko 30-32 sata i tom prilikom zarazio skoro sve koji su sa njim bili u dodiru. U trenutku kada je na njegovim i Slavicinim rukama Halil izdahnuo, Grujić je bio ubeđen da pred sobom ima slučaj perforacije čira. Bio je ljut kao ris jer je smatrao da mu je neažurnost dežurne službe sa Prve hirurške klinike (kojoj je, čim je video stepen bolesnikovog krvavljenja, javio telefonom da ima mušteriju za njih) pokvarila jedno veče koje je obećavalo. Ali, u času kada je konstatovao Halilovu zagonetnu smrt, bio je već sasvim trezan i svestan da to što je uradio sa Slavicom, predstavlja popriličnu svinjariju.

***

I pored toga što se sve češće opijao, za Grujića se nije moglo reći da je bio loš lekar. U trenutku kada je primljen na staž u kliniku, imao je najbolji prosek ocena na celom Medicinskom fakultetu a magistrirao je briljantnim radom koji je štampan u nekoliko zemalja, u Švedskoj čak kao posebno izdanje. Počeo je veoma poletno, toliko da mu je doktor Keningzmark savetovao da malo utihne žar sa kojim je prilazio poslu i ostavi vremena za sebe i svoje (u to vreme se tek oženio a njegova mlada supruga je bila noseća). Ali, Grujić nije poslušao Keningzmarka i nastavio je da provodi dane i noći u bolnici, vatreno se interesujući za svaki slučaj, do detalja prateći istoriju bolesti svakog pacijenta.

Naravno da je takav neuobičajeni pristup poslu morao izazvati reakcije. Po bolnici se odmah raširila priča kako je Grujić, navodno, u službu primljen preko neke debele veze, iz samog vrha vlasti. Ta su govorkanja, dakako, bila lišena svake osnove i na njih niko ne bi obraćao pažnju da ih nije širila jedna tako vešta spletkašica, kakva je bila sestra Angelina. Ona je stalno podgrevala tu “pouzdanu informaciju” raznoraznim novim “dokazima” i obogaćivala je novim detaljima i imenima koji su imali zadatak da obnavljaju priču o Grujiću kao miljeniku gradskih drmatora. Sve to možda ne bi imalo naročitog efekta da Grujić iznenada nije počeo da pokazuje prve znake svojih slabosti. One su bile klasične: društvena i lična poročnost, fizička i duševna intoksikacija, najkraće rečeno – piće i žene. Niko nije mogao sa sigurnošću utvrditi kada je Grujić prvi put na posao došao pravo iz kafane. Ali, većina zaposlenih je saznala za orgije koje su on i sestra Slavica priređivali. Kada se tome doda još nekoliko bučnih noći sa drugim dežurnim sestrama, dva slučaja pijanih bolesnica (!) i mnoštvo praznih flaša od vinjaka koje su pronađene u ormanu za prvu pomoć u sobi dežurnog lekara, jasno je da je Grujić padao sve niže. On je, tako, od primera za ugled, čoveka koji je od svih mladih ljudi najviše obećavao, spao na prilično jadnu spodobu koju je jedan deo kolektiva prezirao, drugi joj se podsmevao, dok ju je većina smatrala dežurnim krivcem za sve, od smrti pacijenata pa do kvarova na centralnom grejanju. Ali, jedno je bilo sigurno: Grujić je i dalje svoj posao obavljao korektno. Šta više, u trenucima pribranosti, još uvek je bio onaj obrazovani, moderni, mladi lekar, koji je bio u stanju da problem osvetli sa strane koji nikome od starih, tradicionalnih lekara nije ni padao na pamet.

Nekoliko ljudi ga je volelo; bolje reći – nije ga preziralo. Pre svih, Slavica. Njen slučaj je, međutim, bio krajnje komplikovan. Ona je bila klasični primer žrtve koja traga za svojim dželatom – u njenom slučaju bili su to beznadežno oženjeni muškarci. Veza koju je Slavica održavala sa direktorom Milutinovićem trajala je čitavih petnaestak godina a prošlo je možda pet od njenog poslednjeg pokušaja da ga rastavi od žene. Tada je konačno odustala i prihvatila status poluzvanične ljubavnice, što je podrazumevalo mnogo prezira i veoma malo razumevanja među kolegama. Svi su znali, i njih dvoje su znali da svi znaju, ali svi zajedno su se pravili da ništa ne znaju. To je bilo potrebno da bi takva vrsta veze uopšte funkcionisala. Ali, bilo je potrebno još nešto. Samo Slavici.

