„Sahrane su ponekad i zabavne“: Ko je književna senzacija Dejmon Galgut?

Kultura 13. nov. 202121:24
Podeli:
Foto: PA Images / Alamy / Alamy / Profimedia

Da li smrt i sahrane ponekad mogu da budu i zabavni? Ako vam ovo nikada nije palo na pamet, poslednji laureat prestižne Bukerove nagrade, pisac Dejmon Galgut sugeriše da, ipak, mogu.

– Bavim se teškim temama kao što su smrt, sahrane, toksičnost, odbačenost, ali nisam četiri godine pisao knjigu koja će nekoga povući na dno. Humor je bitan jer moja knjiga ne govori o smrti, već životu – izjavio je južnoafrički pisac Dejmon Galgut opisujući svoju knjigu „Obećanje“ (Promise).

Samo nekoliko dana pre nego što će proslaviti 58. rođendan Dejmon Galgut nije mogao da dobije lepši poklon. Ovenčan je pre desetak dana jednim od najprestižnijih priznanja u literarnom svetu – Bukerovom nagradom.

Baš uoči rođendana ostvarila mu se i ona čuvena „treća sreća“. Jer, dva puta je bio u užem izboru za Bukera, ali je svaki put ostao „kratkih rukava“. Bukera, i novčani iznos od 50.000 funti dobio je za roman „Obećanje“, deveti u njegovoj književnoj karijeri koju je započeo pred punoletstvo. U romanu ispisuje neobičnu priču – kroz prizmu četiri sahrane, koje se „odigravaju“ u različitim decenijama, donosi storiju Svartovih, belačke porodice koja živi na farmi nedaleko od Pretorije. A zašto obećanje? Pa, Svartovi su se „zakleli“ da će darovati dom i zemlju ženi crne puti – Salomi pošto je celog života radila kod njih. Ali, svoju zakletvu ne ispunjavaju…

Spektakularna demonstracija toga kako roman može da nas navede da iznova sve vidimo i promišljamo. Ovo je knjiga o zaveštanjima, ispunjenim i neispunjenim“, naveo je stručni žiri Bukerove nagrade u obrazloženju, potcrtavši i ovo:

Foto: Promo

U pitanju je snažan komentar istorije Južne Afrike, kao i samog čovečanstva, koje se može sažeti u pitanje: postoji li istinska pravda na ovom svetu?“

Godina je 1986. Aparthejd u Južnoj Africi i dalje „besni na sve strane“. Bogata, ugledna porodica Svartovih ogledalo je tog toksičnog društva, kao i prerana i uglavnom nasilna smrt u toj familiji.

– Život teško da je lep i udoban. Imam jednu teoriju koja se odnosi i na moj roman, a to je da je srednja klasa, i sve vrednosti u koje ona veruje napadnuta. A te vrednosti su prevashodno to da bi dobri ljudi trebalo da budu nagrađeni, a loši kažnjeni, i time će svi problemi biti rešeni. U krajnjoj liniji univerzum koji je bez reda treba da se ponovo dovede u red. Ali, šta ako su dobro i zlo zapravo beznačajni pojmovi? Šta ako je nered istina? Ako hoćeš da menjaš pravila, treba da budeš spreman da to nije nimalo lak zadatak – izjavila je u intervjuu za Bukerov sajt južnoafrička književna senzacija.

Pijano popodne

Iako se Dejmon Galgut rodio u toj Pretoriji, u koju smešta radnju svog romana, odavno se skrasio u Kejptaunu. A porodicu Svart opisao je kao neku vrstu amalgama svega sa čim je odrastao u Pretoriji.

– Ne postoji jedan čovek koji može da govori za jednu celu zemlju, naročito ne moju. Ali, osećam da sam dovoljno kvalifikovan da kažem koju reč o Južnoj Africi. Porodice poput Svartovih upoznao sam dok sam rastao u Pretoriji, miš-maš Engleza i Afrikanaca, različitih kreda i verovanja. Nije to ništa neobično za ovaj deo sveta. Oslonac knjige su četiri sahrane, od kojih se svaka odigrava u različitoj deceniji, kojom je predsedavao različit južnoafrički predsednik, i različit duh je vladao zemljom. U suštini, u pitanju je protok vremena.

I baš vreme i njegov prolazak upravo i jeste ono što je ponukalo pisca da napiše „Obećanje“. Ali, inicijalna kapisla za roman došla je usred jednog neobičnog druženja:

Originalna ideja došla je iz razgovora sa prijateljem, koji je poslednji potomak jedne porodice. Jednog “pijanog popodneva” pričao mi je o četiri porodične sahrane na kojima je bio – na sahrani majke, oca, brata i sestre. U isto vreme za njega je to bilo tragično i urnebesno. I pomislio sam da bi to bio dobar i neobičan materijal da se od toga napiše priča. Dobio bih tako istoriju jedne porodice kroz četiri različita „snimka“ – priznao je pisac o „Obećanju“, za koji je rođen da ga napiše, kako je ocenila kritičarka „Gardijana“.

