Demokratija danas postaje izgovor da se ruši jedna i postavlja nova vlast. A pod izgovorom uvođenja demokratije korupcija je legalna borba protiv starog režima, koji je obično malo više ili manje nedemokratski, kaže za Nova.rs reditelj, profesor i scenarista Darko Bajić.
Sedeo sam za stolom sa Đorđem Kadijevićem, Mišom Radivojevićem, Borom Draškovićem i Zdravkom Šotrom i shvatio da je ispred mene više od 200 godina filmskog iskustva, kaže za Nova.rs reditelj i profesor Darko Bajić. Ta dva i po veka „svetlosnih filmskih godina“ predmet su dokumentarnog serijala „Film davne budućnosti“, u režiji Siniše Cvetića i pod producentskom palicom Darje Bajić Božović, u kojem Darko Bajić razgovara sa starijim kolegama, istaknutim imenima srpskog i jugoslovenskog filma.
Dokumentarni serijal, rađen povodom 15. izdanja Internacionalnog festivala filmske režije LIFFE u Leskovcu, koji će biti održan od 15. do 20. septembra, umetnički direktor ove manifestacije, reditelj, profesor i scenarista Darko Bajić želeo da je za sva vremena zabeleži iskustva sineasta koji su snimali na filmskoj traci. Da snimi, kako kaže za Nova.rs, digitalni film, o „analognim rediteljima“ filmske trake:
– Miris filmske trake. Vreme kada su reditelji imali dovoljno vremena, da maštaju, da stvaraju i da žure samo onda kada pada kiša. … A danas se često dešava da kompjuter „izmontira“ film pre nego što reditelj osmisli šta uopšte želi. U čemu je razlika. Nova tehnologija je brža i daje veće tehničke mogućnosti koji ima svoje prednosti. Međutim, iskustvo filma mora da se ugradi kao „odbrambeni mehanizam“ protiv ubrzanja produkcije do uništenja suštine filma. Da odbrani kvalitet. Ako se producenti budu pitali uskoro će se film ili TV serija snimati u „ril tajmu“. Brzina, nažalost, stvara ogromno đubre u umetnosti. Kao da pisci napišu jedva prvu ruku, i odmah objavljuju, kao da svi misle da mogu postati genijalni reditelji, novinari, fotografi, dizajneri samo zato što su kupili novi program na kompjuteru.… Zaista, demokratizacija bavljenja umetničkim činom, dobila je podršku digitalne tehnike. I tako, dok šetate gradom, videćete do zla Boga „ružnežnu“ arhitekturu, reklamne panoe, kič natpise firmi, koji stvara diletant i soficistirani program kompjutera. Zaboravljamo da je pokret ruke i vaš rukopis – vaše umeće i vaša posebnost. Po tome ćete možda biti upamćeni.
Koliko su te mlade digitalne generacije, po vašem sudu, spremni da čuju šta imaju da kažu Kadijević, Šotra, Radivojević i Drašković?
– Što pre shvate da ih iskustva starijih kolega ne obavezuju već da mogu da im budu inspiracija brže će otkriti svoju tajnu stvaranja. Dobar deo srpske kinematografije danas čine moji studenti, od kojih su mi neki postali i kolege na fakultetu. Od prvih generacija, pre 40 godina kada sam počeo da predajem na FDU, pa do najnovije klase koju sam nazvao „Tajfun generacija“, poštovala se tradicija ali i apsolutna sloboda studenata da traga i eksperimentiše. Da pronađe u sebi razlog i strast da se bavi filmom.
Znate, danas filmovi iz čitavog sveta, putem interneta i mreža, stižu strahovitom brzinom. Mladi ih često odmah prihvataju bez kritičkog stava. Ako je nešto novo, mora da je i moderno. Neretko krenu da ga kopiraju i imitiraju. Misle gledaće i nas.