Pročitajte još

Grujić joj je bio neka vrsta ventila a njihova veza (koju je on definisao kao “čisti seks nezagađen ljubavlju”) bila je, u stvari, neka vrsta Slavicine osvete, revanša za teške trenutke koji su nastajali kada bi Čole iz bolnice odlazio kući, “u topli dom”, njoj. Iako i sam oženjen, Grujić je, međutim, bio sušta suprotnost Čoletu. Za razliku od razmaženog, egoističnog i posesivnog direktora njihove zdravstvene ustanove, on je bio mlad, šašav i neobavezan. Ništa nije obećavao ali nije ni tražio. Ako hoćeš, hoćeš; ako nećeš, opet dobro – bila je osnova Grujićevog pristupa Slavici.
Nezgode su počele onoga trenutka kada je Angelina, a sa njom i cela bolnica, saznala za bahanalije koje su Grujić i Slavica priređivali za vreme noćnih dežurstva. Čole je u početku, naravno, bio šokiran ali je uskoro prionuo na sistematsko mučenje svoje ljubavnice. Grujiću, zbog njegove neobaveznosti prema svemu (pa i prema samome sebi), nije mogao ništa, ali zato je Slavica bila ranjiva sa svih strana. Čoletova osnovna teza bila je da ga je ona izdala. Da je izdajnik sličan onima koji su u stanju da u ratu, radi neke sitne koristi, izdaju svoje najmilije. Ona je mizerni crv a on ranjena vrlina. Dok ona udovoljava svoje niske strasti, on sebe prinosi kao žrtvu na oltar večne ljubavi. Neka se ona samo zabavlja, on je izabrao patnju kao sudbinu. I tako to…

Doktor Grujić nasrće na Slavicu (Vladica Milosavljević) /foto: printskrin

Kako je Slavica bila slaba, neko koga je najmanji povetarac mogao oduvati sa njenih krhkih, nestabilnih nožica, Čole je od nje iznudio obećanje da sa Grujićem neće imati više ništa. Ona je na to pristala lako, jer joj mladi doktor nije pružao ni trunke nade da će jednoga jutra, posle neke od njihovih besanih noći, prema njoj pokazati bilo kakav znak da mu je do nje stalo, tračak ljubavi. Na drugoj strani, direktor joj je bar nudio stabilnost privida u kojem je živela, plaćao garsonjeru u koju bi ponekad na brzinu došao da realizuje svoje ne baš naročite prohteve i brinuo se da njena porodica u provinciji živi koliko toliko normalno. Čole je, naime, bio veoma blizak vlasti, naravno onim srednjim, ne naročito značajnim strukturama koje su, ipak, bile dovoljno uticajne da svojim partijskim istomišljenicima obezbede sve vrste privilegija, koje su komunisti od formata bilo gde u zemlji imali. Čole Milutinović je za sebe obezbedio sve, od statusa redovnog profesora na fakultetu i direktora njihove klinike, pa do besnog stana na Zvezdari i vikendice u Grockoj. Ostatak prostora koji mu je preostao u njegovoj besomučnoj trci za vezama i uticajnim funkcionerima, koristio je da čini usluge drugima. I ti drugi su, naravno, birani po principu mogućnosti da mu jednoga dana nekako, makar indirektno zatrebaju. Na samom kraju te lestvice nalazila se Slavica i njeni u Paraćinu. To što je pronašao mesto u opštini za njenog brata i obezbedio invalidninu za njenog oca, za Čoleta Milutinovića bila je stvarno sitnica a njoj je značilo jako, jako mnogo.

Slavica je, dakle, rešila da prekine sa Grujićem i tu odluku sprovodila sasvim striktno. Grujić je u početku stvar smatrao običnim hirom, zadirkivao je i čikao, pričao joj razne lascivne anegdotice, pokušavao da je napije i odobrovolji. Ali, nije vredelo, ona više nije htela ni da čuje za njega. Kod Grujića je u tom trenutku proradila sujeta, pa je problem počeo da posmatra kao čisto sportski, takmičarski. Ko će više da izdrži. Međutim, kako se ona najednom pokazala neobično odlučnom i nepokolebljivom, njega je to razljutilo. Celog dana pre one fatalne noći je pio. Prvo u bolničkoj kantini, gde je domar Mile držao sakrivene rezerve najgore “brlje”, zatim je skoknuo do “Malog Pariza” i, onako u belom mantilu, trgnuo s nogu nekoliko oštrih pića, da bi uveče nastavio u sobi dežurnog lekara. Slavica nije pokazivala ni najmanje volje da promeni svoj čudni stav, pa je Grujić na kraju naumio da stvar izvede silom. Nastali su jurnjava i rvanje, Slavica je vrištala, udarala ga pesnicama i grebala po licu, ali to je pijanog doktora još više razdraživalo, pa je podivljali čovek postao još odlučniji da svoj naum izvrši po bilo koju cenu. Srećom, na vrhuncu drame pojavili su se Kalimero i Bora, pa se stvar samim tim i prekinula. Kasnije, događaji su se odvijali tolikom brzinom da Grujić više nije imao vremena i prilike da sa Slavicom o svemu tome popriča i nađe načina da joj se nekako izvini.

(Nastaviće se)

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram