Na tribini povodom 40 godina od premijere filma "Majstori, majstori" filmska ekipa ispričala je šta se dešavalo iza kulisa tokom 18 noći "tajnog" snimanja. Kako su se glumice borile za više teksta a reditelj rešavao glumčev strah od visine i kako to Goran Marković uspeva da ih sve "prevede žedne preko vode" pa se, i kada rade bez honorara, utrkuju da rade s njim?
Film se desio sasvim slučajno, rekao je Goran Marković. Grupa mlađih ljudi osnovala je 1980. firmu „Art film 80“ da bi pravila nekomercijalne filmove kojima bi se „odlepila“ od državnih producenata. Dobili su prostorije u Knez Mihailovoj, kupili tri Titove fotografije (tada je zakonom u svakoj kancelariji morala da stoji njegova slika) i, kada se postavilo pitanje šta će im biti prvi projekat, Goran je rekao da je čuo za neku čistačicu koja odlazi u penziju, i oko čega je napravljen „cirkus u kojem se ona gubi kao ličnost“. Odlučili su da od toga naprave film. Budžeta skoro da nije bilo, a za lokaciju su izabrali tada novu školu „Đorđe Krstić“ u Železniku.
– Tekst sam napisao za dve nedelje a snimili smo ga za 18 dana, bolje reći za 18 noći jer smo snimalli samo vikendom i noću, kad đaci nisu bili u školi. Jedna vrlo energična žena, koja pomalo liči na glavnu junakinju, pustila nas je unutra. Snimali smo praktično bez para. Nismo imali ni rasvetu nego smo šrafili neonke na šper ploče, bio je to apsolutni andergraund. Niko nije dobio ni dinara honorara, naravno, ali postojala je ideja oko koje su se okupili svi najbolji mogući glumci u tom trenutku i svi su nekako ušli u to iz ličnog poriva. Tek posle, kada sam došao u montažu, nastali su pakleni trenuci jer je trebalo izmontirati tu poluimprovizaciju. Vuksan Lukovac i ja montirali smo četiri meseca. Film u početku nije naišao ni na kakvo naročito dopadanje. Kritika ga je ignorisala u Puli. Mislio sam da je to stvar koja je (polu)propala a onda je, polako, s godinama počeo da stiče publiku, što je vrlo retko: da jedan film naknadno postane voljen – uveo nas je polako Goran Marković u atmosferu oko nastanka filma.
Hvala lepo, moje dame, ali to u nekom drugom filmu
Goran je pomenuo da su glumci verovatno došli da se zabavljaju, na šta ga je Mira Banjac presekla da to nije baš tako bilo. Ispričala je kako je Goran, ipak, bio vrlo odlučan na snimanju čak i sa svojom majkom, Oliverom.
– Ja sam, duboko iz prikrajka, priželjkivala da radim sa Goranom Markovićem, pitala sam se da li ću moći negde s njim da se sretnem. I, kada smo dobili ovaj scenario, tek je onda počelo oduševljenje. Nismo uopšte ni mislili da li ćemo dobiti ovo ili ono, jednostavno je počela jedna prava umetnička igra. Olivera i ja smo imale manje uloge, očigledno nam to nije bilo dosta, pa smo izmislile priču gde govorimo o celoj sudbini glavne junakinje. I tako, trebalo je da kažemo po tri-četiri rečenice, kao i svi u školi. Ali, ne. Mi smo priču izmislile i vozimo, vozimo, vozimo. Goran ćuti, pusti nas i, na kraju, kaže: „Hvala lepo, moje dame, ali to u nekom drugom filmu“.
Naše uloge možda nisu ni tako velike ni značajne ali su nama izuzetno drage. Uživale smo u tome i samo smo čekale kad će ponovo još neka naša scena da dođe. I ceo film je bio jedno uživanje – rekla je Mira Banjac.
Ćutati sa Pavlom Vuisićem je najlepše na svetu
Tanja Bošković je ponovila da je, iz istih razloga kao i Mira, bila presrećna kada je dobila ponudu za film jer je među glumcima važilo da Goran Marković fenomenalno radi sa njima.
– Ja sam strašno želela da vidim kako on to i šta radi sa glumcima ali dok se film nije završio uopšte ništa nisam ukapirala. Tek kad se završio shvatila sam da je on, zapravo, sve nas okrenuo jedne drugima.
Nikad više, ni u jednom filmu nije bila takva atmosfera dok se čeka. Sa Zoranom pamtim neke fantastične noći kad je pričao o svojim doživljajima iz Zaječara.
Sa Pavlom Vuisićem sam mogla da ćutim. To je takvo dostignuće da ne možete zamisliti. Paja Vuisić je bio čovek sa kojim, ako pristane da govori u pauzama (snimanja), bilo je vrlo prijatno razgovarati. Ali ćutati sa njim, to je tek najlepše na svetu. Znate, tu se, zaprao, mi, povežemo, zaljubimo se jedni u druge, to je najlepše od svega. Tu su ostala prijateljstva do kraja života – istakla je Tanja.
Goran Marković je podsetio da Paja u početku nije hteo da igra.
– Rekao je, „Ne bih, ja neću više da igram“. Zašto? „Pa, sramota me je“. Stvarno je rekao tu rečenicu, čovek od sedamdeset i nešto godina. Ali ja sam ga „skuvao“.
Srpska reč izmišljena za nastavnicu engleskog
Snežana Nikšić imala je možda i najkonkretniju instrukciju u istoriji glume za tumačenje svog lika Gordane, koketne nastavnice engleskog.
– Što se tiče moje uloge, pokušala sam o tome sa Goranom da razgovaram, da nađemo neki modus šta je to, kakva je ona ličnost, za šta da se uhvatim. Da li je mrzovoljna, nezadovoljna poslom, ja pitam jedno, drugo… Goran onda izmisli fantastičnu reč koje nije bilo u rečniku. Kaže, „Slušaj, igraj kuropatnicu!“ Sasvim dovoljna indicija da uplivam u lik i da nastavim da plivam – otkrila je Snežana uz salve smeha u sali.
Ja sam gledao da ne smetam
Dobrila Ćirković, čiji je mobilni telefon više puta zaredom izveo iz takta Tanju Bošković dok je pričala (to je tek bila scena kao iz nekog filma), konstatovala je da je film prepun glumačkih kreacija.
– Scene između Olivere i Zorana, pa to su studije glume. Svaka uloga bukvalno je briljantna – ocenila je Dobrila. Mira Banjac je podsetila na prave majstore u filmu, glumačke majstore Paju, Zorana, Oliveru, Radeta, na šta se nadovezao i Bogdan Diklić rečima da se on samo trudio da smeta.
Otvorena izložba fotografija iz filma "Majstori, majstori"
Potom je otkrio i da je, za ulogu školskog inspektora, nosio svoje matursko odelo.
– Pošto sam maturirao u Bjelovaru, mama me je vodila u Zagreb da kupimo odelo. Tada sam ga obukao drugi i poslednji put. A ona akten tašna… sirota moja majka… ona mi je za rođendan poklonila akten tašnu i, eto, poslužila je. Žao mi je što sam izgubio hemijsku olovku kojom sam pisao, jer mi je tom olovkom Fabijan Šovagović dao autogram i to je za mene bila relikvija – poverio nam se Diklić.
„Ja bih Vam to bolje odigrala“
Bogdan Diklić bio je zaslužan i za to što je Smilja Zdravković, čistačica u Narodnom pozorištu, odabrana za ulogu Keve. Taj kasting izazvao je veliku dramu, saopštio je Goran Marković.
– Bio sam u velikoj dilemi kome da dam to da igra. Hteo sam da dam Raheli Ferari, koja je pre toga igrala divnu epizodu u „Nacionalnoj klasi“ i razgovarao sam s njom, ali sam se pitao, šta ako bude artificijelna, možda bolje da bude neka koja je stvarna, koju će ostali da tretiraju kao neko pokućstvo. I onda smo uzeli Smilju. Rahela Ferari mi to nikad nije oprostila. I do smrti me je mučila. Kad god bismo se videli govorila mi je, „Ja bih vam to bolje odigrala“.
Strah od visine Ljube Moljca
– Ljuba Moljac je bio jako duhovit i suptilan, jedna prefinjena duša. S njim je bio jedan jedini problem: kad je došla na red scena gde je na karikama u sali za fizičko, on je prebledeo i rekao da se plaši visine, da ne sme gore da ide. Pa samo malo, Ljubo, metar, metar i po, stavićemo kameru dole, kažem. Ne, ne, ne. I onda smo ukopavali kameru skroz negde u zemlju da bi izgledalo kao da je visoko – prepričao je Goran Marković.
Bogdan Diklić je dodao da su se Pepi Laković i on „divno zabavljali“ od Ljubinog straha.
– Kad su one karike u jednom trenutku popustile, kad je Ljuba mislio da gine, Pepi se doslovno srušio na strunjače, uhvatio se za stomak, i ja zajedno s njim, a Ljuba će, „Lako je tebi Pepi da se za*ebavaš, lako je tebi“.