Da li ubrzavanje stvaranja digitalnog filma dovodi do kompromisa? Veoma je moguće, ali ono što je sigurno – nema više one filmske čarolije, za to je ipak potrebno malo više vremena. A vreme je odavno postalo samo novac. Zato studentima stalno govorim – morate uložiti napor da iskušavate svoja osećanja. Za to je potrebno usporavanje vremena, za inkubiranje novih ideja. Sve je danas prebrzo i dostupno odmah. Studentima često pričam o igrankama na Dorćolu, na koje sam išao kao klinac, kad smo se takmičili – ko dobije najviše „korpi“ od devojaka, on je pobednik večeri. Da biste pobedili birate najlepše devojke i malo starije da bi „sigurica“ dobili „korpu“. Šta je to vredno truda, pitaju studenti, samo se bezveze blamirate. Ali, šta kada najlepša devojka na igranci pristane da igra sa tobom? E, pa onda si car, posle toga možeš da slobodno bez straha komuniciraš i stičeš iskustvo koje pamtiš. Pokušavam da im iskustvo kompjuterskih programa zamenim za život. Nešto slično se dešava kada snimate film. Nema predaje. Nema kompromisa. Vaš filmski junak mora da bude car, ne mora da pobedi, ali mora da oseti slast borbe.
Ako ste se vi kao reditelj, kao i starije kolege koje ste okupili u serijalu „Film davne budućnosti“, čitavog života borili za svoju autonomiju, koliko se „nove snage“ bore za slobodu?
– O filmu, životu, o načinu da se izborim za svoju nezavisnost učio sam od njih. Da li bi neko danas imao hrabrosti da snimi „Bez“, film bez reči? Da li postoji neko ko studira režiju a da ne zna za kultni film „Dečko koji obećava“ Miše Radivojevića, večitog mladića srpskog filma, uvek provokativnog, i istrajnog u traganju za čistim filmom. Da li bi neko, poput Đorđa Kadijevića, bio dovoljno hrabar da snima ratne filmove u vreme partizanskih filmova, ali posmatrajući NOB iz ugla gubitnika, četnika. Prvi je u jugoslovenskoj kinematografiji snimio horor film ili film fantastike. Antologijska scena u filmu „Karađorđeva smrt“ u kojoj ubijaju vožda je hiperbola Srbije – jer, uvek ubijemo nekoga ko nam čini dobro, izgleda da je najlakše ubiti onoga koga najviše volimo. Pitanje je da li je to zbog toga što ga i najviše poštujemo? A ako bismo uzeli u obzir samo gledaoce filmova i serija, koje je potpisao, Zdravko Šotra je multimilioner. Reditelj filmova koji gledaoci pamte. Film „Nokaut“ Bore Draškovića, koji je u jednom trenutku bio zabranjen, preporučujem svakom mladom autoru. Scena u kojoj momak vozi fensi kabriolet i udvara se mladoj devojci koja je vodič punog autobusa turista. Snimljeno sedamdesetih, film je tada odgovarao vremenu. Mladi su tragali za slobodom a film se oslobađao konvencijalnog jezika. I danas nove generacije nose to u svojim genima u još neotvorenim folderima. Ovi filmovi će ih provocirati da ih otvore. Tako će izbeći da prave pogodan film za festival, vodeći se pomalo sumnjivim birokratskim ukusima. Tada će shvatiti da se srž modernosti kojoj teže nalazi upravo u filmovima danas klasika, a juče neobuzdanih buntovnika, stvorenim na ovom čarobnom i raznolikom kulturnom prostoru. I tada će filmske maštovite vragolije „Majstora davne budućnosti“, koji su se izborili za svoju autonomnu umetničku misao, i stvarali svoj stil, usvojiti kao da su njihove. Bila je to generacija nezaustavljivih. To čak ni cenzura nije mogla da cenzuriše.
Ako LIFFE ne insistira na glamuru i crvenom tepihu, već na originalnom i autorskom rediteljskom jeziku, da li ste onomad mogli da sanjate da će festival doživeti 15. izdanje?
