Svi soliteri u Beogradu mirisali su na varikinu 1980-ih i to samo iz jednog razloga: Ovo je bilo ludilo koje je zavladalo gradom

Pre nego što će devedesete doneti dizelaške modele, uske krojeve i bujicu kopija sa pijaca, Beograd je prošao kroz svoje poslednje veliko modno ludilo vezano za džins. A u centru cele priče nalazile su se čuvene Levi’s 501 farmerke i jedna sasvim obična flaša sredstva za izbeljivanje.

Zahvaljujući tadašnjoj proizvodnji u jugoslovenskom „Varteksu”, originalne Levi’s farmerke postale su dostupnije nego ranije. Za mnoge su predstavljale mnogo više od komada garderobe. To su bile farmerke koje su trajale godinama, nosile se do iznemoglosti i često prelazile sa starijeg brata na mlađeg. Gust, kvalitetan teksas i tamna indigo boja bili su simbol nečega što je tada delovalo svetski i nedostižno, piše "Kaldrma".

Ali moda krajem osamdesetih više nije tražila klasičan tamni džins. Grad je želeo nešto drugačije.

Sa televizijskih reklama i iz stranih časopisa počeo je da stiže novi trend – stonewash. Izbeljeni džins sa karakterističnim prelazima boja i „istrošenim” izgledom postao je opsesija generacije. Problem je bio u tome što su originalne stonewash farmerke bile veoma skupe, a domaća proizvodnja nije mogla lako da isprati komplikovan fabrički proces izbeljivanja kamenom.

I tada je Beograd pronašao svoje rešenje.

Po stanovima, najčešće kasno uveče, kupatila su se pretvarala u improvizovane modne radionice. Glavni alat bile su gumice za kosu, kada i varikina.

Farmerke nisu smele samo da se ubace u izbeljivač jer bi potpuno izgubile boju. Zato su se nogavice vezivale u čvorove na svakih nekoliko centimetara kako bi se dobio neujednačen efekat i karakteristična „mrežasta” tekstura.

Najvažniji deo procesa bio je odnos vode i varikine. Iskusniji su znali da se koristi hladna voda i da farmerke treba ostaviti da „odstoje” satima, često tokom cele noći.

Ujutru bi sledio trenutak istine.

Kada bi se čvorovi skinuli, na teksasu su ostajali svetli tragovi, beli prelazi i tamne indigo linije koje su podsećale na originalni stonewash efekat iz stranih reklama. Što je šara bila komplikovanija i preciznija, to je vlasnik farmerki imao veći status u društvu.

Naravno, cena tog modnog eksperimenta nije bila mala. Ne po farmerke, već po stan.

Miris varikine danima se zadržavao u kupatilu, hodniku i sobama. Često je cela zgrada znala kada neko „kiseli” farmerke. Ali nikome to nije bilo važno ako bi rezultat izgledao dovoljno dobro za izlazak u grad.

Postojali su čak i mali trikovi koje su znali samo oni najiskusniji. Ako bi varikina oštetila konac na džepovima ili šavovima, farmerke bi izgledale jeftino i neuspešno. Zato su neki premazivali šavove voskom kako bi ih zaštitili tokom izbeljivanja.

A onda su stigle devedesete i sve promenile.

Umesto kućnih eksperimenata pojavile su se male radionice i improvizovane fabrike koje su masovno proizvodile već izbeljen džins. Novi Pazar postao je centar te proizvodnje, a pijace su bile prepune farmerki koje su pokušavale da liče na strane modele.

Kvalitet više nije bio isti, ali moda se promenila toliko brzo da to mnogima više nije bilo ni važno.

Levi’s 501 polako je izgubio status svetinje, a priče o ručnom pravljenju stonewash efekta uz pomoć varikine ostale su deo jedne posebne epohe Beograda.

Epohe u kojoj su farmerke bile mnogo više od garderobe i u kojoj je moda nastajala u kupatilima beogradskih solitera.