Dejmon Galgut Foto: PA Images / Alamy / Alamy / Profimedia

Svoj roman, koji vidi kao „portret propasti, umesto razvoja“, napisao je sve vreme imajući na umu kakvu je šansu njegova zemlja Južna Afrika ispustila, precizirao je u razgovoru za „Tajm“. Jer, tri decenije nakon okončanja aparthejda u toj zemlji, stvari nisu drugačije:

– Drugi, ironični podtekst „Obećanja“ odnosi se na naše nade iz 1994. godine, kada smo svi verovali u promene. Postojala je istinska šansa da se ova zemlja transformiše. Umesto toga, ekonomski, moralno nismo stigli nigde!

Preživeo komu

A ko je Dejmon Galgut? Rođen 12. novembra 1963. godine, bio je najstariji od četvoro dece. I život mu je u Pretoriji bio „kao i onaj svakog običnog stanovnika predgrađa“, iako je taj grad „bio centar čitave aparthejd mašinerije i nimalo lepo mesto za život“. Ali, kada mu je bilo šest godina umalo nije izgubio život. Oboleo je od limfoma, od kojeg su se do tada razboljevala uglavnom deca-crnci. I nije mu dijagnostikovan dok nije završio u komi.

Moj oporavak je zato bio poput Božjeg dela, pravog medicinskog čuda. Naročito, posle godina i godina odlazaka od doktora do doktora – priznao je pisac za „Gardijan“, dodavši kako je zbog toga „zaradio“ strah od pojavljivanja u javnim prostorima. I nije mu, zato, bilo nimalo lako da izađe i primi tako dugo čekanu Bukerovu nagradu.

No, bolest je imala i dobru stranu. Dugi meseci boravka u kući zbog bolesti, bez mogućnosti telefoniranja ili gledanja televizije, ponukali su da ga počne da piše.

Razvio sam strast spram priča i delio me je samo korak od toga da počnem sam da ih smišljam i beležim – kazao je priznajući da je već do srednje škole napisao dvaočajna romana“. Jedan od njih je „A Sinless Season“ (Sezona bez greha), koji je objavljen kada mu je bilo 17 godina, a danas ga je „sramota od onoga što je napisao“.

Sledeća knjiga, zbirka priča „Small Circle of Beings“, objavljena 1988, sadržala je i jednu u kojoj ispisuje delić svoje životne priče – tačnije majčinu borbu sa njegovom bolešću. Za sledeće delo, tri godine kasnije,The Beautiful Screaming of Pigs“ dobio je prvu nagradu.

Foto: Promo

No, tek kada je objavljen „Dobri doktor“ 2003. godine njegovo ime postalo je poznato i van granica Južne Afrike. I tada je prvi put bio u trci za Bukera. Sa romanom „In a Strange Room“ (U čudnoj sobi) ponovo je ušao u uži izbor za prestižnu nagradu.

I sada, kada je konačno dobio priznanje, postao je tek treći književnik iz Južne Afrike koji je „poneo“ Bukera. I to posle Nadin Gordimer i Džona Maskvela Kucija, verovatno najpriznatijeg pisca s tog podneblja koji je čak dva puta osvajao Bukera.

Pored toga što je romanopisac, Galgut je potpisao i četiri dramska komada, a po njegovim delima snimljena su dva filma. Bukerova nagrada stigla je usred pisanja nove zbirke priča.

Gej i svetski putnik

Galgut je gej, a to ga, po sopstvenom priznanju, „tera“ da se u pisanju fokusira na muško-muške veze u svome pisanju. Iako ga upoređuju sa Foknerom i Virdžinijom Vulf, na njegovo pisanje najviše je uticala, kako je svojevremeno otkrio, kratka priča koju je potpisao Roald Dal – „Prase“.

Za sebe kaže da je svetski putnik. A kad putuje voli da spoji lepo i korisno. I na putovanjima uglavnom piše. Većinu romana „Dobar doktor“ (Good Doctor) napisao je u hotelu na indijskoj Goi. Potpuno je opsednut jogom, a ponosan je na to što se ne može svesti na još jednog običnog „pripadnika konzumerističkog, potrošačkog društva“. Jedno vreme čak ne da nije imao automobil, već ni televizor.

Odlikuje ga još jedan, za ovo doba, neobičan „fetiš“. A zove se papir, hartija. Nije od onih koji svoja dela piše na kompjuteru, već je tu stara, dobra sveska. Najpre uradi nacrt u jednoj svesci, potom je, sa ispravkama, prepiše u drugu, a tek onda čitav svoj rad prebaci u kompjuter.

I za pisanje ne koristi običnu olovku, već od svoje dvadesete godine koristi specijalno penkalo marke Parker u obliku školjke.

Živi, kako kaže, „mirnim životom“ u Kejptaunu. U tome uživa i ne bi voleo da je ikako drugačije.

– Pretpostavljam da svi mislimo kako naš život nosi neko obećanje koje se može ali i ne mora ispuniti. A obično se ne ispuni…

Bonus video:

Koeljo, najčitaniji pisac modernog doba

Komentari

Vaš komentar