0
Kritika knjige “Život i vremena Majkla K“ Dž. M. Kucija.
Da li je moguće napisati knjigu o sudbini junaka koji živi u drugoj polovini prošlog veka, na jugu Afrike, a ne pomenuti (eksplicitno), borbu sa aparthejdom, Mandelin rat za pravdu, odnos belih i crnih stanovnika? Teško zamislivo, ali evo knjige koja dokazuje da može i tako. Naravno ako je to pisac Džejms Maksvel Kuci, i kad se u to uverite pročitavši njegov roman “Život i vremena Majkla K“ (162 str. sa engleskog prevela Arijana Božović, Paideja Beograd).
Jedan od najvećih pisaca novog doba, dvostruki dobitnik Bukerove nagrade (prvo udvajanje u istoriji ove nagrade) i, uzgred, Nobelove, uz desetine drugih važnih, u rasponu od Irske do Australije, Kuci je majstor eliptičnog, minimalističkog pisanja, bez ičeg barokno raspričanog. A to će reći: pisac računa na čitaočevu inteligenciju, tematske sugestije i pritajena moralna senzibilnost važniji su od izazova da pisac neprekidno pokazuje svoju erudiciju i poznavanje istoriografse građe, izbegavajući klopku psihološkog nadgrađivanja likova i nepotrebne narativne rukavce. U jednoj od svojih esejističkih knjiga napisao je važne eseje o Kafki, Beketu, često je pominjao Kamija, i to su njegovi pouzdani uzori i učitelji narativnog zanata. A pisanje je zanat, koji malo pomaže ako nema daška genijalnosti. Bez zanata sve teže ide.
Većinu njegovih knjiga u nas je objavila beogradska Paideja (važan kulturološki doprinos osnivača i vlasnika, Petra Živadinovića). To nisu bili neki tržišni hitovi, ali ko se u svetu ikad obogatio izdavanjem knjiga pomenutih velikana?
Rođen 1940. (krsno ime: Majkl, kasnije se potpisuje kao Maksvel) u južnoafričkoj prestonici Kejp, na obodu Vrha dobre nade, u porodici belih doseljenika, zvanih buri, studirao u Engleskoj, a potom i predavao na britanskim i američkim univerzitetima. Vratio se u zemlju, da bi se 2002. preselio u Australiju gde je uskoro i dobio novo državljanstvo.
Objavio je desetak romana, a svetsku slavu i najveći odjek imao je roman “Čekajući varvare“ (1980), u kojem opisuje društvo u kojem vlasti drže stanovništvo u lukavo smišljenom strahu od napada varvara izvana, dok je zapravo varvarstvo nametnuto vanredno stanje i održavanje nasilja bogate manjine nad većinom preplašenog i sirotinjom izbezumljenog stanovništva (nešto mi je ovo poznato iz ličnog iskustva).
U njegovim romanima pojavljuje se niz alter-ega (jedan je i ženski lik: Elizabet Kostelo), zasnovanih na autobiografskim iskustvima, uz neprocenjivi dodatak imaginarnog, što je tajna u kojoj se krije i značenjska univerzalnost književnih celina.
Kuci koristi uglove nepouzdanog naratora, menja perspektive unoseći viđenja novih likova, pribegava prikrivenoj alegoriji uz tajanstvene simboličke naznake.
Napisao je i romanesknu trilogiju o Hristu (“Isusovo detinjstvo“, “Isusovo školovanje“, “Isusova smrt“), u kojoj se Hrist i učenja o njemu i ne pominju. To je životna putanja dečaka Davida iz ničije zemlje (prepoznajete šta to znači).
Sličnu narativnu poetiku primenio je i u romanu “Život i vremena Majkla K“, koji je objavljen 1983. Odmah dobio Nagradu Buker, francusku nagradu Femina (za prevedenu knjigu), a u obrazloženju za Nobelovu nagradu (2003) švedski komitet ukazuje na univerzalnost i uznemirujuću slojevitost ovog romana.
Knjigu otvara citat iz Heraklita: “Rat je otac svih stvari i kralj svih stvari. Jedne pokaže kao bogove, druge kao ljude. Jedne učini robovima, a druge slobodnima“. Tek kad sam sklopio knjigu posle poslednje rečnice, vratio sam se ovom nauku iz osvita naše civilizacije: ubogi Kucijev junak Majkl K, posle svih patnji i stradanja, i dalje sanja da uživa delić slobode, makar kao zečić iz šume. Sa slobodom je uvek tako, ili potpuno ropstvo, ili makar njen delić, uprkos svem jadu i bedi.
Već prvom rečenicom Kuci nas uvodi u ono što će obeležiti junakov život i njegova vremena (pomalo i naša, odaberite). Pri rođenju babica je primetila da dečak ima zečju usnu, ubrzo ga majka, inače služavka i sirotica, prepušta domovima za nezbrinute, on je u svemu usporen i mentalno ograničen (pažljivo biram reči), dobija posao vrtlara u bogatoj porodici. Otac se nikad ne pomine, slutimo zašto. Veći deo romana sagledan je očima K, zato nam se postepeno otkriva da zemlju potresaju oružani nemiri. Ni to nije izvesno, možda je to samo propagandni manevar kako bi se u zemlji zaveli ratno stanje, zabrana kretanja, psihoza opšte uroženosti, vladavina državnog i uličnog nasilja.
Jednog dana kuću u kojoj je radio zatiče porušenu i opljačkanu, kreće ka majci posle toliko godina. Ova odiseja jednog sirotana odvija se van glavnih puteva koje kontroliše vojska, a on nema dozvolu kretanja. Boreći se sa blatom, prašinom, glađu, hladnoćom, stiže do majke Ane, zatiče staricu onemoćalu, obećava joj da će je vratiti u rodni grad. Danima brine o majci, nosi je na rukama, potom nekako uspe da od nekih rashodovanih kolica načini rikša-vozilo, kreću se divljim stazama.
Majci ozbiljno pozli, odlazi u obližnju bolnicu, sve je zasad u redu, on može samo jednom dnevno da je poseti, K spava po nekim budžacima, hrani se otpacima, a kad jednog dana dođe da vidi majku, uruče mu njen pepeo. Sada on naumi da ovaj pepeo sahrani u rodnom gradu. Ali ni to nije lako.
U sledećem poglavlju knjige menja se piščeva tačka gledišta. Pošto je pao u ruke policiji, koja ga je strpala u radni logor (zvanična deviza: briga da se obezbede prava manjine!), sada ga vidimo iz vizure dobronamernog lekara u logoru.
Prvi put doznajemo kako on izgleda, kost i koža, bez snage i volje da uzima hranu, pokušava da ubedi stražare da ga puste. Lekar vidi da je optužba protiv K (pomoć pobunjenicima) lažna, sada je prvi put uveden u knjige sa novim imenom Majkls, i prvi put se naznačava da je tamnije puti (boja ljudske kože se nigde više ne pominje, jer bi to unelo neke dnevno-političke implikacije). Usput su mu deo majčinog praha, prilikom policijskih pretraga, prosuli, preostali deo ima i dalje simboličnu vrednost ličnog moralnog zaveta.
Jednog jutra lekar primećuje da je “Majkls“ nestao iz radnog logora, ne može da poveruje kako je neko sa tim stepenom iznurenosti uspeo da pređe ogradu. I završno poglavlje, najkraće u strukturi knjige, otkriva nam da je K konačno stigao do rodnog grada Kejp, zatiče rodnu kuću u kršu, uspeva da u jednom uglu načini bezbedno sklonište, dolazi do mora, prvi put ga vidimo kako uživa u pogledu ka nesaledivoj pučini. Neki dobri ljudi, koji se predstavljaju kao nomadi, nahrane ga, daju mu neku paru, jedna žena iz ove družine ga malo i seksualno iskoristi (ali njemu to iskutsvo ništa ne znači). Sada je uspeo da ogradi delić slobode za sebe, njemu dovoljno.
Posle prvih pročitanih stranica, više sam bio nošen znatiželjom šta će se dogoditi, a onda sam osetio kako me je ovaj junak anđeoske duše (anđeli nemaju dušu, ali ovde mislim na čistotu ljudskih težnji i namera) uvukao u svoju strepnju za majku Anu. Zatičemo ga u blatu i prašini, poniženju, ali i u neprekidnoj težnji da se ne preda do kraja.
Izvinjavam se senima jednog drugog gorostasa, Vilijema Foknera, od njega sam pozajmio naslov za ovu kritičku belešku. Njegov roman „Uljez u prašinu“ dotiče fenomen rasnih nepravdi na drugačiji način, ali svaki pisac ima pravo na svoj rukopis i viđenje sveta. I uopšte ne sumnjam da je Kuciju pažljivo čitanje Foknerovih knjiga pomoglo da sam izradi svoju spisateljsku formulu.
Samo veliki pisci mogu da nas do kraja ubede kako njihovi junaci, ma kako bili označeni kao rođeni gubitnici i nespretnjakovići (a zar takvi nisu Beketov Moloa, Kafkin Jozef K. Ili Kamijev Merso!) otkrivaju nešto suštastveno bitno o svetu kojem pripadamo i mi. I verovatno je u pravu bila njegova zemljakinja, pre njega dobitnica Nobelove nagrade, Nadin Gordimer, kad je u svom kritičkom prikazu Kucijevog romana (New York Review of Books) napisala: “Vanredno dostignuće… Delo govori glasom skrivenim u čitaocu“.
Veliki Gete je napisao pre dva stoleća: “Umetnost se prima čulima koja su za to vaspitavana“. Tu naoko jednostavnu istinu nikada ne smemo da sklonimo u stranu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