Zašto me glumci vole
Goran Marković je pokušao da demistifikuje glas koji ga bije, da ume dobro da radi sa glumcima.
– Sad ću vam reći o čemu se radi. Moji roditelji su glumci i ja sam celog života odrastao sa glumcima i volim ih. Shvatio sam vrlo rano da je moj zadatak da budem publika. Pošto se film snima nekom bezosećajnom mašinom, glumci nemaju fidbek, nemaju gledalište, a imaju potrebu da imaju iza kamere nekoga kome veruju, ko ih voli, od koga se odbija to što rade. Ja sam sebe istrenirao da budem dobra publika, da oni na osnovu sitnih stvari shvate da, pre svega, imaju poverenja u moj ukus, da imaju zadovoljstvo da igraju za mene. Na primer, Mira i Dobrila su igrale scenu u onoj menzi („Uživao sam“, dobacuje Bogdan) i tu su bile prisutne dve kuvarice iz škole. A pošto smo se mi ufunjali u tu školu besplatno, stalno sam bio u strahu da će one da nas oteraju ako saznaju da snimamo nešto što im se podsmeva. Kada sam ih video kako gledaju Miru šta radi, rekao sam vođi snimanja, izmisli nešto i izbaci ove žene napolje. I one su sprovedene napolje. A onda je Mira rekla, „Pa, ja sad ne mogu da igram“. Nema publiku! Ona je očigledno nije igrala za mene nego za ove dve. I onda ih vraćaj… – ispričao je Goran.
Na to se, opet, nadovezao Diklić:
– Kada je Goran rekao da je on dobronamerna publika sa glumcima, publika od ukusa, samo sam se setio kako smo te sklanjali u „Nacionalnoj klasi“ jer je tvoj smeh upadao u ton u sceni kada Mile piški u ve-ceu. Goran se grohotom smejao – napomenuo je Bogdan, a onda je Goran otkrio i scenu iz filma „Majstori, majstori“ u kojoj je smeh jedva obuzdan.
– Ima kadar za koji ljudi ne znaju da se glumci smeju. Kada zamenik direktora hoće da se ubije, pa oni gurnu Snežanu, „Kaži mu nešto ljubavno“. Kad bi čovek pažljivo pogledao video bi da se svi glumci s užasnim naporom sudržavaju da ne prasnu u smeh. Paja je plakao koliko mu je bilo smešno.
Noć sa Sergejom u bolničkoj sobi
Replike iz ovog filma su među onima koje se i dan danas prepričavaju i koje su ušle u svakodnevni žargon. Ali, jedan susret sa Sergejom Markovića je posebno zapanjio.
– Pre 17 godina sam operisao kuk i ležao sam sam u sobi. Onda mi je došao lekar i pitao da li bi mi smetalo da kod mene u sobi boravi Sergej Trifunović, treba da operiše meniskus. Došao bi na jedno popodne. Rekao sam da mi ne bi smetalo. Onda je on došao i ostao je ne znam koliko… nikako nije hteo da ode. I onda mi je glumio celokupne „Majstore“, apsolutno sve uloge i sve dijaloge. Mogu vam reći da je stvarno talentovan.
Zašto „Majstori, majstori“?
Autor pesme po kojoj je nazvan film, književnik Aleksandar Sekulić, umro je pre nego što je film snimljen. Goran Marković ga je upoznao dok je bio mlad reditelj.
– Dobio sam posao da snimam pesnike i, pošto sam video da je on jako teatralan, izvodio je svoje pesme duplo jače nego Berček u filmu, onda sam mu rekao, Aco, da li bi ti hteo da staneš nasred Terazija i da recituješ „Majstori, majstori“? Rekao je, „Važi“. Mi smo ga stavili nasred Terazija, saobraćaj je išao, on se drao „Majstori, majstori“ a onda je pred kraj rekao, „A piće? Gde je piće?“
Ovo sigurno niste znali…
Film je trebalo da bude cenzurisan jer ismeva lik nastavnika.
– Nismo znali šta da radimo. Sve što smo imali uneli smo u film, osnovali smo firmu, i sad neko hoće to da zabrani! I onda se Mića Tomić setio da zna značajnog komunističkog rukovodioca u kulturi, Najdana Pašića. Zamolio ga je da ode na sledeći sastanak o cenzuri. Najdan je vrlo lepo objasnio da tu nema razloga za zabranu i grupa cenzora je promenila odluku. Ali, tu ima jedna pikanterija. Taj Najdan Pašić, koji je bio sjajan tip, je deda Marka Đurića (potpredesenika SNS i direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju – prim.nov) – otkrio je Goran Marković.