– Kao što sam pre 15 godina bio siguran da ćemo napraviti festival koji je izuzetno poštovan, tako sam siguran da će festival u narednih 15 godina nastaviti da pomera granice. Nadam se da će doseći svetsku priču. Iznikao je iz iskustva festivala koji su nekada postojali na jugoslovenskom kulturnom prostoru, a označavali su susret različitih škola filma, konkurenciju u kojoj su samo rasle ambicije reditelja i stvarali se kvalitetni filmovi. Tu je suština ove priče. Siguran sam da ovaj festival ima budućnost, ali neophodno je da se reformiše i institucionalizuje kako bi mogao da iznese ogroman posao koji LIFFE čeka u narednih 15 godina.
Ovogodišnji selektor LIFFEa Ognjen Sviličič, predstavljajući izbor filmova, najavio je da će publika na festivalu moći da vidi „kako žive ljudi od Slovenije do Makedonije, o čemu sanjaju, šta ih muči, boli…“ Kakav je vaš utisak?
– Jugoslovenski kulturni prostor nije nestao, on je tu vekovima bio i ostao. I svi mi na ovom prostoru imamo iste probleme, slična pitanja i dileme, strahove da se rat ne ponovi. Svako voli da zaviri u tuđe dvorište, da vidi šta se tamo dešava. Da upoređuje gde je bolje, a gde lošije. Nažalost, svuda je loše zato što je kvalitetan život ljudi u drugom planu.
Politika na Balkanu je plod evropske birokratije i neokolonijalizma velikih zemalja. Narodi koji su živeli na komunističkom Istoku morali su to da plate. Bez obzira što velika većina stanovništva Istoka nije uopšte mogla da utiče na političke tokove istorije, i što većina i nije podržavala vladajuću ideologiju. Jedan od mehanizama premaskiravanja političkog sistema jednog u drugi jeste tranzicija. A to je mehanizam pojeftinjenja vrednosti čoveka da kako bi postao mehanizam za uvećanje profita.
Kao da demokratija postoji samo kad treba da ljudi izađu na izbore. Demokratija danas postaje izgovor da se ruši jedna i postavlja nova vlast. A pod izgovorom uvođenja demokratije korupcija je legalna borba protiv starog režima, koji je obično malo više ili manje nedemokratski. Nije problem što neko nekog plati da promeni mišljenje ili da misli kao on, već kada dođe da naplati kamatu. Ta kamata se obično zove rat.
Još prošle godine najavili ste novi film „Sibir“ po romanu Vladimira Kecmanovića. Za razliku od od prethodnog „U ime naroda“, koji se bavio istorijom, sada se hvatate u koštac s aktuelnim trenutkom?
– Da, ali sad razmišljamo da ga prebacimo u bliski futur. Film za sada ima radni naslov „Sibirija“, jer stranci brkaju šta je Srbija, a šta Sibir, a podnaslov je „Rat je samo malo jači virus, ništa ne brinite“. Taj strah koji smo imali od virusa uvukao se u kosti, svakoga dana neko umire. Kada živite sa osećanjem blizine smrti, rat vam se čini prihvatljiv… Je l` gine neko tamo? Je l` čujete uopšte koliko je ljudi dosad poginulo?
Film je o rivalstvu i ljubavi oca i ćerke. Otac shvata da otmica ćerke utiče na porast njegovog rejtinga. Svi ga opsedaju i ubeđuju da treba da se kandiduje na sledećim izborima – ne samo opozicija i strani ambasadori već i aktuelni predsednik. Paralelno se odvijaju priče običnih ljudi, ali i ratnih profitera, korumpiranih novinara i policajaca. Film se kreće negde između mraka karantina i straha od smrti. Onoga o čemu ne sme da se priča i onoga što je preporučljivo. Kristijan Amanpur je jednom izjavila kako je „laž i iskonstruisana vest u novinarstvu opravdana ukoliko je to potrebno zbog viših ciljeva“. Onda nam je olakšan put do istine da možemo da lažemo, koliko god nam je potrebno, dokazujući šta je istina. Nema više one izreke put do istine je jedan a do laži imate hiljadu mogućnosti.
Tog trenutka ova u svetu poznata i nagrađivana novinarka otvorila je Pandorinu kutiju ili nam je samo otvorila oči da svi mogu da lažu, čime je oslobođen prostor za manipulaciju istinom. Ako je laž opravdana u društvu zbog viših ciljeva onda je opravdana i u novinarstvu i u politici.
Gde smo to mi krenuli? Stvaramo život ispunjen lažnim vrednostima. Tako da, ne bojte se, moj film će biti poput „Crnog bombardera“, samo malo jači virus. Da li će cenzura preporučiti obaveznu vakcinacija pre gledanja?
Ali, nikako da počnete snimanje?
– To je opet birokratska zamka, na konkursu se izborite pored stotinak kandidata i dobijete 30 odsto sredstava za film. Tako da ne možete da se bunite, jer dali su vam sredstva, ali onda morate da jurcate ostatak novca po susednim republikama, evropskim fondovima.
Mnogo je uspešnih reditelja koji godinama muku muče da snime film. Sve to može stati u jednu anegdotu – Posle konkursa u FCS odu svi u kafanu koja se zove „Srpska kinematografija“. Oni koji nisu dobili sredstva krenu da šikaju a neki i da se bune – Niko me ne razume, napisao sam odličan scenario, ali već drugi, treći put ne prolazi. A onda u kafanu dolaze i oni koji su dobili lovu, i takođe kreću da šikaju. Ovi prvi ih pitaju – zašto šikate, što ne krenete da snimate. Pa, kako braćo kad nemamo dovoljno. E, to je srpska kinematografija. Da biste došli do realizacije filma gubite silno vreme i prinuđeni ste da pravite veliki broj kompromisa. Moramo da prodamo dušu đavolu da bismo snimili film. Zato je u Srbiji kinematografija rulet. Oni snalažljivi prvo odvoje lovu za sebe a onda od ostatka snime kakav takav film.
Očekujete li neki boljitak od formiranja novog Ministarstva kulture i imenovanja Upravnog odbora Filmskog centra Srbije?
– Stvarajući FCS početkom 2000-tih godina, želja nas osnivača bila je da stvorimo apsolutno autonomnu organizaciju koja je bila pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture. FCS mora da ima apsolutnu nezavisnost pri odlučivanju i kreiranju filmske proizvodnje. FCS je osmišljen tako da njime upravljaju filmski radnici, asocijacije i strukovna udruženja. I tačka! Što bi se uopšte neko mešao u naš posao. Prvi UO FCS je bio sastavljen isključivo od filmskih profesionalaca, da bi se onda to odjednom promenilo po odnosu partija u Skupštini. Argument je bio – mi dajemo pare i hoćemo da znamo kome one odlaze. Ali to nisu njihove pare, to su budžetske pare koje su namenje za kulturu. Koji će đavo tu politika?
Neophodno je omogućiti filmskim radnicima da kontinuirano i potpuno nezavisno stvaraju, a da jedini faktori uticaja bude kvalitet. Ali, da bi se to postiglo neophodno bi bilo da se moje drage kolege okanu korišćenja bilo kakvih političkih veza da dođu do projekta. Samim tim će nezavisnost FCS-a biti odbranjena. Stalno ponavljam rečenicu – drage kolege, hajte da se ne mrzimo, bar godinu dana, da ne mislimo samo o sebi i svom du*etu, već srpskoj kinematografiji. Biće nam sledeće godine genijalno! Bićemo lagani i slobodni ko leptiri!
Bonus video: Prva klapa novog Zafranovićevog filma
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar